Tvorac Grada

Убице и даље слободне

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Убице и даље слободне

Počalji  danica taj Uto Jul 19, 2011 10:04 am

УБИЦЕ И ДАЉЕ СЛОБОДНЕ

Житeљи Старог Грацка, малог села у општини Липљан, 23. јула обележиће 12 година од смрти својих суграђана - жетеоца. Ми ћемо још једном кроз нашу причу подсетити шта се тог 23. јула 1999. године десило, јер такав злочин се не сме заборавити. Зато подсетимо, 14-торо њих је зверски убијено у касним поподневним часовима док су у пољу скупљали пшеницу. Мештани Старог Грацка нам рекоше да је те године жетва пшеничних поља почела почетком јула, снаге КФОР-а су тек дошле и владао је општи хаос и расуло. Срби су тражили заштиту јер су били изложени даноноћном насртају екстремиста, али се са њом прилично каснило. Пратњу за жетву тражили су свакодневно јер у поље нису смели сами. Добили су је рекоше нам сувише касно. Јер, до тог 23. јула сељани су сами одлазили по летину. Страх су потискивали дубоко у себе јер им је било важно да већ презрело жито сместе у своје амбаре. Зато су се и договорили да у поље иду два комбајна, али да сваки пре мрака буде у селу. Правило је било, мрак никога не сме затећи у пољу. Придржавали су се Грађани тог распореда све до 23. јула. И тог дана су се комбајни вратили у село пре мрака али...
Облачно време и ветар који је почео да дува наговештавао је јако невреме. Да би спасили жито од кише једна група жетеоца се упутила по други пут у поље. Био је то комбајн Драгана Одаловића којим је управљао његов син Андрија. За њихов поновни одлазак није знало више од пола села. Сазнали су тек око 20 часова када је кренула потрага и када су се јавиле прве сумње да им се нешто догодило. Неколицина њих се упутила у поље да види шта је са њима. Видели су тракторе и комбајн како стоје у сред поља упаљени. Један трактор је био око 200 метара удаљен од њих, односно ближе селу. Њему су пришли и видели с леђа изрешетаног Слободана Јанићијевића. Даље нису смели, али су наслућивали шта је са осталима. Вративши се у село нису дигли панику, већ су покушали телефоном добити станицу полиције у Липљану у којој је био стациониран КФОР. Узалудни су били ти апели за помоћ, па су одлучили да директно оду до града и објасне проблем. У селу су сви чекали у тишини и молитви. Долазак великог броја војника јасно је показивао породицама и осталим мештанима да се не надају добрим вестима. Али, сви су ћутали јер нико од њих у то није хтео да верује, у сваком се водила борба са страшном истином. Официри КФОР-а су им у два сата ујутро сапштили вест: сви су мртви. Тишина и молитва претворила се у лелек и тугу. Сахрана је обављена пет дана после а опело је служио тадашњи патријарх српски господин Павле са високим црквеним великодостојницима. О начину на који су ухваћени и убијени и данас се ништа не зна, бар не званично. Породице Момчила Јанићијевића и његовог сина Новице, брата Милета и рођака Слободана, браће Радована и Јовице Живића, Божидара и Станоја Ђекића, Саше и Љубише Цвејића, Андрије Одаловића, Миодрага Тепшића, Миловна Јовановића и Николе Стојановића и даље чекају правду.
- Два сам сина изгубила, Радована и Јовицу. Од њих ми је остало седморо унучади који су ми једина утеха, мада ми се срце цепа кад помислим на то да расту без очева. Већ 12 година тугујем, али Бог ваљда очврсне човека и тера га силом да живи. Од судбине човек не може да побегне али кад би ухватили и осудили све злочинце чини ми се лакше би ми било. Овако срце ми разара бол због чињенице да они слободно шетају, док моји синови ни криви ни дужни мртви леже. Један човек то није могао да уради. Моја најмлађа унука Зорана, од сина ми Јовице, већ је завршила пети разред а имала је само три месеца кад су јој оца убили, рекла нам је Љубица Живић. Породицама свака годишњица све теже пада јер живе са истином да њихових најмилијих нема, а за то још нико није кажњен. Нико од њих више не верује да ће се тајна њихове мучке смрти икада открити. Пре четири године је ухапшен Албанац из суседног села Велики Алаш Маљзим Битићи под сумњом да је учествовао у убиству али се од његовог хапшења више ништа не спомиње, круже гласине да је ослобођен. Апсурдно је кажу породице настрадалих да је само један човек побио све њих на тако свиреп начин. Они питају ко је налогодавац и ко је још у масакру учествовао. У полицији је немогуће било шта сазнати о убиству жетеоца. Тамо ће вам само рећи да је истрага у току и ништа више. Породице нису одустале од борбе за истину. Најистрајнија у свему томе је Славица Поповић рођена Јанићијевић.
- Убијени су ми брат, отац и стриц. Бол је велика да већа не може бити. Тешко ми пада и да гледам мајку која сваким даном све више пати. Свесна сам чињенице да жив човек у гроб не може, па се зато борим како знам и умем да о смрти својих најмилијих и својих комшија сазнам што више. Све се то чува као велика тајна и заиста се мало зна. Једино што ја могу је да својом причом непрестално подсећам на њих и на злочин који се догодио. То је један од највећих злочина од доласка међународних снага на Косово и Метохију и зато не сме да буде заборављен, рекла нам је Поповићева.


М.Ч.

линк
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu