Tvorac Grada

Зашто немамо отаџбину

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Зашто немамо отаџбину

Počalji  danica taj Pon Nov 28, 2011 8:37 am

ЗАШТО НЕМАМО ОТАЏБИНУ



Сами себи највећи непријатељи

Живимо у времену националног распада, конфузије и дезорјентације. Усудићу се рећи да ми немамо Отаџбину! Срби из дијаспоре су мањи апатриди од нас, јер носе сећање на Отаџбину. Ми живимо у Србији и самим тим мислимо да нема потребе да се спомињемо Отаџбине, које заправо и немамо. Република Србија је тужни реликт, једног дела, СФРЈ, који постоји као историјска инерција, захваљујући (све мање) жилавом и отпорном српском духу и Предању које је толико снажно да нас држи на површини, иако га ми нисмо ни освестили. Жалимо се на непријатељство суседа и великих сила. Чињеница је да они хоће да сломе наш дух, , а наши суседи би најрадије да нас биолошки елиминишу. Али сопствену пропаст креирали смо сами. Ми смо самораспадајући корпус од којег настају посебни ентитети којима је наша Традиција, Предање, историјско па и есхатолошко биће потпуно страно. (Мислим на ЦГ и Војводину, а и пре тога на добар део муслимана па и католика који су некад били Срби)

Грех отпадништва

Распадамо се јер смо прекинули континуитет нашег историјског трајања. Напустили смо сопствено биће и покушали да живимо на другачији начин. То се десило стварањем СФРЈ. Проблем са том државом није у томе што се звала Југославија и што смо хтели да живимо у истој заједници са несрбима и имамо исто име са њима, тако што ћемо се одрећи свога. Све то ипак није највећи проблем! Проблем је одрицање од сопствене Традиције, од вере, писма, историје, обичаја, етоса, погледа на свет… Не само да смо се одрицали свога већ смо прихватили туђе (писмо, нпр.) градили нови идентитет, нови концепт и начин живота па смо, чак стварали и нову религију. Култ титоизма, није ништа друго него модерно паганство, митотворство новог доба. Тај пад у идолопоклонство, значио је промену хабитуса наше нације. Ми нисмо више светосавски народ, ми нисмо Карађорћеви Срби, ми смо постали „титови пионири“(интернационални заморчићи), створили потпуно другачији поглед на свет и никад се тога одрекли.

Распад СФРЈ

Распад те државе Срби су дочекали као потонуће Атлантиде. Он је почео кад је умро њен господар, њен фараон са божанском атрибутима. Катализатор распада били су потиснути национализми. Мислим да је бесмислено објашњавати да српски национализам иако прокажен као најкривљи, у крајњој линији био је статичан и проста реакција на национализме других. На таласу и енергији ових национализама а уз помоћ међународне заједнице, која је ту националистичко-шовинистичку плиму тумачила као демократско ослобођење од комунизма, разбјена је СФРЈ и створене су нове југо државе.

Реактивни национализам

Српска национална свест је пробуђена кад смо схватили да смо у тој нашој држави, угрожени. Кад смо схватили да непостоје ни елементарна људска права за Србе и то ни мање ни више него на светој земљи Косову и Метохији, да је слична ситуација била и у Хрватској, а да је у културном моделу у БиХ, припадност српству било искључено као могућност. Република Србија се претворила у УЖАС (ужа Србија) практично заточена двема покрајинама. Нећемо сад да улазимо у детаље и да објашњавамо како је дошло до осме седнице, „догађања народа“ и чувене реченице „нико не сме да вас бије“ која је изговорена на Косову и од једног градско апартчика београдских комуниста створила псеудо-вожда. Не бисмо сад ишли у појединости, већ и на основу овога мислим да не грешимо кад уочавамо да је српски национализам био реактивно-дефанзивни, да је он сав у контексту СФРЈ (њене државне идеологије) и да његова интенција никад није била стварање нечег новог него само очување СФРЈ. И никад Срби до дана даншњег нису изнедрили идеју која би била основ-темељ нове државе. Наш национализам је “калимеровски“, стално смо затечени „светском неправдом“, стално нешто „нећемо“ и „недамо“, али не знамо шта хоћемо.

Стварање Милошевићеве Југославије

Кад је пропала, распала се СФРЈ, Слободан Милошевић је у складу са својом идеолошком папазјанијом стварао малу Југославију – СРЈ. Што је било бесмислено, јер Југославија је замишљена као оквир у којем ће да се у једној држави најпре нађу Срби, а да при том остали народи не биду колонизовани. Кад се тај оквир распао и кад су западни Срби остали изван заједнице са матицом требало је тражити нови модус нациоаналне интеграције. Заправо, то је требало чинити, још, пре распада. Међутим Срби су изабрали опцију југоинерције, која је спречила појаву нове националне парадигме. Стварање СРЈ је парадигматични пример да смо потребу стварања новог национално концепта и следствено томе државотворног решења заменили инерцијом. Та југоинерција траје до дана данашњег и сада са причом о Југосфери добија на замаху. Но, да се вратимо СРЈ. То је била једина држава без народа, јер је била састављена од Срба и од Срба који су се сматрали Црногорцима. Иако су у то време монтенигерски шовинисти били секташка мањина. Југословени су у тој држави били статистичка грешка. Они који су се тако осећали као идентификацију имали су ону, „велику“ Југославију. СРЈ је била држава без идентитета. Нико, сходно томе, није ни хтео да париципира у том идентитету, који није ни постојао. Најтрагичније су биле спортске манифестације на којима је публика звиждала и урлала против „своје“ химне. Образложење за постојање СРЈ и наставак континуитета Југославије био је у томе да се она сматрала јединим сукцесором СФРЈ. Наравно да је и ово било бесмислено и ту теорију нам нико у свету није подржавао. После 5. октобра прекинуло се са тим „континуитетиом“, али се ни тада није пошло са стварањем нечег новог. Нова Отаџбина није изронила из пучине, а стара је дефинитивно потопљена. Име Југославије, је ипак по инерцији остало, све док Хавијер Солана, исти онај што нас је бомбардовао, није превеслао Војислава Коштуницу и наговорио га да створи државу орочену на три године, која се звала СЦГ. Буквално тако, то је био провизоријум без имена, само са скраћеницом. Шалили смо се са пријатељем који се зове Југослав, да треба да се преименује у Сцгослав. У овој шали је заиста било пола истине, наравно да он није требало да мења име, које је старије од државе која се тако звала, већ смо желели да кажемо да држава у којој смо тада живели није имала чак ни име.

Нисмо створили Отаџбину

Пре нешто више од пет година Мило „побједник“ свих избора, остварио је на референдуму неовисност монтенигерима, а Србија је остала сама „сирак тужни без иђе икога“. И ту долазимо до суштинског проблема, немамо Отаџбину јер је нисмо створили. Наша држава је гњила крушка отпала са стабла Југославије. Свака држава настаје на неком догађају: Модерна Француска на револуцији, САД на ослобођењу од Британије, које они опет зову револуцијом, модерна Србија, која је утопљена у Југославију, на Карађорђевом и устанку, који је Милош Обреновић знао да капитализује, Република Српска има култ отаџбинског рата, једино Србија нема „родни догађај“ нема онтолошки подмет као разлог свог постојања.


Држава у којој живимо је кућа наслеђена од предака. Сваки нараштај мора ту кућу да обнавља што је понекад равно поновном грађењу. Да подупире темеље, ако клизе, да кречи зидове, мења дотрајала врата и прозоре, претреса кров, пази да се бедем које ограђује домаћинство не сруши… Ми не знамо како то да чинимо, пошто немамо осећај да је то наша кућа већ је доживљавамо као наследство у којем смо привремено смештени, па отуда и не тражимо „пројекат обнове и изградње“. Са сетом се сећамо земље дембелије надајући се да ћемо у ЕУ опет живети у њој. Док, сањамо о Европском рају, наша се кућа и даље распада, јер јој је то иманентно, будући да је настала распадом старе шестодомке. Још су нам номадска племена кавкаског порекла уз помоћ Нато коњице, отела најважнију просторију у којој се налази највећи део породичног (рудног) блага и тапија којом доказујемо да смо потомци оних од којих смо кућу наследили.

