Tvorac Grada

Разлози једног невероватног подвига

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Разлози једног невероватног подвига

Počalji  danica taj Pet Jun 03, 2011 10:06 am

Разлози једног невероватног подвига
Разговор са Клодом Лапортом (Claude Laporte) поводом објављивања његовог свеправославног календара Сви свеци Православља.



Аутор, млади женевски адвокат Клод Лапорт, са 33 године је остварио дело које би могло да заокупља читаву екипу истраживача. Спискове светитеља из грчко-словенског света допунио је именима из западних земаља, (укупно 12 000 имена) подсећајући нас да је цела Европа до раскола у XI веку била уједињена у православној вери, и да су сведоци истине носили и имена као Олаф, Гвендолина, Валтер или Вилфрид.



Разговор водио: Слободан Деспот



Крајем 2008, издавачка кућа Xenia у Швајцарској и Паризу објавила је до сада најпотпунији календар светаца икада састављен. Аутор, млади женевски адвокат Клод Лапорт, са 33 године је остварио дело које би могло да заокупља читаву екипу истраживача. Спискове светитеља из грчко-словенског света допунио је именима из западних земаља, подсећајући нас да је цела Европа до раскола у XI веку била уједињена у православној вери, и да су сведоци истине носили и имена као Олаф, Гвендолина, Валтер или Вилфрид.

Слободан Деспот, издавач књиге, уприличио је овај пријатељски разговор са његовим пријатељем Клодом:

Ви сте француско-швајцарски држављанин, адвокат у Женеви и православни верник… Опишите нам у главним цртама Ваш неуобичајени духовни пут.

– Мој духовни пут је неуобичајен само зато што православне цркве присутне на француском говорном подручју (са изузетком, управо, Српске патријаршије) све чине како би спречиле прелазак локалног становништва у Православље – тачније речено, њихов повратак у саборну и неподељену Цркву. Иначе, тај мој пут не би ни по чему одударао од судбине многих западних Европљана који своју духовну отаџбину проналазе, рецимо, у будизму или у Исламу, који сада, како видимо, без икаквих тешкоћа угошћује бројне Европљане у потрази за чврстим оквиром који одудара од јадног призора Римокатоличке цркве, историјских протестантских заједница, а и Православља у западној Европи. Рецимо да сам следио поступак француског проте Владимира (Ренеа) Гетеа (René Guettée, 1816-1892): задужен да састави историју Цркве, тај бенедиктинац је уочио да непристрасна и објективна анализа историје хришћанства недвосмислено води ка закључку да је Црква коју је Христос желео и основао – Православна Црква.*

*И сходно томе – он је прешао у Православље, тражећи буквално уточиште у руској амбасади (прим. СД).

Откуд Вам та побуда да се као непуни двадесетогодишњак упустите у писање толико опширног и важног дела?

– Када сам, нешто уочи свог двадесетог рођендана, започео тај рад, нисам уопште намеравао да из тога произведем књигу. Купио сам светогорски Синаксар монаха Макарија из светогорског манастира Симонос-Петре, па сам га за своју душу свакодневно допуњавао са свим подацима које сам налазио о западним православним свецима дотичног дана. У почетку сам то радио строго за своју личну употребу, ради свог литургијског живота, и тај рад се надовезивао (свесно или не) на рад покојног архимандрита Денија Гијома (Denis Guillaume), који не само што је превео на француски већину литургијских текстова Православне цркве, већ је још и саставио велики број богослужења посвећених заборављеним свецима са Запада – тим истим свецима које сам и ја откривао са своје стране.

Током година сам тако сакупио хиљаде имена. Те сам једног дана кренуо да све то прекуцавам у компјутерски текст – спискове монаха Макарија и сопствене. Негде тада је почела да ме копка помисао да сав тај рад неће ничему служити ако се затури, а сигурно ће се затурити уколико га не претворим у књигу. То је била тешка одлука, не само зато што ће ме коштати још много времена и новца, већ и зато што сам био свестан да немам никакву нарочиту стручност за такав рад. Пошто нисам ни историчар, ни теолог по струци, знао сам да ће сви они надмени академци којима се спрдао Рабле да се обруше на мене. Истина је: ја не поседујем никакву компетенцију да објавим такву књигу, осим што сам је објавио и што се питам шта су моје судије радиле за то време. Увек се сетим опаске једног ирског националисте из XIX века: „Једног дана неко и негде мора да почне, и први чин отпора увек бива несмотрен, брзоплет и опасан.“ Једног дана, неко и негде… Надам се да сам само карика у ланцу и да ће други, који наиђу после мене, учинити нешто боље од оног што сам ја учинио. Моја једина жеља јесте да тај рад од преко тринаест година, упркос свим својим недостацима, буде од користи другима.

Књигу сте посветили, између осталог, и Српској патријаршији и сматрате изузетном почашћу предговор Њ. Пр. Луке, епископа СПЦ за Западну Европу. Мимо Ваших присних веза са издавачком кућом и издавачем, откуд толика оданост Српској цркви?

-Уз синовску захвалност према Цариградској патријаршији и дивљење вери грчког народа, тачно је да гајим велико пријатељство и оданост према Српској цркви. Пре свега поздрављам велико дело које је владика Лука остварио откад је преузео Западноевропску епархију. Он је наиме први православни епископ у западној Европи, након св. Јована Максимовича 50-тих година, који је ширење Православља у тој нарочитој средини схватио као једну од главних осовина његовог делања. И други су, наравно, примали Французе или благословили стварање франкофонских парохија. Но код владике Луке постоји, чини ми се, јасна воља да обезбеди одомаћење православне вере у франкофонским земљама и да франкофонске вернике третира равноправно са сопственом дијаспором.

Сем тога, гнусни и неправедни напади којима је СПЦ изложена на Западу – чак и од стране исламских екстремиста прерушених у браниоце људских права – само потхрањују солидарност према тој цркви свих оних који држе до своје слободе, који мисле сопственом главом и којима је доста свог тог западног лицемерја. Чврсто сам убеђен да ће СПЦ изаћи ојачана и пролепшана из тог блата којим је обливају већ 20 година.

Који су Вам били главни извори? Да ли су Вам помагали у том раду?

-Списак извора био би предугачак, уосталом ја га делимично и наводим у књизи. Рад са изворима на немачком, енглеском, грчком, румунском и руском језику ми је омогућио да се отгрнем од француског провинцијализма. Бугарским, српским и грузијским изворима сам приступио углавном преко енглеских превода. Латински извори су углавном сви беспрекорно преведени на неки од западноевропских језика. Но мој рад је врло непотпун што се тиче светаца из Машрека (арапског Истока), и то признајем у прологу књиге, јер једина меродавна књига о њима постоји само на арапском, језику који не познајем. За то на жалост нисам добио одговарајућу помоћ.

У одређеном тренутку, светитељи канонизовани у Римској цркви иступили су из васељенског сабора светаца. На основу чега сте повукли црту између „православних“ и „јеретика“?

-У западној Европи, између краја VIII и средине XI века, латински мартиролози (синаксари) бележе ликове који су остали православни заједно с онима који то више нису били, јер су се рецимо залагали за наметање Filioque-а и раскид са Црквом. Ја сам у уводу своје књиге опширно оправдао свој избор. Ваља се подсетити да је Filioque усвојен у Риму 1014. и да раскол из 1054. заправо обележава неуспех последњег покушаја помирења. Но Мађарска све до краја XI века има латинску цркву која је у суштини још увек православна. Ирска црква је вероватно сачувала православне карактеристике све до краја XII в. Око тих питања многи ломе копља у православној средини. Неки ми пребацују што нисам уврстио све оне који су се упокојили пре 1054. а налазе се у римским календарима – што би значило да би православним верницима нудио да помињу и велике кривце раскола попут Аделарда Корбијског. С друге стране, препоручују ми да искључим све светитеље из Шпаније још од VII века, када је Filioque почео да се прокламује у шпанској цркви. Но не смемо заборавити да процес који је довео до дефинитивног раскола 1054. проистиче из праве верске револуције унутар латинског хришћанства, а револуција подразумева сукоб и насиље. Та клима грађанског рата на Западу објашњава и зашто су неки немачки бискупи подржали св. Фотија Цариградског против римског папе Николе I. Тиме се и разјашњава присуство људи са сасвим опречним убеђењима у истим календарима.

