Како се на енглеском каже Егзит?

Шта нам је остало од Коштуничине победе над Милошевићем, када Атеист реп у Новом Саду свира пре „Лаку ноћ, децо“

Лето господње 2000. Једнако врело као ово. На плажи Каменово, између Пржног и Бечића, играмо одбојку на песку. Али, тако да нам није жао ни кад изгубимо. Јер, онда следи чишћење тела сланом водом у мору па чишћење душе водом од хмеља у импровизованом кафићу. И листање новина, да се буде у току шта се дешава у спорту и политици или само да се замаскира неки непристојан поглед у неки пристојан купаћи костим.

„Коштуница, човек који ће да победи Милошевића", пише на насловној бањалучких, Копањиних Независних новина. „Шта је ово? Је л` ово неко зезање или тај, како се зове, Коштуница стварно има шансе да победи", пита ме другар, то лето прозван Чича, и то не зато што је у бич волеју надиграо Воју Михаиловића, Дражиног унука.

„Има, победиће га", ухватих себе како то изговарам а да ни сам не верујем у то. Али толико желим да верујем да лажем најбоље другаре. А трећи из нашег тима за гутање песка, тад још није био ћелав, коме су жене и музика увек биле много изнад спорта и политике, смара нас причама о неком фестивалу који је направљен у Новом Саду, сад једном и никад више, због избора, а ми баш тад решили да идемо на море.

Али, Коштуница је победио Милошевића и сада сваке године имамо „Егзит".

И то је, скоро све што смо добили од победе коју је, у продужецима избора морало и физички узети.

Друге користи од те велике неочекиване победе, зарад које смо лагали и најбоље пријатеље, крили најстаријим укућанима документа и убеђивали оне аполитичне међу нама да сад морају да гласају, нешто не могу да се сетим.

Јесмо оно препородили економију? Сваки 24. човек у Србији нешто производи. Што је ниво, просечно развијене земље подсахарске Африке. Јесмо водили мудрију спољну политику? Колико је независних држава од нас настало од тад? Јесмо успоставили правну државу? Јесу ли нам медији слободнији? Шта је било са борбом против партијске државе?

Ништа.

Али имамо Егзит. Односно немамо га. Тј. има га, ено га, баш сад се попео на тврђаву изнад Неопланте и галами али то више није „Егзит" за нас...

Некада, у прошлом веку, у Новом Саду је постојао телевизијски канал „НС плус" и на крају сваке године, последњег петка у години пред зимски распуст, они су, на Спенсу правили Концерт године.

Какав је то Егзит био! Шта је Доктор Попе био за Франца Фердинанда? Гаврило Принцип. Ту се и Неле Карајлић, у тренерци и са Чарлс Бронсон брковима, ваљда је била 1994, први пут после одласка из Сарајева попео на бину. И „развалио". Ту су уз „Ритам Нереда" или овог хантерса Мумина прављене шутке какве и овај велики „Егзит" тешко достиже.

А на овом „Егзиту", у свом Новоме Саду, „Атеист реп" свира у 7. Поподне. И то у тренутку када температура још није пала испод 30 степени. Па и цртани филм и "Лаку ноћ децо" су почињали касније. Попе је у Новом Саду некада клиницима давао „шампионске мреже" Војводине уз услов да не навијају за „Звезду" или за „Партизан" већ само за „Вошу. А сад са „Атеистима" свира у 7. До пола 8. Тад се иде на штранд а не на концерт. Ето, шта нам је наша борба дала.

Ништа лично; кад сам дочекао у Београду, оне за које сам мислио да је немогуће да дођу, „Вајолент фемс" из Милвокија и „Нервозног поштара" из Сарајева мени више не треба. Али, за кога се сад прави, како би се модерно рекло, „лајн ап".

Не бих знао да случајно на једном београдском сплаву не налетих на пријатеља, однедавно на привременом раду у Шведској. "Идеш на Егзит?", упита ме. А пре него што стигох да одговорим прочитао је одговор на мом лицу. „Ма не бих ни ја, није то више за нас, али због..." показа очима на своју девојку, Јужноафриканку која живи у Енглеској.

Она је одушевљена извођачима на Егзиту. Невероватан лајн ап, рече и поче да ређа називе бендова. Кад после доста, за мене чудних имена рече да свирају Едиторси, помислих да ме зеза због мог посла...

Можда се сувише бавим неким незанимљивијим стварима па су поред мене прошли ти нови таласи емо - електронике...

Позовем другара, оног што је некад жалио за Егзитом, кад сам ја лагао за Коштуницу. Оног другог, политика је више занимала и онда када смо били „ дивљи к`о јелени хитри". Завршио је у странци, сасвим супротној од његових идеолошких опредељења. Али је она на власти и само тако је могао да добије посао у општини. И сигурних 20 хиљада месечно. Плус врећу од три килограма тајд прашка на свака три месеца.

„Егзит, да ли си луд? Немам ја паре за то? Не, не иде нико од нас, откуд ти, бре то сад", како се и не би чудио човек који са факултетском дипломом зарађује 300 евра а бар 200 му треба за 4 ноћи на фестивалу. „Ма, имам неке џаба карте", сада блефирам присећајући се да је још пре неку годину продавао јакну да чује Снуп Дога. „Ух, немам времена, обећао сам жени да идемо у неки родић, идеу, тако нешто, овај викенд је пронашла неке попусте. Хајде, можда следеће године да се организујемо?"

Као што он није веровао оне 2000. да ће бити следећег Егзита, тако ја не верујем сада да ће неки следећи Егзит бити за нас.

Толико о нашем Егзиту. Који смо толико хтели и који, узгред још увек делимично финансирамо из буџета.

Један естрадни политичар из Новог Сада зна да каже како је основни проблем у томе чији су наши новци. Мада је, много тачније питати се ди су наши новци?

Нема их сада 11 година после, као што их није било кад смо се за лоптом бацали у песак плаже у Каменову.

Али, тада смо имали наду. Поверовали смо да ће 11 година касније бити другачије много више ствари од тога да ћемо имати светски фестивал у комшилуку. Све више светски а све мање наш. Како се на енглеском каже Егзит?

[Only admins are allowed to see this link]