Како до обнове

Темељи клизе, а ми не знамо како то да зауставимо, јер нисмо домислили на чему почивају наши темељи, нити нас то претерано занима. Неки молери, партијаши, фарбају, не зидове, него наше очи. Не знамо где врата да поставимо, где је улаз, а где излаз. За прозоре знамо, њих смо окренули ка ЕУ и са њих се поглед стално проширује: Србија у Европи 2007, 2013, 2021… Ти прозори су додуше толико мусави да се не види баш најбоље па морају амбасадори да дођу да нам објасне стање ствари. Излаз правимо мало ка Европи, мало ка Русији, мало ка Турској, па несврстанима, на „четири стуба дипломатије“ намигујемо, а ни на једну страну искрено не тежимо. Они који владају су у „фазону“ ко да више, а народу то много не смета, јер је дух опортунизма постао највећа вредност посткатаклизматичне Србије.

Кров – заједничка култура

Каква је ситуација са кровом?! Пре свега да видимо шта би био кров. То је заједничка култура, заједнички систем вредности, који произилази из центалне идеје једног народа и представља нешто што нас све окупља, без обзира колико под тим кровом у кући различито мислили и били различити по својим карактеристикама. У Србији не постоје кровне организације,институције, које би биле општеприхваћене као вредност и стварале минимум једномислија потребног за заједничко деловање па и за очување безбедности и интегритета. Немамо круну, Црква, војска и Академија нису неоспорне вредности међ’ Србљима. Ми немамо ВИШИ ЦИЉ, зато је опортунизам постао највећа вредност, „сналази се како знаш“.

Постоје две екипе које се, начелно, баве кровом. Они који желе да га „преокрену“ и растуре и национални фарисеји. Прва екипа у оргијастичком аутошовинистичком бесу разбија и онако руиниран кров, а друга не жели ни да се попне на њега. Што да се умарају, да главну греду-основну идеју мењају, да буду сматрани лудацима, чудацима и неозбиљним типовима. То није опортуно, а рекли смо да је опортунизам највећа вредност, те да је не бити такав у данашњој Србији исто што у античкој Грчкој аполитичан. Дакле, идиот! Највећа срамота у Србији јесте кад неко није способан да се снађе. Зато наша инелектуална елита не жели да суштински заталаса мртво море, да понуди алтернативу, око које ћемо се окупити. А не, лакше је анализирати и препамећивати по патритској блогосфери. Да будем самоироничан, као што и сам, управо сада чиним.

Симптоматична је прича о Косову као о 15 одсто наше територије, а не прича о Косовском завету, јунаштва и жртвовања. Екипа око Преокрета је јасна, они стварају Антисрбију. То су Срби који мрзе Србе, и кад не би постојала Србија њих би њихови ментори а наши колонизатори сматрали просвећеним космополитима. Међутим, по мени, већи су проблем фарисеји. Фарисеји су били они који су се градили побожнима али су се силе побожности одрекли. Наши национални фарисеји граде се чуварима идентитета, традиције и интереса српског народа али не покушавају да пронађу врело живота наше националне заједнице. Зато њихов патриотизам нема стваралачку снагу,градилачко- мењалачку, да позајмим термин Саше Барца. Наш национализам је реактиван. Нема ни новог система вредности, зато што нема идеје која је антрополошки заснована. Идеје која има суштински значај за наш живот, и за коју вреди живети и умрети. Самим тим такав патриотизам је друштвено неконструктиван. Он је сав у великим темама али нема снагу и моћ да се бави свакодневним житејским проблемима „малог“, односног обичног човека.

Шта нам је чинити

Увек се поставља ово питање. Да знам не бих писао ‘волико. Повео бих вас, браћо и сестре Срби, у борбу за слободну и достојансвену Отаџбину! Али знам шта треба да радимо, што до сада нисмо радили. Да „пресалдумамо“ , коначно, ко смо то ми и шта, стварно, желимо!

Дејан Перишић

линк
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu