Позивам све свјесне Србе да бојкотују Рингиерова издања у Србији

Већ дванаест година се будим са истом сликом пред очима. Видим лице Рудолфа Шарпинга некадашњег министра одбране Савезне републике Њемачке у тренутку кад изјављује:
„Срби на Косову се сладе на роштиљу печеним фетусима извађеним из албанских жена.„
Још увијек јасно видим сваки капилар на Шарпинговом лицу и слину која му се скупља на крају усана, као и поглед психопате или у бољем случају поглед дрогираног човјека у тренутку кад изговара ову лаж. Није ни трепнуо, нити погледао у страну, урадио је свој посао тако добро да су њежна срца Нијемаца прокрвавила и здушно су подржали напад на СР Југославију, тачније на Србију јер Црна Гора једва да је бомобардована, па су Никшићани изнијели транспаренте на којима је писало „Гађајте и нас нијесмо шутави.“
Ма колико да ме за забољела ова гнусна лаж у тренутку када је НАТО бомбардовао „ове просторе, регион или Балкан“, како то воле да кажу Другосрбијанци јер им се гади да изговоре ријеч Србија, требало је одавно да се ријешим ове море која ме мучи и тјера да се сјећам свих оних лажи и полуистина које су сваког јутра освитале у медијима западне Европе.

Швајцарски медији нису заостајали за другим западновропским медијима једино су дан-два каснили за медијима у Њемачкој као да су опрезно чекали да виде шта ће објавити велики брат па да се онда и они баце на посао.
Познат је случај новинара Ханса Петера Борна који је покушао, деведесет друге, да пише објективно о рату у Босни. Власник листа Велтвохе (Weltwoche) га је назвао из Давоса (ваљда се тамо мало дружио са Билдерберговицима) и ставио до знања да ће или писати како тренд налаже или ће тражити други посао. Тренд је налагао да се сва оружја употријебе против Срба па ниједна лаж, ма како гнусна била, није била претешка. Проглашени смо монструмима чији љекари усађују псеће ембрионе у материце муслиманкама из Босне, да бисмо на крају проглашени канибалима од стране већ поменутог министра одбране Шарпинга.

Зашто позивам на бојкот Рингиерових издања у Србији?
Швајцарска фирма Рингиер је власник неколицине листова у Србији, између осталог: Блиц, Ало, 24 сата, Блиц Жена, Пулс, Нин итд.
Иста та фирма је влесник листа Блик (Блицк) у Швајцарској у коме већ двадесет година новинари не пропуштају прилику да облате српски народ. Последњи примјер, један од безаленијих, је текст који наводим:

http://www.blick.ch/news/schweiz/bern/toetete-samir-t-metzgermeister-luedi-174743

Самир и Башким су Срби?
У тексту се наглашава да је убица Самир Србин.
Ово је само један од мноштва примјера гдје се намјерно у јавност гура дезинформација у којој кроз лик неког криминалца Албанца који је почнио страшан злочин, Срби приказују као криминалци. Раније су били Југословени, а сада су Срби сви они који се огријеше о законе, али зато ако било шта позитивно ураде или су жртве онда су косовски Албанци или Косова Албанер како то они воле да кажу.
Почетком априла 1999 године је у Женеви убијен Борислав Боро Јамина. Убли су га двојица Албанаца, а швајцарски медији су своју јавност информисали да је у Женеви убијен један косовоски Албанац. Ко је предњачио у томе, погађате зар не?
Поред поменутог листа предњачила је телевизија Теле 24(danas http://www.telezueri.ch/)што сам описао у роману Рањени Вук.

Ко сам ја?
Mиодраг Лукић је из Лопара – Република Српска, Босна и Херцеговина, живи и ствара у Швајцарској.
Пише романе, драме, приповјетке и филмске сценарије.
Романи: Луди Вјетар – Сербиан Гиголо, Студио Европа, Рањени Вук, Судбине, Хијене, Рањени вук ИИ, Месо, Фока и Ајдук.
Драме: Банкарка или лаж наша насушна, Круна краљице лепоте, Печат језика, Видовњак Ђока и паразити, Педеститис, И да сам паметан полудео бих, Одлагање живота, Гастарбајтер, Ајнштајнова жена, Едукована жена, Звезде дна, Нецу куци и Господар никако да дође.
Сва поменута драмска дјела аутор је и режирао у Српско-швајцарском Позоришту Дуга у Швајцарској.
Провео сам последње двије деценије у Швајцарској и свједок сам ужасне антисрпске пропаганде која је вођена у западнм медијима, а поменути лист је био на водећем мјесту у Швајцарској. Сматрам да имам потпуно морално право да позовем своје сународнике, наравно оне којима је стало до добробити сопственог народа да престану да купују издања ове издавачке куће.
Зато драги Срби престаните да купујуте издања поменуте куће и тиме им поручите да не желите да финансирате оне који вас већ годинама блате, па и онда када један дио своје зараде остварају у Србији.
Срдачан поздрав
Миодраг Лукић

Позивам све свјесне Србе да бојкотују Рингиерова издања у Србији
Већ дванаест година се будим са истом сликом пред очима. Видим лице Рудолфа Шарпинга некадашњег министра одбране Савезне републике Њемачке у тренутку кад изјављује:
„Срби на Косову се сладе на роштиљу печеним фетусима извађеним из албанских жена.„
Још увијек јасно видим сваки капилар на Шарпинговом лицу и слину која му се скупља на крају усана, као и поглед психопате или у бољем случају поглед дрогираног човјека у тренутку кад изговара ову лаж. Није ни трепнуо, нити погледао у страну, урадио је свој посао тако добро да су њежна срца Нијемаца прокрвавила и здушно су подржали напад на СР Југославију, тачније на Србију јер Црна Гора једва да је бомобардована, па су Никшићани изнијели транспаренте на којима је писало „Гађајте и нас нијесмо шутави.“
Ма колико да ме за забољела ова гнусна лаж у тренутку када је НАТО бомбардовао „ове просторе, регион или Балкан“, како то воле да кажу Другосрбијанци јер им се гади да изговоре ријеч Србија, требало је одавно да се ријешим ове море која ме мучи и тјера да се сјећам свих оних лажи и полуистина које су сваког јутра освитале у медијима западне Европе.
Швајцарски медији нису заостајали за другим западновропским медијима једино су дан-два каснили за медијима у Њемачкој као да су опрезно чекали да виде шта ће објавити велики брат па да се онда и они баце на посао.
Познат је случај новинара Ханса Петера Борна који је покушао, деведесет друге, да пише објективно о рату у Босни. Власник листа Велтвохе (Weltwoche) га је назвао из Давоса (ваљда се тамо мало дружио са Билдерберговицима) и ставио до знања да ће или писати како тренд налаже или ће тражити други посао. Тренд је налагао да се сва оружја употријебе против Срба па ниједна лаж, ма како гнусна била, није била претешка. Проглашени смо монструмима чији љекари усађују псеће ембрионе у материце муслиманкама из Босне, да бисмо на крају проглашени канибалима од стране већ поменутог министра одбране Шарпинга.
Зашто позивам на бојкот Рингиерових издања у Србији?
Швајцарска фирма Рингиер је власник неколицине листова у Србији, између осталог: Блиц, Ало, 24 сата, Блиц Жена, Пулс, Нин итд.
Иста та фирма је влесник листа Блик (Блицк) у Швајцарској у коме већ двадесет година новинари не пропуштају прилику да облате српски народ. Последњи примјер, један од безаленијих, је текст који наводим:

http://www.blick.ch/news/schweiz/bern/toetete-samir-t-metzgermeister-luedi-174743

Самир и Башким су Срби?
У тексту се наглашава да је убица Самир Србин.
Ово је само један од мноштва примјера гдје се намјерно у јавност гура дезинформација у којој кроз лик неког криминалца Албанца који је почнио страшан злочин, Срби приказују као криминалци. Раније су били Југословени, а сада су Срби сви они који се огријеше о законе, али зато ако било шта позитивно ураде или су жртве онда су косовски Албанци или Косова Албанер како то они воле да кажу.
Почетком априла 1999 године је у Женеви убијен Борислав Боро Јамина. Убли су га двојица Албанаца, а швајцарски медији су своју јавност информисали да је у Женеви убијен један косовоски Албанац. Ко је предњачио у томе, погађате зар не?
Поред поменутог листа предњачила је телевизија Теле 24(danas http://www.telezueri.ch/)што сам описао у роману Рањени Вук.

Ко сам ја?
Mиодраг Лукић је из Лопара – Република Српска, Босна и Херцеговина, живи и ствара у Швајцарској.
Пише романе, драме, приповјетке и филмске сценарије.
Романи: Луди Вјетар – Сербиан Гиголо, Студио Европа, Рањени Вук, Судбине, Хијене, Рањени вук ИИ, Месо, Фока и Ајдук.
Драме: Банкарка или лаж наша насушна, Круна краљице лепоте, Печат језика, Видовњак Ђока и паразити, Педеститис, И да сам паметан полудео бих, Одлагање живота, Гастарбајтер, Ајнштајнова жена, Едукована жена, Звезде дна, Нецу куци и Господар никако да дође.
Сва поменута драмска дјела аутор је и режирао у Српско-швајцарском Позоришту Дуга у Швајцарској.
Провео сам последње двије деценије у Швајцарској и свједок сам ужасне антисрпске пропаганде која је вођена у западнм медијима, а поменути лист је био на водећем мјесту у Швајцарској. Сматрам да имам потпуно морално право да позовем своје сународнике, наравно оне којима је стало до добробити сопственог народа да престану да купују издања ове издавачке куће.
Зато драги Срби престаните да купујуте издања поменуте куће и тиме им поручите да не желите да финансирате оне који вас већ годинама блате, па и онда када један дио своје зараде остварају у Србији.

Срдачан поздрав
Миодраг Лукић