Ваша књига је, судећи по профилу купаца, изазвала исто толико интересовања у католичкој, па и агностичкој средини, као међу православнима. Како објашњавате ту чињеницу?

– Нисам изненађен. Знао сам од почетка да ће књига занимати и атеисте. Не може се порицати улога хришћанства у обликовању француске културе. Чак и убеђени атеисти понекад желе да знају чије то име носи њихово место рођења, или се просто занимају за споствену прошлост. Са католичке стране, интересовање објашњавам чињеницом да моја књига осветљава један сасвим заборављен, а опет кључни период, пошто се тада зачиње етногенеза западноевропских народа: рани Средњи Век. Католичка црква се много изменила отада, и мислим да за западног верника моја књига има једну битну врлину: а то је да га подсећа на свеце сасвим заборављене или запостављене од сопствене цркве. Јер велики део „наших“ светитеља заправо су заједнички, свехришћански, свеци.

Како ће, по Вашем мишљењу, верници и свештеници историјских цркава примити ту „глобализацију“ једне традиције коју они често тесно поистовећују са сопственим националним идентитетом?

– Узмем ли у обзир развој ствари откако се Православље поново појавило у Западној Европи (од 1814-1820), не могу баш бити оптимиста. Увек наводим пример православних мученика из Пекинга који су побијени приликом тзв. побуне Боксера 1900. године. Они се славе у Руској цркви. Но лично сам уочио да у неким другим православним заједницама само спомињање светаца жуте расе изазива невероватно одбојне реакције. То води ка оним непоћудним питањима: кад неко одбија да прими Французе или Немце жељне да приступе православној вери, је ли то зато што неће да га оптуже за прозелитизам, или зато што му етничко порекло тих људи смета? Зашто се православно мисионарство у свету данас своди на понеку иницијативу грчких свештеника у Африци и Кореји, о којима православна јавност изван Грчке нема ни појма? У

Западни свеци се једва нешто боље третирају од жутих, вероватно због фасцинације коју англосаксонски свет врши над већином православних нација. Та свеприсутност америчке културе, језика и стандарда баца у запећак целу западну Европу, што се одражава и на верске односе. И ту имам лично искуство: у једној православној земљи су ми пребацили што су моји спискови на француском, а неки студент који се латио проучавања западноевропских светаца из првог миленијума сузио је тему на британске светитеље просто зато што је документација о њима постојала на енглеском. Но Европа „уједињена у православној вери“, како је то лепо рекао атински професор Пиперакис, ипак је била окренута ка Средоземљу.

При том, стремљење ка „Европи“ и приступању ЕУ за православне нације практично значи – американизацију, пошто видимо да културна и политичка Европа све мање постоји како се, тобоже, проширује. Ова политичка дигресија није невезана за наш предмет. Наиме, пошто се супротности често ојачавају уместо да се међусобно пониште, може се десити да то културно отуђивање у историјским црквама додатно ојача племенски дух (филетизам) и конфузију између нације и вере. А то би значило смртну опасност за неке поместне цркве. Ја сам убеђен да Православље жуди за препородом, који подразумева одбацивање одређене политичке идеологије наметнуте цркви у XIX веку, и повратак универзалности. Многе цркве делују као заштитнице својих нација, и то је сасвим легитимно. Но тај аспект не сме да погаси све остале, до те мере да спречи пренос православне вере на оне који је ишту, било на Западу или у Трећем свету. Моја књига, која је пре свега практични подсетник за све вернике, а и љубитеље историје, нема тако високих амбиција, али ја бих желео да бар неким читаоцима, кад открију тих 12 000 имена, предочи ову основну стварност: православна вера и Црква не припадају ниједном времену, ниједном поднебљу, већ постоје свуда и засвагда.

Линк
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu