Истина о Косову и Метохији

Срби, знају истину о Косову и Метохији – ово је завршница једне лукаве политике Јосипа Броза, као агента Коминтерне, и српских Брозовића који су извршавали све његове наредбе. Зна се како је било планирано да комунистичка Албанија буде још једна република у оквиру Југославије, да Косово и Метохија буду у саставу Албаније. Зато је Јосип Броз одликовао Енвера Хоџу Орденом народног хероја Југославије. Зато су српски комунисти свету Грачаницу претворили у крваву тамницу за Србе, зато су Високе Дечане претворили у политичку школу, дајући јој Брозово име, зато су усред Ђаковице срушили православни храм и на његовим темељима подигли јавни клозет… Зато је Петар Стамболић, високи државни и партијски функционер, поклонио Шиптарима чисто српску општину Лепосавић и 17 села, зато је генерал Никола Љубичић ћутао о многим злочинима Шиптара. Зато је Фадиљ Хоџа био Брозов генерал и, веровали или не, колективни председник државе.
Памти Србине: сви су они изашли из Брозовог шињела, сви су они, и српски и шиптарски комунисти, из исте Комунистичке партије, сви су завршили исте курсеве и војне школе; готрово сви српски професори давали су Шиптарима докторске титуле; српски комунисти су први продали своје куће Шиптарима и прешли „у Србију“. Према томе, Србине, не тражи кривца само на другој страни.
Сада сви погледају у тебе, Србине, питају се шта ћеш да урадиш. Хоћеш ли на замишљеној граници, у духу добрих комшијских односа, отимача твоје земље, твоје куће овако поздравити: „Здраво свануо, комшију Муфљузи. Је ли, како ти је у мојој кући? Да вам није тесно? Нас је било шесторо, а вас дванаесторо. Је ли још хладна вода из мог бунара, играју ли се јагањци на мојој ливади? Слушај видим да си преорао гробља мојих предака, споменике уградио у темеље штала. Ако, ако, нека је теби добро. Ја сам, иначе, још у колективном смештају, у туђим панталонама, са туђим комадом хлеба у рукама. Радо ћу ја да се мучим кад знам да је теби добро на мојој земљи и у мојој кући…“
То ови умишљени светски моћници, и ове србомрзачке групе и удружења очекују од тебе, Србине. Па хоће ли бити тако? Неће! Одговорићеш, сасвим извесно, стиховима краља Николе Петровића:

С огњишта милог бјежи ми куго,
Зајам ти морам враћати већ!

А шта ће ова развалина од државе да учини? И да је има, војску неће послати. Онај почасни батаљон и даље ће дочекивати и поздрављати оне који, мимо Бога и Његове правде, распарчавају туђе земље!
Хоће ли држава прогласити свенародну жалост која ће трајати све док Срби не поврате отету земљу? Хоће ли црквена звона јецати сваког дана? Хоће ли у школама бити уведен час посвећен отимачима Косово и Метохије? Хоће ли се неко упитати; шта ће Европској унији овако осакаћена Србија? Шта ће јој Србије без очињег вида? Хоће ли неко завапити:

Видовдане, мој очињи виде,
Тобом видим што други не виде!

Хоће ли се наћи неко да каже: „Па шта се ту може! Живећемо без Косова као што живимо без Книнске крајине из које је изгнано више од 250 хиљада Срба!“ Живећемо, можда и без Рашке области, јер кочоперни муфтија уз подршку муслиманских фундаменталиста и вехабија, покушава да овај регион претвори у аутономну покрајину, а касније у исламску џамахарлију. У томе му помаже актуелна власт тако што су Нову Варош, Пријепоље и Прибој, у којима српско становништво има већину, и који, по традицији гравитирају Ужицу, Чајетини и Ивањици, прикључили Новом Пазару, у коме већину чине муслимани.
Можда ће поводом отимања Косова и Метохије бити и славља – могло би се очекивати да најмање четири мешовите делагације посете историјска места и положе венце. Прва посета захвалности биће другу Титу за остварено братство – јединство које је, најзад, осакатило српски народ.
Једна делегација ће свакако отићи у рађевску Белу Цркву у којој је Брозов следбеник, Жикица Јовановић Шпанац, убио двојицу српских жандарма, што је одмах проглашено устанком против окупатора.
Ни Бела Црква, банатска, неће остати без посете – доћи ће одабрани делегати и делегатице да се захвале Брозовим генералима који су у овом граду ископали раку и „сахранили“ Бога.
Једна делагација ће неизоставно посетити бивши српски Цариброд, који су комунисти преименовали у Димитровград, награђујући тако овог секретара злогласне Коминтерне за сва зла која је учинио Србији. На челу ових делегација требало би да буду професори марксизма и директори центара који су овим злом тровали српску младост.
Специјална делегација отићи ће у дворску цркву Карађорђевића на Дедињу да се још једном, изнова, увери колико је бивши дворски жандарм а касније Брозов генерал, Милан Жежељ, био прецизан: испалио је револверски метак у чело Исуса Христа! Кад жандарм постане генерал, па још брозов генерал, умисли да је већи од Бога! Ово је ко зна које комунистичко убијање Бога, па није за чуђење што је ђаво дошао по своје. Нисмо ми, као народ, грешни према другима; грешни смо према Богу, себи и својим потомцима – изгубили смо контакт са својим часним прецима… Грешни јесмо, али пропасти нећемо! Србија – то су наталожени векови – шта све није тутњало земљом Србијом и шта је све Србије претурила преко главе и успевала да сачува своје достојанство. И данас смо на ивици понора, али нећемо потонути ако променимо неке облике наше свести.
Нисмо ми ни мали, ни ситни, ни безначајни. Веома смо моћни ако смо удружени. Ако су наше молитве удружене, вишеструко умножене, искрене и топле, брже ће стићи до Господа Бога. Уобичајени слоган да је Бог са нама морамо да претворимо у питање: Јесмо ли ми са Богом? Када кажемо да ће то „Бог урадити“ лишавамо себе одговорности и анагажовања да и сами урадимо оно што је неопходно. Неће Бог урадити оно што ми као људи нећемо или не смемо да урадимо. Бог помаже само прегаоцима. Учинимо ли оно што као људи можемо, а оно што не можемо учиниће Бог.
Чујемо често кад неко каже „ја се надам“, „ми се надамо“, „живимо у нади“. Треба, пре свега, остварити право на наду. Човекова нада не сме да буде испразна, нада мора да буде заснована на часном делу. Ако има часног дела, има и наде. Ако дела нема, узалуд се надамо.
Ни молитва Богу без часног дела не помаже. Не може се зло радити а добру се надати.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

линк