Смисао истребљивања Срба у Херцеговини на Крсну славу–прије педесет година и данас

Тихомир Бурзановић, Подгорица
Смисао истребљивања Срба у Херцеговини на крсну славу – прије педесет година и данас


О АУТОРУ: Тихомир Бурзановић (1961), компаратиста, дописник СРНЕ из Подгорице; објавио књиге: Десети круг I-V.

САЖЕТАК: Аутор упоредно показује неколико примјера злочина над Србима у Херцеговини у II свјетском рату и у рату 1992-95. извршеним на крсну славу. На основу докумената, личних свједочења и епске поезије и жртава и злочинаца, истражује узроке и посљедице злочина на души појединаца и заједнице.

Пуцањ у Христову икону или светитељски лик, раван је пуцњу у невиног човјека, као икону Божију. Убијање боголика у човјеку на крсну славу, равно је тријумфу звјерињег лика у њему. Замијенити небеско свечарско славље – демонским братоубиственим пиром, одувијек је био циљ Сатане и његових слугу.


Геноцид Срба на крсну славу у Херцеговини саставни је дио геноцида над Србима и православним народима у цјелини, а који вјековима врше ватиканске клерикалне струје за које у овом последњем рату велики дио "прљавог посла" обављају фундаменталисти исламисте Алије Изетбеговића.

Процеси католичења и исламизације, као облици уништавања Срба, на просторима Херцеговине, дједовине Светог Саве, датирају неколико вјекова, а нажалост и данас трају, можда интензивније и бескрупулозније него икада. Занимљиво је истаћи да до 1914. године и католици и православци у Херцеговини славе крсну славу и то најчешће заједно, јер су и обичаји слављења били потпуно идентични. То говори да су они у Херцеговини не тако давно били један народ – Срби, који су имали – славу као обред једне мање организације, племена , породице. [1] Ти католици су знали када су прешли са православља и постали конвертити. Године 1914. католичка црква је у Аустроугарској забранила да католици славе крсну славу, поготово заједно са православцима и тако убрзала процес раздвајања једног истог народа. Конвертите су одвојили од српског поријекла и својих рођака. Слијед бурних историјских догађаја, И. и ИИ. свјетски рат, као и овај посљедњи показали су да су управо они били најстрашнији усташки кољачи, који као да су се светили својој донедавној браћи због чињенице да су и једни и други знали да су они дали "вјеру за вечеру".

И аустроугарска власт и католичка црква су знали да је крсна слава онај дио хришћанства, који битно утиче на спрјечавање вјерске хомогености и то оне апсолутне која је карактеристична за римокатолицизам. И ако се може у нечему тражити коријен традиционалне српске не неслоге, него неке врсте лабавог вјерског и националног јединства, поређено са тоталитарном монолитношћу савремених западних нација, његов је знак управо крсна слава. Она има свој значај у обједињавању племена и братства, као облика заједнице, али исто тако онемогућава јаче и јединственије стварање германски хомогене нације.

Посебан облик геноцида над Србима у ИИ. свјетском рату, као и у овом, је убијање на крсну славу. У току ИИ. свјетског рата усташе и муслимани, као и Цигани организовано су вршили истребљење Срба у Херцеговини, Босни, Крајини, Лици, Кордуну, Банији. Међутим њима није било довољно физичка ликвидација, него је њихов злочин ишао до те прецизности да су бирали и вријеме када ће то учинити, а да Србину буде што теже. Срби једини на свијету славе крсну славу; она је за Србина православца највећи и најдражи празник поред Васкрса и Божића. Тог дана је газда-домаћин на ногама, јер позива свештеника и себи најдраже госте и пријатеље да са њима обиљежи велики празник, кроз који други познају и њега и његову породицу кроз вјекове, а он се кроз њега сјећа својих предака и свог поријекла.

Почетак ИИ. свјетског рата у Херцеговини значи и почетак усташког геноцида у најсветијој српској земљи; каменој колијевци српства и православља: униште ли се ту Срби, неће их бити више нигдје.

Првих дана рата, од априла 1941. године па до почетка марта 1942. године, српски народ у Херцеговини је јединствен ослободилачки корпус у борби против усташког покрета Анте Павелића и Независне Државе Хрватске, против усташког злочина и клања. Тих дана, као и данас, у Херцеговини су на једној страни остаци незакланог српског народа, који спашава своју нејач, жене и старце, а на другој страни су усташе: Хрвати, њихово "цвијеће" муслимани, као и један број Цигана који процентуално нијесу на првом мјесту по злочинима, али по методама у њиховом вршењу не заостају за другима.

Усташе крећу у своју злочиначку мисију по Херцеговини, али не зато, како рече велики Дучић "што су храбри, него зато што стида немају". Највећи покољи и злочини у Херцеговини почињени су у веома кратком року, од маја 1941. до јула 1942. године. У том периоду носиоци усташке власти и усташка крволочна руља натрпали су живим и убијеним Србима многа рјечна корита и вирове, многе логоре, као и безброј јама, пећина, рупа, прла и других стратишта.

Требиње и његова околина доживљава Голготу, већу од оне када су од стране Аустријанаца у самом граду 1914. године убијена 82 најугледнија Србина овог града. Усташе 1941. године најугледнијим Србима пуне јаме Придворицу, Ржањи До, Бивоље Брдо, Капавицу, а село Чаваш бива простор на коме је извршен апсолутни геноцид, убијено је 108 Срба, тачно онолико колико их је то село и имало. Затим усташе пуне Србима јаме у Видовом Пољу, Пјешивцу, Гавраници; Срби се звјерски убијају и бацају у јаму крај села Шурманци, звану Голубинка, дубокој преко 100 метара.

Усташе долазе на Илиндан 2. августа и блокирају село, кад се Срби спремају да прославе овај велики празник. У основној школи хапсе учитељицу, Српкињу Стану Арнаутовић, и њих 12 крволока, злочинаца, силују је пред 120 ученика. Затим су у школу довели најљепше дјевојке из села и све их силовали пред дјецом. Послије тога усташе одводе нејач, жене и старце над јаму, гдје наређују мајкама да своју дјецу побацају у њу. Усташки обруч је био сваког трена ужи, па су многи мученици скакали живи. Од обичног геноцида и злочина, овај се умногоме разликује, јер жртва доживљава посебна психичка стања, која дуго трају, а која претходе страшној смрти, на благи дан и у славу Светог Илије. Усташе – злочинци конвертити долазе на дан Светог Пророка Илије, када учитељица са ученицима пјева тропар светитељу у којем се каже "Данас се слави анђео у тијелу, основ пророка, други претеча доласка Христова, славни Илија, који је одозго послао Јелисеју благодат да гони болест и да чисти прокажене: зато он и онима који га поштују шаље у изобиљу исцјељења". Већина бива побацана и убијена, а и ако неко преживи, Светог Илије се сјећа по злочину над његовим најдражима. Усташе, посавјетовани фашистоидним католичким свештеницима то раде смишљено не убијајући само Србе као људе, него и као православце. У том тренутку убија се она духовна вертикала у једном народу, убија се вјера, као један од основних темеља једног народа.

Усташко "етничко чишћење" села Стара Габела на самој граници према Далмацији извршено је у једном налету: о Видовдану, једном од највећих српских празника. Тог дана су убијена 148 Србина – мушкарца, тачно онолико колико их је и било у том селу прије покоља.

У својој невеликој књизи "Страдање Срба у Херцеговини за време Независне Државе Хрватске", Данило Тунгуз-Перовић између осталог описује и страшно страдање Срба у селу Придворица у срезу Невесиње.

"Командир усташке станице Марјан Беновац, као и домаће комшије Бајро и Мехмед Хуко, Ћамил и Авдија Чолпа стално су увјеравале Србе Придворичане да се ни од чега не плаше јер их они штите и пазе. Међутим, на сами православни Божић, 7. јануара 1942. године у зору на сваку православну кућу ударила је јака група наоружаних усташа предвођена наредником Маријаном Бановцем. Не надајући се нападу, него се припремајући за празник Срби су пружили слаб отпор. Усташе су повезале све Србе мушкарце и одвели их у село Доња Придворица. Неке су стријељали, неке смлатили маљевима и коцима. Биљка Хаџића, Гаврила Носовића, Ћетка, Гојка и Радована Скока испекли су на ражњевима. Док су једне усташе завршавале посао са мушкарцима, други су хватали жене, дјецу и старце, довели их међу лешеве у штале и све их заједно запалили. Хватајући по селу српски женски свијет, усташе су издвојиле дјевојке удаваче и младе невјесте и одвели их у пећину више села Придворица, гдје су 20 дана долазиле усташе и силовале их, а пошто су их измрцварили, онда су их побили. Од Придворчана су остали живи само они који се тог дана нијесу затекли у селу. Муслимани су касније спалили цркву, коју су мјештани од свог прилога изградили 1937. године, да би на њеним темељима изградили џамију."

За неке историчаре је епска пјесма најбоља фуснота за српску историју. Да је то стварно тако најбоље говоре неке пјесме о страдању у ИИ. свјетском рату. Тако народни пјесник из Гацка Обрад Говедарица у својој епској пјесми "Покољ у Придворици", каже:

"На ред дође Придворица
неђе испред саме зоре,
навалише "полазници"
и на врата и прозоре.
Шта је сребро, шта је злато
кад Србина треба клати,
шта је џихад Никола је
још одавно требо знати.

Епски пјесник, попут свједока описује злочин усташко-муслиманске експедиције над недужним женама, па каже:

"Ја сам доље у потоку
Бојанине пробо сисе
и провуко плетенице
да низ груди тако висе,
Онда сам је разапео
као што је Пилат Христа,
да се тако обнажена,
на божићном јутру блиста."

На основу казивања, као и историјских чињеница, пјесник прати гипким стихом хронологију злочина и каже:

"Припремите сада маље
оставите бајонете,
Вријеме је да оружје
опробамо још и ово
Анте га је у Загребу
за геноцид српски ково.
...............................................
Што живота ту изгоре
нико живи не зна броја
на Божић је осванула
Придворица пуста моја.
................................................
Придворица није једна
да је богдо таман тако,
наш би народ ову рану
преболио и некако.
Но, примјера таквих има
на стотине и још више
које памти српски народ
и у својој души пише.

Опис геноцида код историчара и епског пјесника се разликује у форми казивања, али су редослијед чињеница и тачност података потпуно исти. С тим што пјесник много пластичније описује злочин усташа, као и патње жртава и "пакује" га у једну језичку форму која се брже и боље памти, а и дуже траје у колективном сјећању.

Тачно послије 51 годину, на Божић, у српско село Кравице, на путу Братунац – Милићи, злочинци Насера Орића из Сребренице починили су један такав злочин. У зору су напали Србе у селу и све их побили, а куће им запалили. Срби у том селу нијесу успјели прочитати молитву, тропар Рождества Господа нашега Исуса Христа који гласи "Рођење Твоје, Христе Боже наш, дарова свијету свјетлост разума, јер у њему они што звијездама служаху, од звијезде се научише да се клањају Теби, сунцу правде, и да Тебе познају као исток с висине, Господе, Слава Ти."

Прекинуо их је у слављењу поход Насера Орића. У славу свог злочина муслимански пјесник из Сребренице Бериз Бећиревић – Ризо је написао пјесму о покољу Срба у Кравици, коју смо нашли у његовом дневнику приликом ослобођења Сребренице.

Занимљиво је истаћи да о злочинима и геноциду над Србима у прошлом рату много храбрије пишу епски пјесници него поједини историчари, а о овом најновијем и савременом геноциду над Србима у бившој Хрватској и Босни и Херцеговини готово да се и не пише, ако се изузму неки ентузијасти и патриоте. Историчари чекају историјску дистанцу од 50 година, када помру и злочинци и преживјели сведоци. Таква историја без свједока и са дискутабилним документима је толико несигурна и трагична за један народ, да се нажалост мора поновити, ма колико била болна. У својој пјесми Ризо каже:

Ко на Божић у Кравицу дође?
Срби мисле да је Карађорђе
Кад виђеше са свих страна да се пуца
стадоше им срца.
Оставише и Божић и Славу
само живи да извуку главу.
Оставише и Исуса сама
да га Турци погазе ногама.
......................................................
Опет им се Кравица запали
Нема више гнијезда четничкога
баш на Божић огријало Бога
Шта је ово, Насер борце пита
- Немам коме Божић да честитам
Насер Орић са својом елитом
Мого би се поредити с Титом
То су момци патриотске лиге
душманима задавају бриге
Пред двојицом Шиптара Мемети
сваки четник из бункера лети
Дудо, Изо и Мевло Глоговац
набијају четнике на колац
Џабе Слобо, Шешељ
и са њима Аркан
Оста Ислам да украси Балкан.

Ова доста слаба и невјешто срочена пјеванија много више говори о злочину и његовом континуитету, него ли о некој врсти епске пјесме. Ови стихови озбиљно упозоравају и уједно постављају питање: гдје су и шта раде српски историчари, и интелектуалци данас када се сви налазимо у срцу српске историје? На која питања одговарају српски интелектуалци, двије Академије наука? Шта се биљежи за нова покољења о данашњим данима и да ли ће коначно српски народ добити одговор на питање ко је почео рат у бившој СФРЈ? Одакле је тај рат увезен и ко је из свијета великих сила дао сигнал да почне стравично крвопролиће у бившој Југославији?

У усташко-муслиманској офанзиви, 19. децембра 1992. на селу у рејону Горње Јошанице крај Србиња (некадашње Фоче) за непуна три сата, од седам сати ујутро до десет, живот је изгубило 56 српских цивила, жена, дјеце, стараца и војника. Према прикупљеним подацима и изјавама свједока овај злочин су починиле муслиманске формације из Јошанице, Фоче, Горажда, Вишеграда, Рудог, и усташке формације Фрање Туђмана из бивше БиХ и Хрватске. У раним јутарњим сатима на дан Светог Николе, на крсну славу већине породица у селима Јошанице, напале су усташе са око 600 добро обучених злочинаца, наоружаних најсавременијим оружјем добијеним из исламских земаља и Америке. Свако српско село је опколила група од 60 до 70 усташа. Тог јутра су нападнута села Острмци, Коњевићи, Хоџићи, Медановићи, Баждари, Брајиковићи, Гапићи, Шкобаљи, Црнетићи, Богавићи. Организатори овог злочина су комшије Срба из ових села из породица Црнетића, Хусеиновића, Јашаревића, Кулуглија, Хасковића, Хаџиахметовића, Травара.

На почетку рата из села Црнетића са својом породицом мирно је и својевољно отишао Бећир Црнетић. Прије одласка позвао је старину Неђа Ивановића, са којим је био комшија дуго времена и рекао му: "Ево ти ове моје двије краве, сијено за њих, па кад се вратим даћеш ми једну. Овдје ти је у овом сијену буре са храном, а у једној кеси испод ђубрета је нека роба." На растанку је рекао старом Неђу: "Неђо, не палите нам куће, тако ће и ваше бити читаве". Али је преварио и старог Неђа и Србе Горње Јошанице. Дошао је са злочинцима ноћу у своју кућу, коју су Срби чували да се у њу врати, сачекао јутро на Светог Николу и напао своје комшије. Тијело старог Неђа су српски борци нашли како гори на кућном прагу.

Драгољуб Врећо, један од преживјелих свједока јошаничког покоља је причао: "Овај злочин на Никољдан је крваво коло наших комшија муслимана. Организатори су били Салем Травар и Бего Субашић, бивши милиционер из Фоче. У овом злочину посебно мјесто заузима Азиз Меркез – Учо, који је приликом напада пуцао на свог ученика, четрнаестогодишњег Миодрага Матовића. Међу злочинцима су били Расим Корјенић и Сафет Клинац из села Слатине. Све су то наше комшије које смо, на њихов захтјев, мирно пустили да пођу у Горажде, а они се крвавим ножем вратили и побили жене и дјецу и немоћне старце. Са собом су на своје комшије Србе довели зликовце са свих страна. И ето шта су урадили, направили злочин који ће остати свима у сјећању, јер се догодило на крсну славу Светог Николе."

Усташко-муслимански злочинци су у потоку крај села Хоџићи ликвидирали само на једном мјесту збјег од 35 жена, дјеце и немоћних стараца. Овај масакр је једини преживио Младен Кулић, коме су ту погинули из уже породице жена, ћерка, двоје унучади од четири и десет година, зет.

О овоме говори и један од починилаца овог злочина муслиман Асим Хајдаревић из села Коловарица, општине Горажде. Он је ухваћен жив од српских бораца и о злочину и његовој припреми је рекао: "Мој командир чете је био Асо Хусић из села Садбе, општина Горажде. Дана 17. децембра срео ме је Хусо Хусић у Садби и рекао ми: Асиме, сјутра да се јавиш пред школу, идемо у једну акцију. Тако сам 18. децембра око 18 часова био пред школом у Садби. Војска се постројила, а смотру је извршио Заим Имамовић у присуству Хаџа Ефендића, предсједника општине Горажде. Хаџо нам је одржао краћи говор у коме је рекао да муслимански народ води свети рат и да ми, пошто смо на Алаховом путу, најмање што можемо да урадимо је да дамо свој живот на том путу. Реко нам је да више ни један Србин за муслимане не може бити добар.

Послије говора Хаџа Ефендића говорио нам је командант Имамовић који је рекао да се нас шест стотина спрема да нападне десет села у Јошаници у којима су Срби. Имамовић је рекао да је наш задатак да села попалимо, а све у њима што нађемо да побијемо, не смије остати жива ни мачка. Он је одредио да командант ове акције буде Расим Корјенић, пошто је из Јошанице и одлично познаје терен. Поред Расима, из Фоче су учествовали Мустафа Мусић, Селим Муслић, Ешеф Корјенић, Салко Бочак, као и други муслимани из Фоче и Јошанице којима не знам имена".

Он каже и да су у покољу учествовале и његове комшије из Садбе и Коловарица: Исмет Хајдаревић, Узеир Бердак, Џевад Бердак, Халим Сакић, Џемо Барић, Осман Храшчић, Ибро Ђого. Хајдаревић истиче да су у свакој од десет група, од којих је свака била задужена за по једно српско село, било десетак војника у црним униформама које нико није познавао, нити су знали одакле су дошли.

На основу свих примјера злочина намеће се питање: Зашто Србе убијају на крсну славу, како прије педесет година тако и данас, како у Херцеговини тако и на другим српским просторима?

Основни разлог је жеља за затирањем и тоталним уништењем Срба. Због тога се извршавање злочина планира у вријеме када се жртва најмање нада и када слави своју крсну славу, један од својих највећих празника. Овакав облик геноцида је специфичан, јер жртва доживљава посебна психичка стања пре него што ће бити звјерски убијена. То посебно стање не погађа само тијело, него и душу жртве, као и њених потомака, који ће се на крсну славу увијек сјећати како су им претке звјерски убијали.

Зашто баш пуцањ у светињу, и зашто се такав злочин изводи на благе дане, свете дане? "Само Добро, Светиња и свједоци, носиоци добра и светиње, били су и остали неподмитљиви судије злочинаца, убица и њихових зала и злочина. Зло и злочин могу тријумфовати само онда ако нестане тих судија и тих свједока. Зло неће бити зло ако не буде имало у чему да се огледа, мисле злоумници и злочинци. Оно ће онда бити једина стварност, мјера сама себи. Сатанска образина зла тек онда долази до свог пуног израза и ругобе кад се огледне у савршеној свјетлости добра и светиње.

Зато уништити добро у коријену, оскрнавити га и згазити у тренутку његовог славља и православља, значи за зло и његове носиоце – постићи свој циљ и своју апсолутну афирмацију.

Слава и братска љубав свечарског славља, крсне славе, слика је и пројава, остварења Божијег добра у људима и међу људима. Пуцањ у Христову икону или светитељски лик, раван је пуцњу у невиног човјека и његово лице, као свету икону Божју. Убијање на крсну славу боголика у човјеку, равно је тријумфу звјерињег лика у њему. Замијенити небеско свечарско славље – демонским братоубиственим пиром, био је одвајкада циљ сатане и његових слугу (...)

