Tvorac Grada

Ко је био Хејдар Алијев?

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ко је био Хејдар Алијев?

Počalji  danica taj Sre Jun 22, 2011 3:32 am

Ко је био Хејдар Алијев?
Пише: Драгомир Анђелковић



Ташмајдански парк, омиљено шеталиште многих Београђана, обновљен је захваљујући донацији Републике Азербејџан. Заузврат, у њему је постављен споменик покојном председнику те закавкаске државе – Хејдару Алијеву. Њега су пре неки дан (8. јуна) свечано открили председник Србије, Борис Тадић, и актуелни лидер Азербејџана, Илхам Алијев, иначе син Х. Алијева. Да видимо ко је био човек са којим ће се посредно дружити многе генерације житеља српске престонице?

Изданак азербејџанске бољшевичке „аристократије“

Алијев Сениор рођен је 1923. године, у граду Нахиџеван, престоници истоимене азербејџанске покрајине (од остатка државе одвојена је Јерменијом), у угледној породици, која је дала бројне државне функционере, културне делатнике, научнике. Два рођена брата Хејдара Алијева, у совјетско доба, чак су постали и редовни чланови Азербејџанске академије наука.

Завршивши средњу школу, Х. Алиејв, за кога су од детињства говорили да је врло практичан, ту своју особину настојао је да споји са уметничким склоностима које је имао. Отуда, одлучио је да студира архитектуру. Но, његове школске дане прекинуо је 1941. године велики ратни пожар. Хејдар је позван да пружи допринос одбрани, од нацистичке Немачке нападнутог, СССР-а. Али, као припадник утицајне и „морално-подобне“ породице, није послат на „спољни“ већ је упућен на „унутрашњи“ фронт, да се разрачунава са „домаћим непријатељима“. Сврстан је у редове озлоглашене Стаљинове политичке полиције.

Ту се показао веома успешан (мада треба рећи да није упамћен као крвник), па је у редовима политичког дела НКВД-а остао и после завршетка рата. Уз посао, наставио је студије, али тај пут са мање уметничког садржаја. Пошто је уронио у политичко-обавештајне воде у Алијеву се пробудило интересовање за историју, коју је и дипломирао. Упоредо, муњевито је напредовао на хијерархијској лествици. У раним четрдесетим годинама, што је у совјетско време било изразита реткост, већ је добио и чин генерала, да би 1967. године постао шеф КГБ-а читавог Азербејџана.

За то је, несумњиво, у великој мери био сам заслужан. Ипак, треба напоменути да је у напредовању имао велику подршку Азиза Алијева, свог утицајног рођака који је заузимао положај министра здравства Азербејџана. Тиме потпомогнут, способни и сналажљиви Хејдар, продужио је скоковити успон ка врху власти. Већ за две године (1969) изабран је за првог човека матичне (совјетске) републике, што је тада био шефе комунистичке партије. На тој функцији остао је до 1982. године, када је ушао у ред „живих богова“, тј. постао је члан Политбироа Комунистичке партије Совјетског Савеза. Наравно, после тога је напустио републички ниво власти, и постао потпредседник совјетске владе.

Совјетским „боговима“ место није било на локалу. Међутим, Алијеву није било суђено да дуго буде део московског партијског „Партенона“. Са обе споменуте функције, као и још сијасет пратећих, повукао се већ 1987. године. Хејдар је иницијално био међу припадницима совјетске врхушке који су подржали Михајла Горбачва, али убрзо су нови совјетски вођа и он са подозрењем почели да гледају један на другога. Азербејџански комунистички чврсторукаш, одгајан у духу принципа стаљинистичког менаџмента, са згражавањем је гледао какав замах попримају Горбачовљеви реформски потез. С друге стране, он је увиђао да ће се моћни Азербејџанац, првом погодном приликом, придружити његовим непријатељима. У таквим околностима Алијев је, претњама да ће бити смењен збор разноврсних злоупотреба власти, био притеран уз зид, те је сам поднео оставку. Њему у прилог иде чињеница да су у условима гласности непримерени поступци из претходне епохе почели да испливавају на површину и у вези са многим другим значајнијим совјетским политичарима, који и поред тога нису били одстрањени. Но, у оправдавању Х. Алијева ипак не треба ићи претерано далеко.

Доба утилитарно-идеолошких метаморфоза



Данас се, пре свега у Азербејџану, чују мишљења да је Алијев, као политички реалиста и совјетски патриота, добро увиђао куда државу а не само систем води непромишљено-реформски курс новог совјетског лидера. Међутим, ентузијазам и брзина са којима се, у складу са новонасталим центрипеталним околностима, преобратио у националисту, не указује на то да је баш претерано био забринут за судбину Совјетског Савеза.

Гласност и Перестројка довеле су до тога да многи проблеми, у доба док је бољшевички репресивни систем цветао гурнути под тепих, претећи почну да избијају у први план. Тако су до ужарености заоштрене и старе азербејџанско-јерменске противречности, у чијем фокусу су били територијални спорови између две совјетске републике (пре свега око историјски и етнички неоспорно јерменске покрајине Нагоно-Карабах, коју су комунисти укључили у састав Азербејџана). У таквим околностима дошло је до етнички мотивисаног насиља над мањинама са обе стране, да би се у Азербејџану оно претворило у прави погром над бројним Јерменима настањеним у његовим градовима.

У контексту таквих дешавања Алијев се све отвореније сврставао на страну свог народа, да би у јануару 1990. његово ново опредељење кулминирало. С обзиром на реке крви које су потекле, а када се антијерменска хистерија отргла свакој контроли те се претворила и у анисовјетксу побуну, ни Горбачов није могао да не одобри масовну интервенцију совјетске армије. Током ње погинуло је више стотине људи. Наравно, као што у таквим случајевима бива, убијени су не само изгредници већ и многи мирни демонстранти, који су на прихватљив начин захтевали независност своје републике.

Што се Х. Алијева тиче, пошто се политички активирао на новим основама, био је изабран за посланика азербејџанске скупштине. Но, навикнутом на велику власт, њему статус народног представника није био довољан. У немогућности да на жељени начин заблиста на републичком нивоу, убрзо одлази у родни крај и постаје његов првак. Наредне (1992) године постаје и вођа партије Нови Азербејџан, преко које шири свој утицај на нивоу целог, до тада већ независног, Азербејџана. У међувремену СССР се распао, али Азербејџану то није донело боље дане.

Ту земљу не само да су притисле озбиљне економске тешкоће, као што је био случај и са другим бившим републикама Совјетског Савеза, већ је исцрпљујући рат, у коме се налазила са суседном Јерменијом, добио још већи интензитет. Да ствари по Баку буду горе, сукоб се одвијао све лошије и лошије по њега. А услед националних неуспеха који су се надовезали на огромно незадовољство народа због нарасле корупције, лоповлука и свих других зала која су обележавала прелаз из социјалистичког у капиталистички систем, Азербејџан се суочио и са жестоким унутрашњим тензијама, које су повремено прерастале и у прави грађански рат.

Талас народног незадовољства одувао је социјалистичког, односно тзв. реформисаног комунистичког лидера Азербејџана – Ајаза Муталибова. Власт је преузео Абулфаз Елчибеј, лидер националистичког и прозападног „Народног фронта“. Но, народна очекивања су се поново брзо изјаловила. Нова власт, која је претходну упорно оптуживала да је искључиво због сопствене неспособности да води рат, допустила да земља трпи пораз за поразом у рату са Јерменима, није умела да преокрене ратну срећу. Показало се да су Јермени тврд орах, способан да издржи и енергичан контранапад Азербејџанаца, те да болно узврате ударац. Такође, брзо је постало видљиво да су на кормило земље дошли млади вукови, необуздано жељни богатства и моћи, па су опсежно корупционаштво и непотизам старог режима многим грађанима почели да делују као оличење поштења. У таквим околностима избила је серија побуна против режима, да би се у једном тренутку против председника дигле и елитне војне снаге. И док су оне стезале обруч око престонице, изнова је на велику сцену ступио Хејдар Алијев.

Тријумф кавкаске лисице

Он је, са угледом најпознатијег азербејџанског политичара из претходне епохе, стигао у Баку у својству председник Скупштине Аутономне Републике Нахиџеван, тј. као функционер који је у складу са тадашњим политичким уређењем био њен лидер (и којом је у смутним временима управљао скоро самостално од централне власти). У престоницу је дошао, како је тврдио, са намером да посредује између власти и побуњеника, да би се спречило даље проливање братске крви. Није му требало много времена да наговори тадашњег председника да му привремено преда власт и напусти престоницу док не умири побуњенике. После тога, према договору, легални председник је требало поново да заузме своје место. Међутим, лукави Алијев – ма колико понављао да се власти невољно прихватио како би спасао нацију – очито је већ тада намеравао, и на томе плански радио, да је се сам дочепа.

Повукао је владине трупе и допустио је побуњеницима да уђу у главни град. Затим је са њиховим предводницима направио компромис: он је постао вршилац дужности председника републике (са позиције власти, после неколико месеци, лако је победио на изборима за првог човека земље), а вођа пуча је добио премијерско место (иницијално са великим овлашћењима). Но, ни војници, као ни пређашња политичка гарнитура, нису се показали дорасли искусном политичару. Пошто се умешно учврстио на власти, и придобио велики део војног врха (укључујући и немали део пређашњих побуњеника а не само масу током грађанског рата неопредељених официра), сменио је премијера (који је потом осуђен на доживотну робију). Њему и даље лојалне јединице, међусобно изоловане и без веће подршке у народу, биле су разоружане и потом распуштене.

Алијев Сениор, врсни познавалац вештине владања – као што смо видели – дочекао је спремно погодну прилику и када је она наступила брзо је постао истински господар земље. Додуше, његова лична власт добила је демократску глазуру. На неколико парламентарних избора – у условима када је режим имао медијску доминацију и могућност да економским средствима, али и на разне друге начине, придобије присталице, односно скреше крила опонентима – председникова партија лако је побеђивала. Опозиција је, заузврат, режим редовно оптуживала за крађу на изборима, али у условима од стране власти контролисаног изборног процеса, она у значајнијем обиму није ни морала да прибегава тако драстичним методама.

Уосталом, неоспорно је да се нови режим, старог (совјетског) азербејџанског првака републике, показао много успешнијим од претходних (комунистичко-реформисаних и дисидентско-антикомунистичких) гарнитура. Без обзира на то што је и даље било доста корупције и других видова злоупотреба од стране владајућих политичара и њима блиских пословних људи, ипак се знала нека мера, односно председник је могао, онолико колико је то сматрао сходним, да затегне дизгине. Стога је и јавашлука било мање, а привредни опоравак могао је како-тако да почне. А земљи богатој енергентима (Азербејџан је значајан произвођач нафте) и другим природним ресурсима, а са врло предузимљивим становништвом, много није ни требало да почне економски да се регенерише и потом настави да напредује.

Ауторитарно-реалистична обнова

Мало више реда и предвидљивости него раније било је сасвим довољно за привредно оживљавање. Већ од средине деведесетих година 20. века Азербејџан је почео да остварује висок привредни раст, а показало се да је он био на реалним основама, односно да је имао потенцијал да буде континуиран. До средине нашег миленијума Бруто друштвени производ (БДП) годишње је растао по невероватној стопи од 13,5 одсто, па је у поређењу са временом када је на власт дошао Алијев повећан преко 8 пута! У таквим околностима, уз сву династичку димензију власти, не треба посебно ни истицати да је Хејдар Алијев стварно био врло популаран у народу. Од вајкада, већини грађана – поготово у земљама без демократске традиције а после периода беде – више од политичких слобода значи обиље „хлеба и игара“.



Х. Алијев је вешто водио и избалансирану спољну, а не само економско-социјалну политику. Иако је имао разлога да буде незадовољан због савезничких веза Руске Федерације са Јерменијом, није допустио да превладају емоције. Уосталом, као политички реалиста, несумњиво је био свестан да је за такво стање умногоме крива претходна азербејџанска власт. Док је Јерменија од распада СССР-а Русију сматрала стратешким партнером, и то доследно демонстрирала, дотле се Азербејџан неко време радикално окренуо Турској и према Русији заузео гард, ако не и отворено непријатељску позицију.

Алијев је другачије поступао. Уз повремена врло одмерена затезања односа, како би демонстрирао незадовољство ставом Москве и истакао чињеницу да и интереси његове земље морају да буду колико-толико поштовани, са Русијом се трудио да развија солидне односе (Азербејџан је остао, упркос намерама претходне власти, члан Заједнице независних држава – својеврсног руског Комонвелта, али ипак није ушао у ближе војно-политичке интеграције са Русијом). С друге стране, био је прилично близак и са Вашингтоном, а са Турском је наставио да продубљује стратешко партнерство. Опет, односи са Ираном – у чијем саставу је већи део земаља насељених Азерима, те према коме Азербејџан има територијалне претензије – иако бољи него за владе његовог претходника, никада нису попримили пријатељски карактер.

Тим пре, тако је било и са Јерменијом са којом је Азербејџан неко време водио необјављени рат (званично, био је у сукобу са некадашњом својом јерменском аутономном облашћу). Ипак, увидевши да је илузорно очекивати да победа буде извојевана на бојном пољу, Алијев се и према Јерменима поставио рационално. Изнашао је привремено решење које је омогућило његовој земљи да се даље не исцрпљује ратом. Уз посредовање Москве, 1994. године закључено је примирје између Јермена и Азербејџанаца. Конфликт је тиме замрзнут, уз наду Бакуа да ће га одмрзнути у погодном моменту. Алијев је правилно проценио да му је потребан мир да би завео ред у земљи и обезбедио њен економски развој, као и да велики приходи од енергената Азербејџану омогућавају да ојача свој војни потенцијал за неко будуће, макар и војно решавање сукоба, тј. за покушај да поврати контролу над око 16 одсто територије некадашњег Совјетског Азербејџана (над већим делом Нагорно-Карабаха као и крајевима који ту област раздвајају од Јерменије, а које сада у својим рукама такође држе јерменске снаге).

