Tvorac Grada

Ненад Јездић: Видео сам Србију изнутра

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ненад Јездић: Видео сам Србију изнутра

Počalji  danica taj Čet Jul 28, 2011 6:55 am

Ненад Јездић: Видео сам Србију изнутра
Јасмина ГРБИЋ | 23. јул 2011.

Глумац прича о својим засадима воћа, ракији коју прави и српском сељаку. Када сам купио трактор, возио сам га од Сопота до Ваљева 12 сати.


Ненад Јездић


ТРАГАЊЕ за суштинским, стварним, битним селом које постоји у Србији јесте суштина филма „Лед“. Све је кренуло одатле, све што је племенито у народу, истински духовни пример нашег народа је поникао на селу. Поникло из чистоте - каже Ненад Јездић, један од главних протагониста филма редитељке Јелене Бајић-Јочић.

Јездић, који у филму игра гастарбајтера и стару љубав главне јунакиње, истиче да је ово прича о мајци која је парадигма и пример одржања, као свака српска мајка.
- Наш народ каже да у животу мора само да се умре. Али, ако је тако онда не постављаш питање - мора да се живи! А та мајка, упркос томе што је удовица, мора да живи, жајде да читамо да нарад мора да живи. Та мајка упркос томе што је у искушењу мора да му одоли, хајде да читамо то да као народ морамо да одолимо искушењу. Јер, кроз причу једне породице видећете пропадање српског села.

* Стицајем животних околности и ви сте окренути селу?
- Покушавам нешто да направим у селу из којег су моји прадеда и прабаба. Тек сам пре неколико година дошао до свести о важности тога што имам тамо. Увек је за мене то било неко село у којем имам малу парцелу, где су живели мамини бака и дека. Као клинац ужасавао сам се да дођем из града у ту руралну средину, па да по сунцу неку воћку морам да уберем, да морам да гледам овце које смрде, да газим по брабоњцима овчијим, да се рукујем са људима који се осећају на стајњак. Сада када сам део тога свестан сам да је њима Бог дао да живе ту, да се роде ту, док се други сматрају привилегованим да живе у граду. А суштинске разлике нема. Сви смо људи, и само оно људско у нама, истинско човечанско треба да истичемо. Када би тако нешто постојало, када бисмо ценили и интересе села и када би село ценило интересе града, било би нам много лакше.

* Откуд толика потреба једном глумцу за природом?
- Моји одласци на село догађају се искључиво због тога што ми није довољно да живим само од једног дара, да привређујем, да постојим захваљујући само глуми. У мени се пробудила жеља да нешто и рукама урадим.

* Када се то десило?
- Можда је то био тренутак када сам се у потпуности определио за живот без трзавица, за живот у брачном, по божијем закону смирају. Глумачки посао, ако имаш љубави за њега, лако се ради и онда ме то на моменте није довољно замарало, није ме разгибавало. И на селу сам схватио пролазност живота, то ме је продрмало. Мој посао је да глумим, али доћи ће тренутак када све што постоји као глумачко дело једног дана неће постојати. Ефемеран је тај посао који ми радимо, врло брзо исхлапи, изгуби своју јачину и племенитост. Мислим да специфична боја и густина глумачка годинама нестаје. Имам 39 година и полако ме сустижу ти дани, та извесност. На селу и старење и пролазност су ти сабрат и пријатељ.

Пре десет година сам прве биљке засадио, сад су то већ велике воћке, већ доприносе нешто, полако враћају неки труд. Већ неколико година правим ракију, па та ракија је све племенитија, садим воће и то воће је све плодније. Истинску пуноћу живљења осећам на селу. Ту немаш времена да се бавиш данима, да бројиш године, ту мора да се ради, да би то у шта си уложио, што се зачело, да би преживело, да би се одгајило. Питање је где ће ме интересовање довести у неким потоњим данима, ако ме Бог удостоји, колико још година живота.

* Шта вас још окупира?
- Риболов, падобранство, потреба да се бавим спортским летењем, мајсторлуци са разним алатима. Делимично се разумем и у механику, браварију и у столарију. Радујем се животу кад на пример направим кокошињац, кад одем на пецање, па имам неки добар улов. Бескрајно се радујем кад возим трактор. Возим ја и брз аутомобил, и то до 160 км на сат, то полицајци који ме заустављају на Ибарској магистрали између Ваљева и Београда врло добро знају. Али, темпо живота на трактору је нешто незамисливо. Када сам га купио возио сам га из Сопота до Ваљева 12 сати. Убедио сам себе да он треба да се разради на хиљаду и по обртаја. Ставио сам слушалице, јурио неку радио станицу - слушао само народну музику, зато што сам био у таквом окружењу и нисам могао да се крећем брже од 22 км на сат. Тај ми је дан био веома испуњен. И дан и ноћ.

* Кажете возите трактор, садите воћке. То значи да ви не газдујете само, већ и служите вашој земљи?
- Земља не тражи господара него слугу, и више од слуге. То је баш мукотрпан посао. Пројекат којим се сада бавим и оно што би требало да обједини све активности које имам на селу јесте дестилерија и ракија коју печем већ неколико година. То би требало да добије коначно и неки економски смисао. Иако сам се у почетку посветио овоме из љубави, сада све радим врло озбиљно зато што сам доста уложио. Надам се да ће то постати функционална и делотворна целина. Подижем сада и нови засад воћа. Не правим тешку и велику индустрију, каквих има у Србији, за прераду шљиве и воћа. Ово је нешто што би се могло назвати радионица за ручну производњу жестоког алкохолног пића, ликера...

* Озбиљно сте „заронили“ у пољопривреду. Као јавна личност, можете ли себе да замислите као амбасадора српског сељака?
- Тешко је бити амбасадор и заступати нашег сељака. Горд је сељак, не прихвата иновацију, не прихвата технологију, нове тековине. А, сигуран сам да би Србија оваква каква је могла да буде велика плантажа. Када је прелетите, видећете да је сва шарена као ћилим, и то има чар неку, естетску, али сем тога ништа друго. У селу и пољопривреди влада једна какофонија свести, сви раде како хоће и шта хоће. Шума се сече, засади воћа се подижу како коме падне на памет, ратарством се бави свако на своју руку. Не осећам се њиховим законским заступником, али мислим да се мора урадити нешто веома битно у свести сељака и на простору села да би то била фабрика под отвореним небом. Држава има огромну улогу.

* Прича се да је пољопривреда наша велика шанса...
- Податак један говори да је Србија пре Другог светског рата имала неколико хиљада тона већи извоз шљиве него данас. Читава епоха је прошла и овде се ништа није учинило да се те хиљаде и хиљаде тона умноже. Сваке године чујем како смо највећи извоз имали из области пољопривреде ове године, а људи немају појма колико Србија зараста у коров. Радио сам анализу земље коју сам купио. Она је 20 година била напуштена. Није имала ни хумуса, ни азота, никакво хемијско и биолошко својство да би могло на њој нешто да се гаји. Та земља тражи сада приколице и приколице стајњака. Када сам отишао по анализу на Пољопривредни факултет један професор ми је рекао: „И сам знаш каква је Србија споља, а ова анализа говори каква је Србија изнутра“. То су ужасне ствари, да ти се коса на глави подигне. Не мислим да сам послат да причам о селу и да га спасавам, далеко од тога. Али, потрудићу се да село које је у мојој власти процвета и да се ја радујем свом селу на свој начин. Али, бих био пресрећан да и други тако размишљају.

* Да се угледају на вас?
- Не морају да се угледају. Морали би да имају џеп и буџет као што га ја имам. Ја у ту земљу десет година само улажем. Али, морају бити значајни прерађивачки системи и меса и ратарских култура и воћа. Мора се бавити селом да би оно профункционисало.

* Има ли ту простора за оптимизам?
- Има, свакако. Мени лично, без икакве потребе да се неком додворавам, без потребе да ласкам, али породица Бајић је пример. Они заиста живе у заједници у каквима се некада живело на селу - код њих се тачно зна ко коси, ко воду носи. Мени је то најдрагоценија порука, да они упркос нашим наравима, упркос карактерима нашег човека, успевају да раде сложно, и брат са сестром, и сестра са снајком, и снајка са свекром. Мени је то најизразитији пример постојања и функционисања - заједничарење.


* Посвећеност и селу и глуми. Како се то постиже?
- У позоришту сам доста смањио своје присуство, што својом заслугом, што заслугом неких других људи који о томе одлучују. Али, свакако је напорно. Ноћас сам стигао у Крагујевац да снимам овај филм „Лед“, а јуче сам, заиста, био у радном оделу и дорадио жуљеве на својим рукама. То ме испуњава и у томе проналазим истински значајнији и већи смисао од самог бављења глумом.


ПОДРШКА ПОРОДИЦЕ

* Да ли вас супруга и деца подржавају?
- Наравно. То је суштина. Деца не уживају сада толико, као што ни ја нисам када сам био клинац, мада како расту свестан сам да ће се и у њима јавити то искушење. Надам се да ће знати то да цене и да ће наћи неку суштинску корист, стећи радну навику, да ће схватити да се од рада живи. То је и моја прича. Пожелео сам конкретан, жуљевит рад, знојав рад, да придодам овом који јесте жуљевит и знојав, а зове се глумачки посао. Некој мојој енергији није довољно да се бави глумом, већ желим и село. Толико желим да тих мојих 15 хектара буде стварно велико, достојно и значајно село.

линк
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu