Све произилази из молитве

Иван Вучковић, глумац
Све произилази из молитве
Аутор: Славица Лазић



Улога попа Ђорђа у ТВ серији која је имала огромну гледаност „Село гори...“ избацила је 40-годишњег глумца Ивана Вучковића из потпуне анонимности у велику глумачку звезду.

Искористио је шансу живота, како он то каже и изванредном улогом модерног Петловачког свештеника који је сачувао духовну смерност и духовну снагу не одрекавши се при том лепоте духа 21. века, направио оригиналан лик који се дуго чекао на малим екранима. Његов глумачки живот није нимало стереотипан. Са десет година је почео да глуми и до пубертета освојио све глумачке награде у Србији.Две године заредом проглашаван је за најбољег младог глумца Србије на фестивалима. Иронијом судбине, услед породичних проблема није уписао Академију. Пролазиле су године, престао је да се бави овим послом, али таленат му није дао мира и после читаве деценије је опет заиграо. Тих година је стрпљиво и тихо играо мале роле. Све до серије „Село гори...“ када му је редитељ Радош Бајић поверио улогу новог сеоског свештеника у серији која је освојила публику.

Не напуштате живот у Великој Плани, премда се глумачки свет грозничаво држи престоничких адреса. Може ли се каријера водити из провинције?

- Волим да живим у мом родном граду и за сада ми то не представља проблем. Постижем све у земљи и дијаспори. Нећу у Београд. Уз велико поштовање богатог културног живота главног града, знам да има талентованих, паметних и образованих људи и у Нишу, Ваљеву, Смедереву или Кикинди и да би било погубно по нас да се сви фокусирамо само на Београд. Радош Бајић је препознао моје могућности, а моја улога попа Ђорђа је дошла као продукт великог рада и моје велике жеље да се ипак бавим овим послом. Том улогом се заокружују мој посебан однос према имену Ђорђе - мој син носи то име, за десетак година одиграо сам 386 пута улогу Црног Ђорђа који ми је после дуге паузе отворио глумачка врата и ова улога новог попа Ђорђа у Петловцу је прекретница у мом животу. Пружена ми је прилика да станем у кадар са највећим глумцима Србије и то је огромна школа која се не да научити на Академији.

Како сте градили улогу сеоског попа Ђорђа?

- Поп Ђорђе је склад између духовног и материјалног живота - такву је визију имао редитељ Радош Бајић. Мој лик је по свом опредељењу духовни стожер села Петловац, човек који прима све сузе и смех његових парохијана, притом врло модеран човек савремених схватања који кореспондира са временом у коме живи, али му то не смета у духовном животу. Тај лик, кога редитељ благо и нежно пушта кроз серију, ненаметљиво прича причу свих нас који се боримо како да у 21. веку ускладимо духовни и материјалистички живот, да при том не губимо душу а да истовремено имамо од чега да живимо. Он нема дилему да седне на мотор и одјури по селу, али својим образовањем и културом плени своје парохијане. Поп Ђорђе воли свој народ са свим његовим врлинама и манама, и у томе је постојан. Постао сам богат, а моје богатство је изашло из те могућности да добијем ову глумачку прилику у 40-им годинама. Параметар мог живота је глумачка рола попа Ђорђа.

Вашем свештенику се верује, како сте градили ту допадљивост и поверење код публике?

- Моја визија је изашла из мог искуства које у вези са мојим знањима о житију Стефана Немање, Светог Симеона па до данас. Најтежи глумачки задатак је био како показати хришћанску љубав и праштање која врлински зрачи из мог јунака. Желео сам да се та духовна смерност и снага увек виде на његовом лицу, али да је спреман и да преживи све оно што његови парохијани преживљавају на исконски начин. Морао је у сваком кадру да буде духовни стожер, довољно моћан и снажан да издржи све изазове живота. Глума пред камерама је микроглума - имате задатак да суптилно и танано на свом лицу све преживите и пласирате емоцију у наносекунди, јер камера је неумољива. Имао сам потајну жељу да комплетна прича овог народа прође кроз тог младог свештеника. Када се појављује, исијава снагу и историју свог народа што није нимало лако и једноставно глумачки дочарати. Градио сам лик који је духовно јак, али живи модеран живот - деца му свирају клавир, он као бајкер крстари селом, али кад би неко помислио да ту нешто може да се деси ван црквених норми, поп Ђорђе би увек одреаговао на прави духован начин. То ме је фасцинирало.

Јесте ли имали пред собом архетип лика неког свештеника када сте играли попа Ђорђа?

- Ја имам своје узоре у Владици Николају и Светом Јустину Поповићу који нам помажу да живимо у духу времена. Да би вам гледалац веровао, најпре сами морате веровати свом лику кога тумачите. Да би публика поверовала лику који тумачим, убацио сам у своју меморију комплетну српску историју прошлог века, садањег и будућег времена и на основу тога покушао да направим личност коме гледалац верује. Добар сам познавалац српске историје, посебно модерне, тако да је све то пролазило кроз мене док сам радио сваку реплику и сцену градећи оно чега скоро више и да нема. Све је мање личности којима се верује, све је мање поштења и бојим се да Вавилонска кула која се данас прави неће донети ништа добро. Из тога сам градио лик попа Ђорђа коме парохијани верују, који је постао драг и мио људима. Ужасава ме ново време где ћемо сви бити пластичне картице без слободе и могућности да изражавамо праве вредности. Као да новом времену нису потребни поштени и добри људи. Љубав и праштање су скоро заборављени. Није ми било лако да дочарам тај несвакидашњи лик, било је стресних ситуација. Надам се да поп Ђорђе није засметао ниједном великом глумцу у било којој сцени држећи се онога што треба да пренесе као лик.

Поп Ђорђе враћа наду у узоре који су за вечност спремали свој народ, а које је кинематографија и телевизија грубо фалсификовала деценијама. Колико је медијска манипулација деградирала вредности Цркве данас?

- Српска Православна Црква је увек у нашем народу била Српска Мајка. Црква је била светиња, оно што нас је водило кроз мрак, кроз сву нашу историју која је била стихијска, тешка и страдална. Црква је пред великим искушењем и огромним изазовом а свештеници морају да буду пример онога што проповедају- скромност, велика духовна ревност и снага и преношење вере Православне на прави начин. Многи од нас мало знају о својој вери- време учења је пред нама. Светосавље је највредније завештање за будућност које имамо. Вера кореспондира и са модерним временом и са временом прошлим и даје нам снагу да опстанемо у будућем времену које ће бити опасније од свега што знамо јер се данас врло лако замагљује људски ум, промовишу се лажни идоли и погрешне вредности медијима и интернетом. Своју кућу-нашу мајчицу Србију смо направили ту где смо и задатак нам је да опстанемо на овом малом парчету земље и неба које нам је Бог подарио.

Црква је увек била стожер окупљања и светионик нашем народу. Време које долази доноси искушења, али ја се искрено надам и Бога молим да ће СПЦ бринути о Србима који се данас налазе на 15% наше територије над којом још немамо контролу. То није довољно, траже нам још. Имамо силне проблеме. Политичка елита Србије машта о економском препороду. Да би се он постигао потребан нам је морални препород, а да би се он догодио неопходан нам је духовни препород. Ми хоћемо економски да се развијемо без духа и морала, а то немогуће. Политичку елиту која даје замајац треба да чине морално квалитетни људи, а њих нема. Али ту је наша Црква која је светионик и стожер моралне снаге и мислим да треба све више користити данашње могућности да се то на прави начин презентује народу јер једино тако можемо да станемо на ноге и направимо ваљану државу о којој маштамо витав век.

Да ли су монтиране лажи којима је емисијом „Инсајдер“ Б92 покушао да Цркви припише опасне манипулације, постигао циљ?

- Мислим да је чак и комунистички режим манипулисао интелигентније и уверљивије и да се овако наказан напад на врх СПЦ никако не може оправдати а још мање разумети. Истина и прави играчи овог незабележеног линча Цркве нису изашли на видело и све треба читати између редова. Цех ће платити Србија зато што нема искрености у политичком врху, а ни бољитка јер ту нико никога не сме да пипне јер свако о сваком зна свашта. Геј парада је лицемерни каприц и ненормални услов урађен по диктату у тренутку када на 300 км одавде, на Косову и Метохији, живе наша браћа чији су животи и људска права реално угрожени, а нико не реагује на то. У тренутку када се наша земља задужује да би опстала, а не знамо ко су нам савезници и имамо ли их ми уопште, када имамо силне проблеме, неко поставља одржавање геј параде као услов да се Србија потпуно не распадне по шавовима?! Недавно је 7 генијалаца из Београдских гимназија отишло на Кембриџ. Србија није имала 25.000 фунти да их спонзорише и осигура да ће се после студија вратити кући. Отишли су и вероватно се више никада неће вратити. Када саберете с једне стране тих 175.000 фунти и с друге стране колико је коштало обезбеђење геј параде, рачун за рушење Београда и дивљање у Ђенови где гле чуда- два човека направе такав хаос а наводно им нико не може ништа, онда схватите да је Србија у два дана изгубила толико новца да је могла да спонзорише не 7, него 17 генијалаца. Политичка подобност и коалициони кланови су срушили ову земљу и омогућили дивљачки напад на Цркву у поменутим емисијама Б 92. Последњих 20 година су године које су појели скаквци, како је то записао Пекић, то се више неће вратити и тај силан новац који су задужили и потрошили на глупости неће се моћи зарадити, тако да смо у великом проблему трагичних размера.

Колико је вера важна у Вашој животној филозофији и раду?

- За мене је вера у Христа Васкрслог извор живота. Срећан сам што дан почињем тако што се помолим Ономе који је створио свет, што када згрешим могу да затражим опроштај и благослов кроз молитву, што моја породица живи по благослову Господњем итд. Што сам старији, то ми је вера важнија у животу. Силно сам патио што нисам као младић могао да се бавим глумом, да студирам на Академији...био сам у свакаквим животним ситуацијама. Оног тренутка када сам сам себи рекао-„Ја више не могу, урадио сам све што је до мене, повлачим се из глуме“, десило се „Село гори...“, али све време сам се молио Господу на искрен начин. Ја могу многим људима да послужим као пример да је у животу све могуће.

Зато је потребно одређено знање, велика упорност, снага, жеља и воља која код мене проистиче из вере.

Живимо у опасном времену у коме људе немају потребу да се покају, иако знају када ураде нешто што није ваљано. Неколико пута сам био у животу на ивици провалије и успео сам да останем на ногама само захваљујући Богу драгом. Некога ће обасјати Божија милост у 12-ој години, а некога у 72-oj години. Бог је велики зато што нам даје избор, пред којим сами одлучујемо. Не могу да будем лош, не могу зарад пуног новчаника да газим по људима. И не желим да због мог лошег понашања неко плаче. Све произилази из молитве.

Како васпитавете сина Ђорђа?

- Сваког дана покушавам да му пружам огромну љубав. Трудићу се да буде добар човек и снађе се пред силним изазовима - Фејсбук, Интернет, лоше школство, лоши узори и педагози... Ако од малих ногу добије веру и љубав, имаће више шансе да остане на ногама. Црква је Дом Божији и место сусрета са Господом ако походите Цркву и живите хришћански мислим да ће добро у човеку победити. Мог сина Ђорђа полако упознајем са Црквом и историјом трудећи се да прати време у коме живи, да избегне све замке и да разликује добро и зло.

Зашто је „Село гори...“ постигло толики успех?

- То је исконска прича која је проговорила из Радоша Бајића који је откључао народно срце за емоцију коју никада нисмо заборавили. Он је поштен и искрен човек и у томе је снага којом је проговорио као редитељ у серији. Никада нико није успео да напише 89 епизода, да их режира и одигра главну улогу а врх српског глумишта је био само оружје у његовим рукама. Гледаоце је дирнуло размишљање о српском народу, о нашим истинама и заблудама, утопијама. Базична прича је о српском сељаку мученику о коме више нико у овој земљи не обраћа пажњу. Људи који нас хране остали су на маргини. Временом прича је кренула у више праваца јер се бавила проблемима војске, здравства, Цркве, школства, државе са намером да исприча причу о томе и да каже шта треба чинити да проблеми почну да се решавају. Вансеријска гледаност је оправдала Радошев напор и наградила његову храброст, снагу и искреност. Показао је да у људима и даље има љубави и поштења.

линк