Реалан у свему, Хејдар Алијев је имао такав однос и према ономе што је неретко изузетак и за реалисте, а то је сопствена смрт. Увидевши да се она приближава, настојао је, повлачећи брзе и прорачунате потезе, да иза себе ствари остави уређене онако као је желео. А пре свега хтео је да га наследи син. Да би њему пут ка власти био олакшан, крајем 2002. године измењен је Устав. Стари Алијев је добро знао да без обзира на сву његову популарност и систем клијентских веза, за његовог наследника је много боље да наступа са позиција власти него само подржан од стране власти. Уосталом, Алијев, као искусан политичар, није много веровао у добру вољу својих потчињених. Једно је њихова „љубав“ и „лојалност“ док га се плаше и од њега зависе, а друго је шта би радили када њега више не буде, а његов недовољно искустан син још не преузме полуге власти.

Уставне промене су предвиђале да убудуће вршилац дужности председника републике, који преузима његове ингеренције када је он спречен да их обавља, буде премијер а не као до тада, председник Скупштине (што је уобичајена светска пракса). Уједно, дотадашњи председник владе Артур Расизад, који је ту функцију успешно обављао од средине деведесетих година, привремено је деградиран у ранг потпредседника док је у августу 2003. године премијер накратко постао Илхам Алијев, и то на основу постхумно реализованог указа његовог оца (који је умро 31. октобра 2003. године, мало пре синовљевог седања у фотељу председника владе).

Додуше, била је јавна тајна да је Владом фактички и даље руководио њен пређашњи формални шеф, Разизад. Он ће убрзо и званично поново постати премијер, пошто је, како је било и предвиђено планом о устоличењу престолонаследника, млади Алијев победио на председничким изборима. А када се то десило, он је суштински наставио политику свог оца. Уз то, као захвалан син, користи и сваку прилику да му се одужи за све што је за њега урадио тако што настоји да у земљи и иностранству овековечи култ његове личности. Прилог тога је и „куповина“ места за његов споменик у београдском парку Ташмајдан.

Култ Алијева и Срби



Видели смо, лик и дело Хејдара Алијева не могу да се окарактеришу у црно – белим бојама. Упрошћено је рећи, као што се задњих дана код нас чини, да је он био пуки диктатор. Он је и доста доброг учинио за своју земљу, а стил владању му је таман онолико ауторитаран колико и властодржаца многих других квазидемократских држава. Наравно, неоспорно је да на његову душу пада и много греха, како из комунистичког тако и посткомунистичког периода.

Азербејџанска историчари ће, када одговарајући извори буду доступни и у погоднијим друштвено-политичким условима за њихов објективан рад у вези са оцењивањем улоге Алијева Сениора, на основу свега реченог, сачинити његов „животни биланс“. А и тада, с обзиром на комплексност онога што је учинио, и политичку контраверзност која је њега и његово доба обележавала, зависно од политичких убеђења која буду испољавали, неретко ће се битно разликовати.

Но, каква год представа о њему ипак буде преовладала у Азербејџану, Х. Алијев није био човек чије заслуге имају универзалну димензију. Ничим није задужио свет, али ни Србе понаособ. Отуда, и да је био човек демократских принципа, уз сво уважавање потребе да се унапређују српско-азербејџански односи, његовом споменику није место у Београду или било ком другом месту у Србији. Тим пре овако. А зашто је ту мораће да нам сувисло, а не немушто као што је до сада чинио, објасни актуелни жути режим, који се куне у „европске вредности“ и „демократска начела“ а продаје „парцеле“ за неговање страног култа личности.

На томе морамо доследно да инсистирамо, а не да будемо, по обичају, кратког даха, и тако допустимо да се прашина слегне. Када се ради о много чему другом, режим манипулативно може да нас оптужи да смо националисти, антиевропејци или нешто слично, те тако багателише наше оправдане захтеве. Али, како ће да нас ућутка ако га упорно будемо подсећали на епизоду са постављањем споменика Алијеву, и тражили објашњење чиме је то политичар његовог профила заслужио? То је питање и за Брисел, колико и за Београд!

линк
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu