Milan Vidojević: Nad Kosovom crno sunce

Милан Видојевић
Над Ко­со­вом цр­но сун­це

• По­што­ва­ни го­спо­ди­не Ви­до­је­ви­ћу, у ин­тер­вјуу “Огле­да­лу” пре го­ди­ну да­на из­ја­ви­ли сте да Ко­со­во не­ће би­ти не­за­ви­сно. Мно­ги су та­да Ва­шу из­ја­ву сма­тра­ли пу­ком фра­зом без по­кри­ћа, а да­нас су нај­гла­сни­ји у же­љи да упра­во Вас пи­там – шта ће се да­ље де­ша­ва­ти?
– Овај про­цес био је ја­сан од по­чет­ка, од ра­та 1999. го­ди­не циљ је био от­це­пље­ње Ко­со­ва и Ме­то­хи­је од Ср­би­је. Не да би шип­та­ри до­би­ли др­жа­ву, већ да би се рас­пар­ча­ва­ње Ју­го­сла­ви­је до­вр­ши­ло и цео Бал­кан “кан­то­ни­зо­вао”, ка­ко би и САД и не­ке зе­мље Евро­пе има­ле сво­је зо­не ути­ца­ја на Бал­ка­ну. Тех­ни­ка тог ду­го при­пре­ма­ног пла­на би­ла је иста као и у на­ци­стич­кој Не­мач­кој, ка­да је ова спре­ма­ла раз­би­ја­ње СССР-а, да се иза­зо­ву уну­тра­шњи не­ми­ри и не­ста­бил­ност пре­ко му­сли­ман­ског, ет­нич­ког, фак­то­ра.
Ро­зен­бер­гов по­ли­тич­ки план је у Дру­гом свет­ском ра­ту имао де­ли­мич­ног успе­ха. Због са­рад­ње с Нем­ци­ма, Та­та­ри су с Кри­ма би­ли прог­на­ни у Си­бир и тек у мо­дер­ној Ру­си­ји, де­ве­де­се­тих го­ди­на, до­би­ли су пра­во да се вра­те на сво­ја ог­њи­шта. Оно што ни­је ус­пе­ло у то­ку Дру­гог свет­ског ра­та ура­ђе­но је де­ве­де­се­тих го­ди­на це­па­њем СССР-а, по ет­нич­ким и вер­ским гра­ни­ца­ма. Не­за­ви­сност су до­би­ле бал­тич­ке ре­пу­бли­ке и Укра­ји­на на за­па­ду, с до­ми­нант­ним ути­ца­јем ка­то­лич­ке цр­кве и агре­сив­ном по­ли­ти­ком Ва­ти­ка­на и па­пе По­ља­ка, екс­трем­ног кон­зер­ва­тив­ца и ан­ти­ко­му­ни­сте. Не­за­ви­сност су до­би­ле и му­сли­ман­ске ре­пу­бли­ке у Ази­ји, ко­је су по­ста­ле део пла­ни­ра­ног окру­же­ња Ру­си­је, ко­је је у осно­ви “не­при­ја­тељ­ски на­стро­је­но”, по­го­то­во у Че­че­ни­ји, а део су и ши­рег пла­на ства­ра­ња не­ста­бил­но­сти у све­ту, овог пу­та по­тен­ци­ра­њем ислам­ског фак­то­ра. У два­де­се­том ве­ку ба­ук је био ко­му­ни­зам, у два­де­сет и пр­вом ве­ку ба­ук ће би­ти ислам­ски екс­тре­ми­зам.
У том кон­тек­сту тре­ба по­сма­тра­ти и “труд” свет­ских цен­та­ра мо­ћи око суд­би­не Ко­со­ва, ко­је је, у схе­ма­ти­зо­ва­ној цр­но-бе­лој сли­ци аме­рич­ке спољ­не по­ли­ти­ке, у ло­шем по­ло­жа­ју у окви­ру Ср­би­је ко­ја де­це­ни­ја­ма “тла­чи” шип­та­ре, па их са­да тре­ба осло­бо­ди­ти те сте­ге и по­ну­ди­ти им не­за­ви­сност, ство­ри­ти им но­ву др­жа­ву, у ко­јој ће би­ти срећ­ни, у де­мо­кра­ти­ји атлант­ског ти­па. Опа­сна лаж, де­струк­тив­но по­на­ша­ње ко­је ру­ши ио­на­ко крх­ку струк­ту­ру ма­ђу­на­род­них од­но­са у све­ту. Уо­ста­лом, по­гле­дај­те ка­ко из­гле­да уво­ђе­ње “пар­ла­мен­тар­не де­мо­кра­ти­је” у Ира­ку.

• Хо­ће­те да ка­же­те да су ко­сов­ски шип­та­ри пре­ва­ре­ни, ка­ко би би­ли уву­че­ни у игру раз­би­ја­ња Ју­го­сла­ви­је, од­но­сно Ср­би­је?
– На­рав­но. То је јед­на од нај­ве­ћих пре­ва­ра у мо­дер­ном до­бу, али из­ве­де­на на плат­фор­ми ко­ја је по­ста­вље­на пре ско­ро јед­ног ве­ка. Се­ти­те се да је др­жа­ву Ал­ба­ни­ју ство­ри­ла Не­мач­ка и Ау­стро­у­гар­ска по­сле Бал­кан­ских ра­то­ва, с јед­ним је­ди­ним ци­љем: да Ср­би­ја не иза­ђе на Ја­дран­ско мо­ре. Од тог тре­нут­ка по­чи­ње “ма­му­за­ње” шип­та­ра про­тив Ср­ба као ве­ли­ког не­при­ја­те­ља, ко­ји сто­ји на пу­ту ка сре­ћи. Од тог тре­нут­ка, тра­гич­но зву­чи али је та­ко, Ал­бан­ци по­ста­ју маљ у ру­ка­ма ве­ли­ких си­ла и слу­же за мла­ће­ње оних ко­ји сме­та­ју тим си­ла­ма, а опа­сно­сти за Ал­бан­це не би ни би­ло да ни­је оних ко­ји из мра­ка ву­ку кон­це. Уо­ста­лом, сво­ју кви­слин­шку при­вр­же­ност не­мач­ким ин­те­ре­си­ма Ал­бан­ци у Ал­ба­ни­ји и шип­та­ри на Ко­со­ву по­твр­ди­ли су и у Дру­гом свет­ском ра­ту ка­да су у ве­ли­ком бро­ју при­сту­пи­ли је­ди­ни­ца­ма Вер­мах­та и ис­та­кли се у ра­ту зло­чи­ни­ма и те­ро­ри­са­њем срп­ског ста­нов­ни­штва. Је­дан део тих кви­слин­га са Ко­со­ва и из Сан­xа­ка ус­пео је да се спа­се бек­ством у Тур­ску, где су не­ки од њих би­ли осни­ва­чи пр­ве ислам­ске те­ро­ри­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је у Евро­пи, “Си­вих ву­ко­ва”, ко­ја је сво­је те­ро­ри­стич­ке ак­тив­но­сти у Тур­ској фи­нан­си­ра­ла швер­цом дро­ге у Евро­пу.

• Ве­ћи­на при­ча ра­зних ор­га­ни­за­ци­ја, ко­је се бо­ре за не­ке по­ли­тич­ке ци­ље­ве, за­поч­не ти­ме а за­вр­ши при­чом о дро­ги?
– То је за­то што ни­је реч о ау­тен­тич­ним по­ли­тич­ким по­кре­ти­ма већ је реч о ор­га­ни­за­ци­ја­ма екс­тре­ми­стич­ког по­ли­тич­ког опре­де­ле­ња ко­је ства­ра­ју оба­ве­штај­не слу­жбе ве­ли­ких зе­ма­ља. За де­ло­ва­ње тај­них ор­га­ни­за­ци­ја по­тре­бан је огро­ман но­вац. По­што осни­ва­чи не же­ле да их фи­нан­си­ра­ју нов­цем из бу­xе­та сво­јих зе­ма­ља, је­ди­ни на­чин је да се то­ле­ри­шу кри­ми­нал­не ак­тив­но­сти та­квих ор­га­ни­за­ци­ја, ка­ко би се са­мо­фи­нан­си­ра­ле а мо­жда оства­ри­ле и “ви­шак у бу­xе­ту” ко­ји се мо­же пре­ли­ва­ти у дру­ге об­ли­ке кри­ми­на­ла, ко­руп­ци­ју, про­па­ганд­не ак­тив­но­сти. Се­ти­те се, ам­ба­са­дор Ју­го­сла­ви­је у Шпа­ни­ји, Ре­џеп Су­рои, по­ре­клом шип­тар с Ко­со­ва, по­ги­нуо је у са­о­бра­ћај­ној не­сре­ћи у Шпа­ни­ји у то­ку сум­њи­вих ак­тив­но­сти са швер­цом дро­ге у ко­ју су би­ли уме­ша­ни шип­та­ри с Ко­со­ва, ко­ји су швер­цом хе­ро­и­на у Шпа­ни­ју и ка­сни­јим из­но­ше­њем пр­ља­вог нов­ца на Ко­со­во фи­нан­си­ра­ли ку­по­ви­ну срп­ских има­ња по ап­сурд­но ви­со­ким це­на­ма. Био је то дуг, пер­фи­дан про­цес ко­ји је тра­јао де­це­ни­ја­ма, ка­ко би се до­шло у са­да­шњу фа­зу, тра­же­ња по­ли­тич­ких ус­ту­па­ка и на­гра­да за ду­го­го­ди­шње вер­но кви­слин­шко и кри­ми­нал­но слу­же­ње.

• Из Ва­шег из­ла­га­ња ја­сно је да ми­сли­те да Не­мач­ка и да­ље сто­ји иза шип­та­ра и под­у­пи­ре њи­хо­ве зах­те­ве за не­за­ви­сно­шћу?
– Не са­мо Не­мач­ка, али она је одав­но стра­сно за­љу­бље­на у иде­ју из­ла­ска на Сре­до­зе­мље и овла­да­ва­ње Бал­ка­ном. Та љу­бав им ни­је уз­вра­ће­на, сем у слу­ча­ју Ал­ба­на­ца, ко­ји са­ми ни­су ни­ка­кви “ор­ло­ви”, већ су сво­ју за­ста­ву укра­си­ли цр­ним не­мач­ким ор­лом у знак за­хвал­но­сти за до­би­ја­ње др­жа­ве, пре сто го­ди­на. Та не­мач­ка стра­сна же­ља има и сво­је пер­верз­не об­ли­ке, што је по­сле­ди­ца ду­гог уз­др­жа­ва­ња, а то се нај­бо­ље ви­ди у ис­ту­пи­ма не­мач­ког ам­ба­са­до­ра у Ср­би­ји, ко­ји се отво­ре­но за­ла­же за оно што би тре­ба­ло да бу­де, још увек, тај­но стре­мље­ње ње­го­ве зе­мље. На­рав­но ни­је реч о слу­чај­ном ис­тр­ча­ва­њу јед­ног ди­пло­ма­те, реч је о бла­гој прет­њи вла­ди Ср­би­је, опи­па­ва­њу по­ли­тич­ког пул­са и рас­по­ло­же­ња на­ро­да у Ср­би­ји у овом тре­нут­ку, а тек на кра­ју мо­же­мо го­во­ри­ти о ди­пло­мат­ској тра­па­во­сти ло­шег ди­пло­ма­те ко­ји до­зво­ља­ва да га ђа­во ву­че за је­зик.

• Иа­ко сте о то­ме пи­са­ли и го­во­ри­ли ви­ше пу­та, од­го­во­ри­те још јед­ном, че­му тре­ба да по­слу­жи не­за­ви­сно Ко­со­во? За­што се то­ли­ко ин­си­сти­ра на по­ли­тич­ком и др­жав­ном уни­ште­њу Ср­би­је?
– Док сам био млад и ма­ње ис­ку­сан, ми­слио сам да је Би­змар­ко­во за­ла­га­ње за ства­ра­ње срп­ске др­жа­ве де­лом би­ло по­сле­ди­ца ро­ман­тич­ног се­ћа­ња да му је ба­ка би­ла Лу­жич­ка Срп­ки­ња. Био је то је­ди­ни не­мач­ки др­жав­ник ко­ји је во­лео Ср­би­ју, од вре­ме­на кад је Фри­дрих Бар­ба­ро­са про­шао с кр­ста­шком вој­ском кроз Ср­би­ју! Раз­ло­зи су де­лом из сфе­ре по­ли­ти­ке а де­лом из ме­та­фи­зич­ке сфе­ре ко­ја је углав­ном не­ви­дљи­ва, али за­то не ма­ње бит­на. Ако бих сад го­во­рио о тој ме­та­фи­зич­кој ди­мен­зи­ји он­да бих по­но­вио оно што сам ре­као у про­шлом ин­тер­вјуу, да ми­слим да је на­ци­зам као иде­о­ло­ги­ја по­бе­дио у Дру­гом свет­ском ра­ту, да је да­на­шњи “сло­бо­дан свет” за­пра­во илу­ми­нат­ска свет­ска дик­та­ту­ра на­ци­стич­ког ти­па, и да је свет по­ро­бљен а да то­га углав­ном ни­је све­стан. Ци­ље­ви илу­ми­на­та ко­ји ни­су спро­ве­де­ни Дру­гим свет­ским ра­том, спро­ве­де­ни су по­сле ње­га, до да­на­шњег да­на, а од­ви­ја­ју се и да­ље. У том кон­тек­сту ћу го­во­ри­ти о овом фе­но­ме­ну, где се ко­ри­сте исто­риј­ске ла­жи ка­ко би се ди­фа­ми­рао срп­ски на­род или про­мо­ви­са­ла не­ка дру­га исто­риј­ска лаж.
Да би про­шла ве­ли­ка лаж, по­треб­но је ви­ше ма­њих ла­жи, по мо­гућ­но­сти за­ма­ски­ра­них у ма­гла­ма про­шло­сти, ка­ко би те­шко би­ла про­ве­ри­ва. Јед­на од пр­вих ве­ли­ких исто­риј­ских ла­жи гер­ман­ске исто­риј­ске шко­ле је­сте да су Ал­бан­ци по­ре­клом Или­ри, што би им да­ло “исто­риј­ско пра­во” да на те­ри­то­ри­ји ју­го­за­пад­ног Бал­ка­на фор­ми­ра­ју још јед­ну др­жа­ву, јер су ту од дав­ни­на, а пре “Сло­ве­на” (ко­ји су та­ко­ђе из­ми­шљо­ти­на ка­ко би се по­ни­шти­ло по­сто­ја­ње Ср­ба пре њих), ко­ји су, јел’те, до­шли као но­ма­ди у VII ве­ку, и ка­сни­је, из “пу­ста­ра Ази­је”, па са­мим тим има­ју ма­ње “исто­риј­ских пра­ва” на овај про­стор Бал­ка­на.
Сре­ћа је што ове ла­жи мо­гу да се де­ман­ту­ју, ако се има до­бра во­ља да се за­шти­ти исто­ри­ја соп­стве­ног на­ро­да и ако се ис­тра­же исто­риј­ски из­во­ри и ар­хив­ска гра­ђа. Оста­је отво­ре­но пи­та­ње за­што се Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква др­жи сво­јих за­блу­да о Ћи­ри­лу и Ме­то­ди­ју на ште­ту срп­ског на­ро­да, и за­што срп­ска вла­да рав­но­ду­шно гле­да ка­ко се сви про­јек­ти о ис­тра­жи­ва­њу срп­ске исто­ри­је и кул­ту­ре, у Ака­де­ми­ји на­у­ка и дру­где, са­бо­ти­ра­ју и мар­ги­на­ли­зу­ју, опет на ште­ту срп­ск­ог на­ро­да. По­што не при­па­дам ни­јед­ној од спо­ме­ну­тих ин­сти­ту­ци­ја, би­ћу сло­бо­дан да од­го­во­рим на сва­ко ва­ше пи­та­ње.

• Ре­ци­те нам пр­во не­што о оно­ме што сте ма­ло­пре спо­ме­ну­ли, о илир­ском по­ре­клу Ал­ба­на­ца.
– Да су Ал­бан­ци по­том­ци Или­ра ја бих био вр­ло сре­ћан, јер би то зна­чи­ло да су по­ре­клом Ср­би. Илир­ска кра­љи­ца Те­у­та, на ко­ју се Ал­бан­ци че­сто по­зи­ва­ју као да је она не­ки ве­ли­ки до­каз, за­пра­во је сво­је лич­но име до­би­ла по вр­хов­ном келт­ском бо­гу ко­ји се звао Те­ут. Да сад не отва­рам ову озбиљ­ну те­му за не­до­бро­на­мер­не ла­и­ке, ре­ћи­ћу са­мо да је келт­ска ди­во­ни­ја у ства­ри сер­би­ска (срп­ска) и да се о про­вин­ци­ји Или­рик мо­же мно­го то­га про­чи­та­ти у рим­ским из­во­ри­ма. Сто го­ди­на су Ри­мља­ни ра­то­ва­ли на Бал­ка­ну, по­ко­ра­ва­ју­ћи јед­но по јед­но илир­ско пле­ме, а би­ло их пре­ко че­тр­де­сет, да би на кра­ју ство­ри­ли нај­зна­чај­ни­ју про­вин­ци­ју сво­је им­пе­ри­је.
Ар­ба­на­си су на про­стор Бал­ка­на до­ве­де­ни као пла­ће­нич­ка вој­ска с Кав­ка­за у XII ве­ку и уче­ство­ва­ли су у гра­ђан­ском ра­ту за ви­зан­тиј­ски пре­сто на стра­ни Ђор­ђа Ма­ни­ја­ка. Ина­че, пре то­га су од X ве­ка за ара­бљан­ске гу­са­ре пљач­ка­ли Си­ци­ли­ју и ју­жну Ита­ли­ју, где и да­нас жи­ве у ве­ли­ком бро­ју. По­сле по­ра­за Ма­ни­ја­ка, као рас­пу­ште­на вој­ска ко­ја ни­је има­ла где да се вра­ти, пе­њу се и жи­ве у пла­ни­на­ма ко­је су да­нас у Ал­ба­ни­ји и на Ко­со­ву. Ба­ве се сто­чар­ством, пла­ћа­ју по­рез ца­ру Ду­ша­ну, пре то­га ту­луч­ким гро­фо­ви­ма (од ко­јих во­де по­ре­кло и Бал­ши­ћи), ко­ји Драч и окол­ну зе­мљу до­би­ја­ју као на­гра­ду за вој­ну слу­жбу у Ита­ли­ји, и углав­ном су ка­то­ли­ци, што ни­је пре­те­ра­но скри­ва­но, све до ка­сног сред­њег ве­ка, кад по­чи­ње ја­ча­ње и пре­о­вла­да­ва­ње ислам­ског вер­ског фак­то­ра. Уо­ста­лом, зар ни­је Ибра­хим Ру­го­ва на са­мрт­ној по­сте­љи при­знао да је ка­то­лик, и тра­жио по­след­њу при­чест. Ма­ла ди­гре­си­ја, да ли сте при­ме­ти­ли да су сви ак­те­ри рас­па­да Ју­го­сла­ви­је умр­ли од ра­ка, или има­ју рак: Изет­бе­го­вић, Туђ­ман, Ру­го­ва, Др­нов­шек, Ра­чан, осим Ми­ло­ше­ви­ћа ко­ји је уби­јен.
Да се вра­ти­мо Ал­бан­ци­ма. Сад вам је ја­сно да је дру­ги ве­ли­ки играч на Ко­со­ву за­пра­во Ва­ти­кан. Иза зах­те­ва да им се “вра­те цр­кве”, не сто­је шип­та­ри-му­сли­ма­ни, већ шип­та­ри-ка­то­ли­ци, ко­је под­пи­ру­је Ва­ти­кан. Ми­сли­те ли да је слу­чај то да ита­ли­јан­ски вој­ни­ци чу­ва­ју Пећ­ку па­три­јар­ши­ју и дру­ге пра­во­слав­не хра­мо­ве? Шта ако их не чу­ва­ју за Срп­ску пра­во­слав­ну цр­кву већ за не­ку дру­гу?
Тре­ћи ве­ли­ки и нај­ја­чи играч у овом, ипак, ама­тер­ском по­ли­тич­ком игро­ка­зу је Аме­ри­ка. Ах­ти­са­ри је вр­ло про­вид­но, очи­глед­но, аме­рич­ки чо­век. По оби­ча­ју, Аме­ри­ка има ка­та­стро­фал­ну спољ­ну по­ли­ти­ку. Пр­во се упе­тља­ју у не­што што не раз­у­ме­ју, про­у­зро­ку­ју ве­ли­ку ште­ту и на кра­ју из све­га не уме­ју да иза­ђу, а да не на­пра­ве још ве­ћу ште­ту. Раз­ло­зи за упе­тља­ва­ње САД-а у ову при­чу су мно­го­стру­ки и мо­гли би да бу­ду пред­мет по­себ­ног раз­го­во­ра.

• А Ру­си? Пр­во су иза­шли из игре, да упо­тре­бим Ваш тер­мин, а са­да же­ле да се вра­те. Да ли је та про­ме­на ста­ва Ру­си­је ва­жна за нас?
– Ми­слим да је­сте. Ру­си ни­су иза­шли из игре, не­го су из­ба­че­ни. Ко­ли­ко сам ја оба­ве­штен, по­сле пот­пи­си­ва­ња Ку­ма­нов­ског спо­ра­зу­ма Аме­ри­кан­ци су из­и­гра­ли Ру­се, па је спа­ша­ва­ње об­ра­за ре­зул­ти­ра­ло оним ју­ри­шем ру­ске вој­ске на ае­ро­дром у При­шти­ни. По­сле то­га је усле­ди­ло по­ли­тич­ко по­вла­че­ње и че­ка­ње пра­ве при­ли­ке да се вра­те у игру на на­чин ка­ко то иза­бе­ре пред­сед­ник Пу­тин и ру­ска вла­да. Ово је тре­ну­так ко­ји је до­бро иза­бран и ми­слим да Ру­си има­ју ја­сну сли­ку ка­ко ће не­што из­ве­сти. Тај од­лу­чан став Ру­си­је пра­ви про­бле­ме Аме­ри­ци, ко­ја не зна ка­ко да се ис­пе­тља из Ира­ка, а отва­ра­ње но­вог по­ли­тич­ког про­бле­ма с Ко­со­вом, ко­је је би­ло “го­то­ва ствар” је нај­ма­ње по­жељ­на ва­ри­јан­та рас­пле­та, па са­да оче­ку­јем по­ста­вља­ње но­ве аме­рич­ке плат­фор­ме, што ће ре­зул­ти­ра­ти от­по­чи­ња­њем су­штин­ских пре­го­во­ра, ко­ји ће у тој ва­ри­јан­ти ис­кљу­чи­ти не­за­ви­сно Ко­со­во као оп­ци­ју.

• За­што се то­ли­ко жу­ри да Ко­со­во по­ста­не не­за­ви­сно до ле­та?
– За­то што је ова го­ди­на пред­зад­ња го­ди­на сло­бод­ног Бу­шо­вог пред­сед­ни­ко­ва­ња. Ка­ко се бу­ду бли­жи­ли пред­сед­нич­ки из­бо­ри у Аме­ри­ци то ће аме­рич­ки пред­сед­ник мо­ра­ти да ра­ди на свом де­мо­крат­ском ими­xу ка­ко би сво­јој стран­ци ство­рио ка­кве та­кве по­е­не за из­бор но­вог пред­сед­ни­ка, што ће би­ти те­шко. Аме­ри­ка као но­ви Рајх, о че­му смо раз­го­ва­ра­ли у ин­тер­вјуу про­шле го­ди­не, отво­ре­но кр­ши нор­ме ме­ђу­на­род­ног пра­ва, по­ве­љу Ује­ди­ње­них на­ци­ја, Са­вет без­бед­но­сти по­ку­ша­ва да ко­ри­сти као из­вр­шно те­ло сво­је ме­ђу­на­род­не по­ли­ти­ке. Све то оста­вља ру­жну сли­ку о зе­мљи ко­ја сво­ју де­мо­крат­ску ре­то­ри­ку пре­че­сто за­ме­њу­је не­ким бру­тал­ним бу­здо­ва­ном ко­јим же­ли да на­лу­па не­ис­то­ми­шље­ни­ке и про­тив­ни­ке.

• Да ли ми­сли­те да би по­сле про­гла­ше­ња над­зи­ра­не или услов­не не­за­ви­сно­сти Ко­со­ва до­шло до не­ке по­зи­тив­не про­ме­не на Ко­со­ву и за Ср­би­ју, или да ка­жем по­јед­но­ста­вље­но, за ста­нов­ни­ке Ко­со­ва, шип­та­ре, Ср­бе, прог­на­не, оста­ле?
– Ни у јед­ном слу­ча­ју. Ка­ко мо­же да по­сто­ји “кон­тро­ли­са­ни ха­ос”? Или “услов­на про­паст”, јер то је оно што се тре­нут­но де­ша­ва на Ко­со­ву. По мо­јим са­зна­њи­ма, си­ту­а­ци­ја на Ко­со­ву је ка­та­стро­фал­на. Оно ма­ло при­вре­де што је функ­ци­о­ни­са­ло са­да сто­ји, ги­ган­ти по­пут Треп­че го­ди­на­ма не ра­де, тех­но­ло­шки су за­пу­ште­ни и пре­ва­зи­ђе­ни, са за­пе­тља­ним имо­вин­ским од­но­си­ма ко­је ће раз­ре­ша­ва­ти ме­ђу­на­род­ни су­до­ви. Овај из­ми­шље­ни др­жав­ни ен­ти­тет не­ма ни­ка­кву пер­спек­ти­ву, а нај­ма­ње европ­ску. Без­на­де­жно је за­о­стао, не­ма тех­нич­ку ни­ти на­уч­ну ба­зу за раз­вој, не­ма об­ра­зо­ва­ну и струч­ну рад­ну сна­гу, што је по­сле­ди­ца лу­дач­ких по­ли­тич­ких екс­пе­ри­ме­на­та ко­је су са­ми се­би на­мет­ну­ли. Се­ћа­те се “уни­вер­зи­те­та у по­дру­му”, ко­ји је, по њи­хо­вом ми­шље­њу, био од­ли­чан по­ли­тич­ки и на­ци­о­нал­ни по­тез бој­ко­то­ва­ња срп­ских др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја, из­ме­ђу оста­лог и школ­ства. Тад су се мо­жда сме­ја­ли а да­нас ће мо­жда да пла­чу. Он­да­шње “по­друм­ске ди­пло­ме” ће да при­ме­не где и ка­ко? Ни Евро­пи ви­ше не тре­ба­ју “услов­ни рад­ни­ци”, ве­шти с ло­па­том и се­кир­че­том.
Шта је сли­ка Ко­со­ва да­нас? Без­на­ђе. Рас­пад тра­ди­ци­о­нал­ног по­ро­дич­ног мо­ра­ла, на ко­ји су то­ли­ко би­ли по­но­сни, да­нас је из­вор не­срећ­них ла­мен­та­ци­ја ко­сов­ских шип­та­ра. Про­сти­ту­ци­ја, нар­ко­ма­ни­ја, при­вре­да за­сно­ва­на на швер­цу и кри­ми­на­лу, си­гур­но ни­је за раз­вој у Евро­пи, ма шта то зна­чи­ло. О ста­њу људ­ских пра­ва, суд­би­ни Ср­ба, дру­гих на­ро­да и ма­њи­на, њи­хо­вом жи­во­ту и пер­спек­ти­ва­ма, глу­по је и рас­пра­вља­ти, то­ли­ко је без­на­де­жно. Ко ће у та­кву тво­ре­ви­ну да ин­ве­сти­ра из Евро­пе или Аме­ри­ке ко ће свој ка­пи­тал да по­ве­ри Та­чи­ју или Ха­ра­ди­на­ју, “по­ли­тич­ким струк­ту­ра­ма” Ко­со­ва, осим ако не ми­сли да сво­јим вој­ни­ци­ма веч­но одр­жа­ва ред и шти­ти сво­је ин­те­ре­се и имо­ви­ну? При­ча о не­за­ви­сном Ко­со­ву је, нај­бла­же ре­че­но, ап­сурд­на.

• За­што он­да Ах­ти­са­ри то­ли­ко ин­си­сти­ра на свом пла­ну и ње­го­вом је­ди­ном ре­ше­њу – не­за­ви­сно­сти?
– Не ин­си­сти­ра Ах­ти­са­ри, не­го ње­гов мен­тор. Ах­ти­са­ри, Цо­бел и оста­ли “ше­гр­ти” ра­де оно што им се ка­же, чи­сте рад­њу, до­но­се во­ду. Не ва­ља кад се ђа­во­ло­вом ше­гр­ту “от­ме ме­тла” из ру­ку и поч­не да лу­ду­је, као што се са­да чи­ни да ће да се де­си. Очи­глед­на је нер­во­за и ше­гр­та у Стејт де­парт­мен­ту ко­ји по­чи­њу да по­ви­су­ју тон, у бе­су што ства­ри не иду глат­ко, ка­ко се оче­ки­ва­ло. Очи­глед­но је да лек­ци­је из про­шло­сти ни­су би­ле до­вољ­не. Не­ко ми­сли да би Ср­би, срп­ска др­жа­ва и њен на­род, по­но­во тре­ба­ли да по­пи­ју гор­ку исто­риј­ску пи­лу­лу на сво­ју ште­ту, ка­ко би мо­жда не­ко дру­ги био сре­ћан. Ни­ти то мо­же да се де­си без те­шких по­ли­тич­ких и дру­гих по­сле­ди­ца по Евро­пу и свет, ни­ти је срп­ски на­род спре­ман да по­но­во пи­је “ту­ђе ле­ко­ве”. То вла­да и оста­ли др­жав­ни ор­га­ни Ср­би­је тре­ба да зна­ју. Во­ди­ти на­род је ве­ли­ка умет­ност. Ку­ка­вич­ка вла­да је ре­пре­зент ку­ка­вич­ког на­ро­да, из ње­га до­ла­зи, зар не? У том ма­ни­ру не мо­гу се бра­ни­ти ин­те­ре­си на­ро­да и др­жа­ве. Не­го у ма­ни­ру хра­бро­сти, прав­де и за­шти­те ду­го­роч­них ин­те­ре­са на­ро­да и др­жа­ве. Ту он­да ни­ка­кви при­ти­сци, прет­ње и уце­не не мо­гу на­не­ти ште­ту др­жа­ви и на­ро­ду, по­го­то­во не у дра­стич­ном об­ли­ку оти­ма­ња де­ла др­жав­не те­ри­то­ри­је.

• На кра­ју, опет смо до­шли на ме­та­фи­зич­ки при­ступ, све за­ви­си од нас?
– На­рав­но. Увек све за­ви­си од нас или од ме­не, по­је­ди­нач­но узев. Ка­ко мо­ја суд­би­на мо­же да за­ви­си од дру­гих а не од ме­не? Кад упра­вља­те сво­јом суд­би­ном он­да сте ја­ки. Кад дру­ги упра­вља­ју ва­ма, он­да сте лут­ка ко­ју ба­ца­ју та­мо где им се прох­те. Већ не­ко­ли­ко го­ди­на пи­шем о то­ме да је пра­ва сли­ка ствар­но­сти, ко­ју ве­ћи­на љу­ди не же­ли да ви­ди, ужа­сна, то­та­ли­тар­на, по­ро­бљи­вач­ка, цр­на ру­па све­ми­ра, у ко­ју не­ко гу­ра чо­ве­чан­ство, јер же­ли да вла­да мра­ком и из мра­ка. За ме­не је ениг­ма за­што љу­ди же­ле да жи­ве у ла­жи а не у исти­ни. За­што при­хва­та­ју лаж за кон­вен­ци­ју у ко­јој им је без­бед­но, пра­ве се да је свет рај­ска ба­шта у ко­јој им је све по­та­ман, а не­ће да ви­де да је та рај­ска ба­шта пре­тво­ре­на у ко­тао из па­кла под ко­ји су ђа­во­ли већ за­ло­жи­ли ва­тру?
По­лу­дим кад ме мо­ји “чи­та­о­ци” пи­та­ју ода­кле ми по­да­ци да Хи­тлер ни­је из­вр­шио са­мо­у­би­ство, да је по­бе­гао из Бер­ли­на, и слич­но. Где им је ло­ги­ка, за­што не ана­ли­зи­ра­ју “исто­риј­ске исти­не” и “чи­ње­ни­це”? За­што би Хи­тлер из­вр­шио са­мо­у­би­ство? Због гри­же са­ве­сти? Гро­теск­на по­ли­тич­ка лут­ка је био, али ни­је био глуп, ни­ти илу­ми­на­ти сво­је ше­гр­те оста­вља­ју на це­ди­лу. Шта је до­каз да се Хи­тлер убио? Књи­га бри­тан­ског оба­ве­штај­ца Хју Тре­вор-Ро­пе­ра “По­след­њи Хи­тле­ро­ви да­ни”, за­сно­ва­на на ре­кла-ка­за­ла “до­ка­зи­ма”? Це­ла Не­мач­ка је би­ла ис­пре­пле­та­на под­зем­ним гра­до­ви­ма, ба­за­ма, фа­бри­ка­ма, скло­ни­шти­ма, са­мо је Хи­тлер ис­ко­пао бун­кер у Бер­ли­ну ко­ји има са­мо је­дан улаз а не­ма спо­ред­ни из­лаз, ка­ко би се на­мер­но на­шао у ми­шо­лов­ци? То је ло­ги­ка? То је ка­ко из­ма­ни­пу­ли­са­ни свет ви­ди на­ци­зам и до­жи­вља­ва Хи­тле­ра као хи­сте­рич­ног лу­да­ка, ка­ко се то и да­нас по­тен­ци­ра сним­ци­ма ње­го­вих го­во­ра на ми­тин­зи­ма, где је сто­ти­не хи­ља­да љу­ди па­да­ло у транс. За­што се на су­ђе­њу у Нир­мбер­гу ни­је го­во­ри­ло о езо­те­ри­ји на­ци­зма? За­што ни­ко на су­ђе­њу ни­је јав­но ана­ли­зи­рао рад цр­но­ма­гиј­ских и езо­те­риј­ских дру­шта­ва у Не­мач­кој у ко­ји­ма је ни­као на­ци­зам и ма­гиј­ски об­у­ча­ван Хи­тлер, да као ле­ви­ја­тан­ска си­ла по­ву­че људ­ски род у то­тал­ну про­паст. За­што ни­је ни­ка­да јав­но спо­ме­ну­то “Врил дру­штво” или “Лу­ми­но­зна ло­жа”, ка­ко су је још зва­ли. За­што се и да­нас са сне­би­ва­њем пи­ше и го­во­ри о “Цр­ном Сун­цу”, озна­че­ном ру­на­ма “СС”, па зар ни­смо по­бе­ди­ли на­ци­зам? Или је мо­жда на­ци­зам по­бе­дио, са­мо нам то ни­ко ни­је ре­као? А за­што да нам ка­жу кад се не усу­ђу­је­мо да то пи­та­мо? Да ли зна­те да је у Не­мач­кој и да­нас за­бра­ње­но јав­но ис­ти­ца­ти сим­бол “Ври­ла”? За­што? Да мо­жда Врил дру­штво не по­сто­ји и да­нас, па не во­ли да се на ње­га скре­ће па­жња? Ка­да сам пре не­ко­ли­ко го­ди­на на­пи­сао у књи­зи “До­си­је Оме­га” да Хи­тлер ни­је из­вр­шио са­мо­у­би­ство у Бер­ли­ну, да је док­тор Мен­ге­ле знао све о за­мр­за­ва­њу спер­ме, ве­штач­кој оплод­њи и кло­ни­ра­њу, мно­ги су се сме­ја­ли и тре­ти­ра­ли ме као сим­па­тич­ног екс­цен­три­ка и пи­сца фан­та­стич­них књи­га. Са­мо за­то што ни­су спрем­ни да се су­о­че са соп­стве­ним за­блу­да­ма, стра­хо­ви­ма и не­зна­њем. Да, иде­о­ло­ги­ја на­ци­зма је по­бе­ди­ла, на­ци­сти и њи­хо­ви кло­ни­ра­ни по­том­ци да­нас вла­да­ју све­том, и да, и да­нас су на ви­со­ким по­ли­тич­ким функ­ци­ја­ма у Евро­пи и Аме­ри­ци, не­ка­да­шња де­ца из на­ци­стич­ког про­гра­ма Ле­бен­сборн. Они упра­вља­ју све­том и на­шим суд­би­на­ма, а ми се иш­чу­ђа­ва­мо ка­кав је свет у ко­ме жи­ви­мо, не схва­та­ју­ћи ни оно што нам се сер­ви­ра, ни оно што тре­ба да пла­ти­мо, као оно ма­ло пи­ле Ка­ли­ме­ро, ко­је је­ди­но уме да пи­ју­че “Не­прав­да, не­прав­да”, не схва­та­ју­ћи да га са­мо Бог спа­ша­ва по­сле­ди­ца ње­го­ве лу­до­сти и пра­зног мо­зга.

• При­лич­но де­пре­сив­на сли­ка и за­кљу­чак на кра­ју на­шег раз­го­во­ра.
– Де­пре­сив­на или не, она је ствар­на. Сла­би­ћи не­ка се пра­ве да не зна­ју о че­му го­во­рим, а ја се њи­ма и не об­ра­ћам. Об­ра­ћам се они­ма ко­ји још има­ју сна­ге да се за­бри­ну, про­бу­де и за­пи­та­ју: за­што ово и до­кле? На њи­хо­ва вра­та ку­цам, ви­чем им у уво: Про­бу­ди се! Са такви­ма, ко­ји се про­бу­де, же­лим да бра­ним оно што нам је Бог дао, и у по­ли­ти­ци и у метафи­зи­ци. Јер је од­бра­њи­во.

С. Ве­се­ли­но­вић