Од „ЦИА Српства“ до НАТО србофобије

Да ли је некадашњи национални набој српских конвертита који су се од „патриота“ трансформисали у србомрзце био и остао део евроатлантске антисрпске и антируске стратегије? Размислимо о томе у светлу недавних хистеричних напада Вука Драшковића на егзистенцијалне интересе Срба на северу Косова?

НОЖ, МОЛИТВА И ИЗДАЈА

Без обзира на сву његову личну контроверзност – као и генерално гледано изразиту превртљивост српског друштвено-политичког живота, која је већ довела до тога да се не чудимо ономе што би у многим другим земљама изазвало бурну реакцију јавности – немали број Срба је запањен недавним иступима Вука Драшковића. Лидер Српског покрета обнове својим (чак и са становишта српских стандарда) прекомерним дневнополитичким трансформацијама и калкуланством, али и клановским духом и непотизмом којим одише његова странка, те самодржачким начином вођења партије и неморалом који је она показала док је током друге половине 90-их владала Београдом – одавно је разочарао огромну већину некадашњих симпатизера.

Ипак, мало ко се надао да ће писац некада култних и неоспорно национално отрежњујућих романа, „Нож“ и „Молитва“, баш толико ниско пасти у моралном погледу па да стане раме уз раме са перјаницама антисрпства, Соњом Бисерком и Наташом Кандић, односно да ће дођи до тога да кључни српски НАТО-лобиста Драган Шутановац спрам њега скоро делује као „патриота“. Међутим, то се догодило. Задњих година ствари су ишле ка томе, да би кулминирале недавним Драшковићевим небулозним тврдњама да су Срби на северу Косова напали НАТО а не њих – о чему сведоче тешке ране српских цивила – до зуба наоружана солдатеска тог агресивног пакта.

МАСКИРАЊЕ НАТО ЗЛОЧИНА

Пошто се то десила, читава пропагандна конструкција чија потка је бајка о некаквим хуманистичким „европским вредностима“, која се већ деценијама гради на Западу и од стране његове српске медијске, политичке и НВО „пете колоне“ намеће Србима, пала је у воду. Уз то, Срби су добили јак аргумент у прилог тога да је НАТО (КФОР) на Косову и Метохији брутални окупатор и савезник шиптарских терориста, а не непристрасни чувар мира. Да би се ефекти тога колико толико ублажили, активирани су најагресивније перјанице Запада у Србији, као што су Вук Драшковић и Чедомир Јовановић. Они су отпочели нови циклус оптуживања Срба за сва зла на Балкану, при чему је наводни напад на КФОР представљен као задња карика у том „злочиначком“ ланцу. Порука је јасна: тзв. европске вредности су „сјајне“ а њихови НАТО заступници изразито „човечни“, док је проблем само у томе што „примитивни“ Срби, предвођени „злим“ лидерима, то неће да прихвате и, ретроградно инсисистирајући на „превазиђеном“ територијалном интегритету своје земље, праве проблеме.

Када ЛДП-овци и тзв. другосрбијанци са педигреом тако нешто тврде, све је у домену уобичајеног. Али, не тако мали део српске јавности пита се откуд то да је у њихове редове дошао Вук Драшковић? Јасно је зашто НАТО-у то треба. Згодно је да неко ко за себе тврди да је „прави националиста“ прича исто што и јавни „Другосбијанци“. Но, зашто Драшковић пристаје да дува у исту тикву са Јовановићем? Да ли се ту ради о потпуном неморалу па када више не види своје место на националистичком делу српске политичке сцене, он се без околишења пребацио у његову антисрпску зону, и у томе иде све даље и даље? Или је Драшковић уцењен због криминално-корупционашког деловања његове странке у Београду, када је тамо држала власт, односно због активности његове партијске паравојне формације током тзв. Ратова за југословенско наслеђе?

ДРАШКОВИЋЕВЕ МЕТАМОРФОЗЕ

Могуће је да се ту крије кључ његове трансформације, али ипак је то мало вероватно. О Драшковићевом карактеру, и потенцијалу за користољубљем ма које врсте мотивисану превртљивост, много говори то што је некадашњи острашћени титоиста и четникомрзац постао „одани“ Равногорац и заговорник „западних вредности“. Шира јавност углавном и не зна за његов спис из 1981. године, „Ја, малограђанин“, у коме се са становишта комунистичке идеологије обрачунавао са популарном културом. Нити за његов фељтон „Последња четничка завера", објављен у „Политици експрес" 1974. године, у коме је на најприземнији начин блатио Равногорски покрет, у својству чијег промотера и заштитника се сада представља. На основу реченог видимо какав је Драшковић човек. Ипак, то – без обзира што указује шта је темељ његове превртљивости – не објашњава зашто се трансформисао у потпуног србофоба.

Нешто је морало да подстакне (не)карактерни потенцијал за приземно-лукративну трансформацију. У доба титоизма користило му је што је био екстремни титоиста. У време када се Брозов систем љуљао и потом урушавао исплатило му се да се представља као „националиста“. Наизглед, сада му је курентно да поново делује са антисрпскиих позиције. Међутим, није баш тако. Драшковић је већ богато решио све своје материјалне проблеме и нема разлог да се прода Пентагону или неком сличном евроатлантском средишту моћи. Такође, политички би му се много више исплатило да се и даље претвара да је „патриота“. Другосбијански настројени грађани тешко да ће, због старе „националне славе“, гласати за СПО. Имају они своју узданицу – Јовановића. Значи, Драшковић је из неког разлога, као да је то морао, отишао много даље у дубине антисрпства него што му користи. Остаје нам да се позабавимо другим поменутим факторима Драшковићеве неотитоистичке метаморфозе. Али, унапред то да кажем, ни то нам неће решити енигму.

Много времена је прошло од 90-их, а и оно што је СПО радио у Београду у то време само је представљало увертиру у још веће злоупотребе које се после октобра 2000. године везују за Демократску странку. С обзиром шта се све радило и ради у Београду, нико из актуелне власти и од стране њених страних ментора, не би се усудио да отвори престоничку Пандорину кутију. Што се тиче Драшковићеве Српске гарде, она је имала минорни војни значај, а у околностима када је јасно да НАТО нема никакав основ за судски поступак против Војислава Шешеља – који је на посредан начин имао значајну улогу у одбрамбеним ратовима које су Срби водили током 90-их – зар би лидер СПО-а који им није дао готово никакав допринос већ је и тада својим деловањем подривао српски одбрамбени потенцијал, од стране Запада могао да буде оптужен за било шта?

АНТИСРПСКЕ ДИРЕКТИВЕ

Све у свему, на основу досадашње „анализе“ никуда нисмо сигли. Зато ствари треба да сагледамо из сасвим другачијег угла: хладноратовско геополитичког. За владе америчког председника Роналда Регана (1980-1988), САД су почеле интензивно да воде специјални рат против Југославије, о чему, тек примера ради, сведоче директиве (National Security Decision Directive) број 54. из 1982. године и број 133. из 1984. године. Тај „рат“ је имао како економску димензију, срачунату на продубљивање кризе изазване неодговорном финансијско-привредном политиком коју је водио југословенски комунистички режим, тако и државно-политичку компоненту. Јер, иако је декларативни циљ био рушење комунистичког режима, намера је била и да се разори државна заједница.

Социјалистичка Југославија је после Титовог раскида са Стаљином имала важну улогу у америчким геополитичким плановима. И то како војно-политичку тако и пропагандну. Американци су још 1947. године започели „психолошки рат“ против СССР-а. Тежиште активности било је на истицању благодети америчког начина живота. Циљ је био да руском народу „крене вода на уста“ док слуша о благодетима западне потрошачке културе, и док се диви ономе што из њеног асортимана доспе и до њега. Намера пропагандиста је била да се чежња развије до те мере да у неком тренутку систем постане неодржив. Зна се: „Тиха вода брег рони“; и у једном моменту он ће се неминовно обрушити. То се и десило. Но, проћиће још доста времена до тога као и, узгред буди речено, док та врста пропаганде није добила своје име: „социолошка пропаганда“ („кум“ јој је био чувени француски социолог – Жак Елил).

ТИТОИСТИЧКИ ЕВРОАТЛАНТИЗАМ

Титова Југославија је, макар посредно, учествовала у америчком вођењу социолошке пропаганде усмерене против СССР-а. СФРЈ је деценијама примала огромну бесповратну помоћ од САД, како би наша тадашња земља деловала што привлачније народима који су живели иза тзв. гвоздене завесе, тј. да би они извели смешни закључак да је довољно отарасити се доминације Совјетског Савеза, и кренути својим путем у социјализам, и ето њега са „хуманим лицем“. У том светлу треба гледати и на титоистичку причу о државној самосвојности и аутентичном путу у социјализам, па и на антируску пропаганду која је била упакована на сличан начин као и она антисрпска, тј. у обланде борбе против великодржавног хегемонизма и националног тлачења мањих народа. Све у име наводне личне и колективне равноправности и благодети.

Американцима, бар у тој фази, држани социјализам није био примарни проблем већ је то била моћ СССР-а. Док њу не ослабе социјалистичке системе одвојене од утицаја Москве могли су да трпе. А Титова Југославија им је обављала још један важан посао: преко стерилног „Покрета несврстаних“ немалом броју од колонијализма ослобођених земаља пласирала је причу о могућности да се изграђује праведан унутрашњи и међународни поредак, без ослонца на силу која је била реални конкурент САД и евроатлантском блоку који је Вашингтон предводио. Да није било тако, многе бивше енглеске, француске и друге колоније – које су на својој кожи осетиле „благодет“ тзв. западних вредности – окренуле би се СССР-у и ојачале његове позиције на глобалној шаховској табли.

КРАЈ ЈУГО-АМЕРИЧКЕ ИДИЛЕ

Титоистичко-западна идила је почетком 80-их година ипак дошла до краја. Прво, Југославија је одиграла своју улогу. Прошло је време ударања испод појаса. Америка се спремала, путем „реформских структура“ на које је рачунала и које је, изгледа, на неки волшебан начин стварала у СССР-у, на директан унутрашњи удар на ту велику земљу, који је, да његови ефекти буду већи, комбинован са спољашњом офанзивом преко појачаног економско-војног исцрпљивања (смишљено обарање цена нафте, пласирање пројекта „рат звезда“ и других видова скупог интензивирања трке у наоружању). Друго, Западу је Југославија ваљала ако је у њој био обуздаван српски чинилац. Вашингтон, Берлин и други тамошњи центри моћи прибојавали су се да би на основу руско-српске верске и историјске блискости, пре или касније, Срби успели да окрену југословенски државни брод ка истоку. А још им кичма није била поломљена како би трајно било онемогућено да постану доминантан фактор на југословенском простору.

Јосип Броз Тито је успео да хипнотише велики део српског народа, који је и пре тога, нажалост, већ био опијен југословенским илузијама од којих га није излечио ни усташко-хрватски геноцид током Другог светског рата. Ипак, систем заснован на разарању Српства није могао вечно да траје. После Титове смрти било је само питање времена када ће српске фрустрације почети да избијају на површину, и када ће се наћи лидери који ће повести Србе путем промене њиховог неповољног статуса, са чим је било скопчано и оправдано враћање водеће улоге у оквирима југословенске заједнице. А пошто би почео процес националног и геополитичког освешћивања српског народа који је – укључујући и онај његов део коме је на основу историјско-државних специфичности наметнут црногорски идентитет, односно декларисане Југословене који су углавном били српског порекла – чинио преко 45% становништва СФРЈ, не би прошло много времена пре него што би Југославија изашла испод сенке америчке злоупотребе. Тим пре што су, без обзира на страшну антисрпску, пропаганду, многи Македонци и јужнословенски муслимани и даље били свесни својих веза са Србима и привржени идеји јаке југословенске заједнице уместо оне конфедералне, по стандардима Хрвата и Словенаца, као и њихових западних покровитеља.

СПЕЦИЈАЛНИ РАТ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Да се то не би десило – односно да се Срби не би изборили за централизацију и промене административних међа унутар југословенске федерације (па и њено оздрављујуће скраћивање ампутацијом малигног хрватско-словеначког ткива) – Вашингтон је убрзо после смрти свог пријатеља, југословенског диктатора Ј. Б. Тита, отпочео специјални рат против Југославије. Његов важан део, са намером да држава буде прво ослабљена а онда у погодном моменту и срушена, било је и распиривање национализма па и шовинизма југословенских народа. Ту се у првом реду радило о подршци хрватском, словеначком и шиптарском сепаратизму, али је у тој фази (током прве половине и средине 80-их година) са благонаклоношћу гледано и на српски национализам.

Занимљиво је да се баш у то време на јавној сцени, у својству српског „патриоте“, појављује Вук Драшковић. До јуче одани титоиста и писац комунистичко-чврсторукашког есеја „Ја, малограђанин“, исте године када су ЦИА и друге америчке службе озбиљније кренуле на Југославију (1982), објављује свој чувени роман „Нож“. У њему је Србима, у романсираној форми, предочена истина о хрватском геноциду и на темељу тога ојачане су њихове националне страсти. Несумњиво, то Драшковићево дело је имало отрежњујући ефекат, али чињеница је и да се необично подудара његово појављивање са реализацијом америчке стратегије разбијања Југославије. Уосталом, старо је правило да се зло неретко служи и истином како би остварило своје циљеве.

Није проблем у истини већ у њеној злоупотреби. Није проблем ни у национализму (свестраном испољавању привржености сопственој нацији), поготово што је он у српском случају имао и има дефанзивни карактер – већ у људима који га (зло)употребљавају за туђ рачун. Наравно, то не значи да Драшквоић није требало да објави „Нож“, нити да је тада био човек неке америчке агенције. Мада, интересантно је да се, када ствари погледамо са дистанце, односно са сазнањима која смо од почетка 80-их до сада стекли, његово деловање по правилу подударало са америчким интересима и плановима, као што је то и сада случај. Међу првима је почео да промовише српско-јеврејске везе и да инсистира на развијању добрих односа са Израелом, упињао се да подржи промоцију тзв. европских вредности, доследно је заговарао повезивање са Атлантским пактом, својим потезима је неретко подривао српске одбрамбене напоре током 90-их година … А док је све то радио представљао се као српски националиста. Данас је променио плочу па, иако нам сада говори да је заправо то прави патриотизам, нескривено заступа исте антисрпске ставове као окорели тзв. Другосрбијанци. И то на начин као да је диригован, исто као и они али и други амерички пиони широм света. Готово да се стиче утисак да му је мисија била и остала да одради било који домаћи задатак на начин како велики прекоокеански газда каже, и у време када он пожели.

ОВЕКОВЕЧЕНИ СРАМ

На историчарима остаје – онда када архиве буду у нешто већој мери отворене или се појави неки нови Викиликс који ће се бавити и граничним периодом између хладноратовске епохе и ере тзв. Новог светског поретка – да осветле евентуалне везе Вука Драшковића и њену сличних „патриотских дисидената“ са америчким и других службама које су водиле специјални рат против Југославије, односно реализовале пројекат њеног растурања. Но, како год било, већ сада је јасно да је његова борба за Српство била у ствари антисрпство. О томе говори не само идеолошка позиција до које је стигао, већ и крајност у коју је ишао док је био „националиста“. Она је – уз то обогаћена примитивним, неуредним антиестетским ликом и прекомерно архаичним речником – често до карикатуралне форме доводила оправдани српски национализам и претварала га је у предмет изругавања, те је од њега одбијала многе умерене, али не и антинационално (титоистички) идноктриниране, Србе.

Интересантно је али и сумњиво да су слично поступали и неки други реномирани „националисти“ екстремног типа из 90-их година, типа Николе Самарџића, који су већ после неколик година променили одоре и постали горљиви евроатлантисти, србофоби и русомрсци, а данас заговарају безусловну српску капитулацију па и идентификацију са агресором. Да ли из свега тога провејава дух и дело западних служби чији су овдашњи сарадници у разним периодима, али у складу са целовитом стратегијом српских непријатеља, играли битно другачије, често и опречне улоге? Надам се да ћемо једног дана знати одговор. За сада нам остаје да се сетимо Плутархових речи: „Издајници прво продају сами себе“. И да се трудимо да то буде верификовано пред судом историје, тј. да не могу да оперу своје продате образе, што се сви петоколонаши ипак надају да ће успети. Док смо живи памтимо и потомцима прносимо сећање на то ко су били људи који су, као сарадници страних служби или из неког другог разлога, радили против своје земље и нације. Нека бар буду осуђени на вечни срам када немамо озбиљну државу која би се позабавила њиховим неделима!