Дух и плодови сатанизма све су видљивији и израженији на свим просторима некадашњих хришћанских народа од Америке до Русије. У исламу је он био присутан од самог почетка у једном дијелу његове философије живота и животне праксе." Убијање Срба на крсну славу уједно изражава "тај древни човјекоубилачки и братоубилачки сатанизам, али и нови, модерни, који се јавља у "анђеоском" виду "новог свјетског поретка", као заштитника и покровитеља овога првога. Братоубилачки сатанизам на крсну славу утолико је сатанскији и морбиднији што носилац тог "новог свјетског поретка" и његови покровитељи, сатанизују не њега, него оне који су њиме невино поклани."

Једно је јасно: поклање српског народа, "сатанизовање српске православне недавне и данашње Голготе, поставља Србе у жижу историјских догађаја модерног свијета. Преко леђа српског народа се води страшна битка Добра и Зла, свјетлости и таме, Бога и сатане, истине и лажи."

Убијање Срба на крсну славу, има још једну карактеристику: оно представља свјесно или подсвјесно, уништење свједока своје превјере, потурчењаштва. Конвертитет и потурица "је увијек мислио да ће му бити "лакше" кад нестану са лица земље свједоци његовог отпадништва. То што се ради о дојучерашњим комшијама и солиљебницима, често и о људима са истим презименом и истим ближим или даљним поријеклом, утолико је теже и горе. Утолико мржња постаје ирационалнија и суровија." Убијање Срба на крсну славу садржи све елементе и карактеристике геноцида над српским народом. Он показује да се све понавља, као по неком непромјењивом правилу и закону. Приликом убијања Срба на крсну славу, како у прошлом рату тако и у овом, злочинци су исти – комшије Срба, муслимани и Хрвати, исте су и жртве: српски народ, жене, дјеца, старци. Исти су циљеви злочина и злочинаца – етничко чишћење и потпуно уништење свега што је српско на тим просторима. Исти су и спољни помагачи у извршењу злочина, у Херцеговини као и у другим српским крајевима – Ватикан, Турска, Њемачка, Аустрија, Америка, остатак исламског свијета. Тако вјековима, тако и данас.

Такође, исти су и узроци злочина: сулуда, патолошка и неизљечива вјерска мржња према Србима. Злочинци их убијају само зато што су Срби – православци, зато што се нису као и ове убице, њихове комшије, давно потурчили и покатоличили, само што су сачували вјеру прадједовску. Као и тада, тако и данас понавља се иста грешка Срба: они вјерују својим комшијама муслиманима и Хрватима, чак све до оног тренутка када почињу да их убијају. Разлика у злочинима је само у методима, који се од једног до другог геноцида над Србима само усавршавају, стално су окрутнији, стравичнији, бруталнији. У свему овоме је најчудније што су и грешке Срба кроз историју увијек исте.

Прво, Срби никако да схвате да се ти злочини раде по једном систему, једном плану који је давно сачињен и којим се диригује из Ватикана или Анкаре.

Друго, због тога што неће да схвате своју трагедију, Срби стално остају необавијештени што о њима мисле њихове комшије, па се сваки пут наново чуде што им се дешава геноцид. Срби се у кризним ситуацијама константно понашају као да су изгубили појединачно и колективно памћење о злочинима кроз историју. А они им се само у овом вијеку три пута понављају и то на исти начин, од истих злочинаца, са истим циљевима и са све тежим и трагичнијим последицама и већим жртвама.

И шта на крају закључити, ако не, да је убијање Срба на крсну славу једна својеврсна философија српске трагедије која, према ономе што се дешава, ускоро неће бити измијењена, јер можда српски народ нема ни критичну масу интелигенције, да би се спасио и наставио да живи као срећан европски народ.


Белешке

1 Слава је хришћанско испуњење, пуноћа једног осјећања заједнице који је као такав код Срба постојао очигледно још прије крштења, као архетип (праобраз) литургијске заједнице.

2 Сви наводи из текста Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија "Јошанички никољдански покољ" у књизи аутора овог рада Десети круг II, Подгорица 1994., стр. 4-6

линк