Tvorac Grada

EDVRAD HERMAN - Dekonstrukcija imperijalne laži

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

EDVRAD HERMAN - Dekonstrukcija imperijalne laži

Počalji  Sky Seeker taj Sre Jun 22, 2011 1:51 am

Razgovarala Biljana Đorović

Srbija je izgubila nezavisnost i ideja o promeni načina mišljenja Srba, što srpski predsednik vidi kao svoj zadatak, mora da ide u pravcu gašenja nezavisnog duha i potrebe za nezavisnošću koju su Srbi imali tokom svoje istorije


Čitaoci „Pečata“ su bili u prilici da među prvima u svetu steknu uvid u studiju koja razara mit o Srebrenici kao paradigmi srpskog zla: „Srebrenički masakr, Činjenice, Kontekst, Politika“, kako glasi naslov dugoočekivane studije profesora Edvarda Hermana i saradnika U uskršnjem broju „Pečata“ predstavili smo deo desetog, završnog poglavlja: „Rezime i zaključci“, autora profesora Edvarda Hermana, a usledio je i razgovor o ovoj knjizi sa Stefanom Karganovićem, osnivačem i direktorom fonda „Istorijski projekat Srebrenica“, u čijem izdanju bi knjiga trebalo da bude objavljena na srpskom jeziku.
Studija „Srebrenički masakr, Činjenice, Kontekst, Politika“ ispituje kontekst, opšte i vojne okolnosti koje su uslovile pad Srebrenice, ulogu MKTJ u impostiranju zvaničnog narativa o događajima u Srebrenici iz jula 1995. godine, metodologiju ucenjivanja i zastrašivanja svedoka, ulogu Ujedinjenih nacija u ustanovljavanju zvaničnog narativa i medijsku formatizaciju percepcije javnosti Zapada kojom je obezbeđena podrška za vojnu intervenciju na Jugoslaviju, ali i potonje neoimperijalne orvelijanske ratove koji su u toku.
Profesor Edvard Herman je u nekoliko intervjua za „Pečat“ govorio o politici genocida, politici Srebreničkog masakra i sistemski generisanim i podržanim propagandnim modelima koji omogućavaju realizaciju normalizacije imperijalnih zločina i ustoličavaju smrt kao nikada ranije. Brojne studije profesora Edvarda Hermana, od kojih je mnoge napisao sa bliskim prijateljem i saradnikom Noamom Čomskim, precizno detektuju neuralgične tačke ovog sistema u kojem je uspostavljeno delovanje propagandnog modela u sprovođenju imperijalne politike: „Proizvodnja Saglasnosti, politička ekonomija masovnih medija“; „Vašingtonska veza“; „Globalni mediji“; „Mit o liberalnim medijima“; „Ispod hipokrizije: dekodiranje vesti u doba propagande“ – studija koja sadrži i „Rečnik dvostrukog govora devedesetih“…
Studije Edvarda Hermana ubedljivo su demonstrirale neograničen kapacitet medija, intelektualne elite i javnosti da podrže agresiju, terorizam i genocid, zločine protiv čovečnosti, što kršeći Međunarodno pravo i norme sprovodi paklena mašina sa „imperijalnim pit bulom“ – NATO kojeg ovih dana ponosno pozdravlja – grad Beograd.

Profesore Herman, da li vas, posle svega što su uradili, još uvek mogu iznenaditi potezi srpskog establišmenta?
Da. Ma koliko da sam navikao na poteze srpskog predsednika, moram priznati da sam apsolutno zapanjen izjavom Borisa Tadića u nedavnom intervjuu „Frankfurter algemajne cajtung“-u, kojom nam predsednik Tadić saopštava da smatra da je formiranje „velike Albanije“ opasno, ali da će, ako se realizuje kroz sa dijalog sa Srbijom, pozdraviti ishod.
„Kao jednostrana namera ovaj plan je veoma opasan, ali možemo da živimo sa tim ako se dogovorimo oko rešenja. Sporazum u kojoj sve strane kreiraju održivo rešenje, mir i stabilnost, može biti izuzetno koristan za sve strane … “
Tadić je, dakle, sada podržavalac „velike Albanije“. Tadić kaže da Srbija ideju o stvaranju „velike Albanije“ smatra opasnom, ali bi mogla sa tim da živi ako bi postojala sporazumna rešenja.
Da li sam to dobro razumeo? Možda je prevod na engleski loš i propušta važnu poentu? Kako to da razumemo? Oprostite, ali moj komentar ove njegove izjave je da je to neverovatno odvratno. U nastavku ovog intervjua Tadić dodaje da je protiv „velike Srbije“, a onda govori o „velikoj Albaniji“ sa mnogo više simpatija. Ove njegove izjave su bolesne i predstavljaju još jednu formu puzajuće snishodljivosti pred Zapadom. Neverovatno je dokle to ide!
Srbija mora da se uklopi u globalizacionu agendu. Sve je očiglednije da srpski političari deluju u sklopu agende i da više ne zastupaju interese Srbije i Srba, već sprovode agendu Novog svetskog poretka, a sebe vide kao deo svetske vlade. Da bi se to sprovelo Srbi moraju da promene kulturološki obrazac po recepturi dogovorne istorije i zombizacije predviđene za čovečanstvo pretvoreno u humanitarni otpad. O neophodnosti promene kulturološke matrice Srba govori se ovih dana na raznim nivoima, a ona se utuvljuje građanima Srbije gebelsovskom propagandom koja je veoma živa na srpskim medijima, kao i svim ostalim institucijama sistema.

Način na koji se u medijima ovih dana govori o konferenciji NATO-a koja se „organizuje na poziv grada Beograda“ i sl. je sraman. I, sada su Srbi ubeđeni da ih NATO nije bombardovao ili da ih je bombardovao za njihovo dobro? Da li smo mi pogrešno informisani da je NATO uopšte i bombardovao Srbiju?
Sve u svemu konferencija NATO-a u Srbiji je loša, veoma loša, bolesna šala. Perverzija jednog imperijalnog projekta koji počiva na patologiji profita i normalizaciji nezamislivog. A, što se tiče mesta srpskih političara u svetskoj vladi, jasno je da ga oni priželjkuju, ali neće ga dobiti ni u potpalublju globalističkog broda. Ma koliko i ma kako servilni bili, mogu samo da opstanu na vlasti onoliko koliko budu potrebni globalistima u realizaciji njihovih ciljeva.
Da bi se nesmetano nastavio prodor globalista, Srbija kao pobeđena zemlja mora neprekidno da priznaje svoju krivicu, da se savija i puzi i ma koliko se duboko povila mora još više da se klanja pobednicima. Srbija je izgubila nezavisnost i ideja o promeni načina mišljenja Srba, što srpski predsednik vidi kao svoj zadatak, moraju da idu u pravcu gašenja nezavisnog duha i potrebe za nezavisnošću koju su Srbi imali tokom svoje istorije. Sada mora da nestane svaka potreba za tim osećanjem i to je ono što sprovodi srpski establišment. Ko god se u Srbiji argumentovano suprotstavi, smesta u medijima na Zapadu dobije etiketu ultranacionaliste i sl. „Serviam“ je moto srpskog predsednika.

Studija: „Srebrenički masakar – Dokazi, Kontekst, Politika“ je knjiga na koju smo čekali petnaest godina. U njoj je analiziran i ispitivan događaj kakav je Srebrenički masakr u svim relevantnim aspektima duboko ugrađenim u imperijalnu agendu: proizvodnja događaja velikih razmera koji se propagandno impostira posle čega je moguće realizovati ma koji plan imperije, ma kako monstruozan bio. Kako vi procenjujete smisao pojavljivanja ove studije? Kakvo je mesto Srebreničkog masakra u politici genocida?
Studija: „Srebrenički masakar – Dokazi, Kontekst, Politika“ predstavlja jednu od narastajućeg niza knjiga koje dovode u pitanje standardni obrazac istorije razbijanja Jugoslavije i uloge Međunarodnog tribunala za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju. Uz knjigu: „Srebrenički masakar – Dokazi, Kontekst, Politika“, istakao bih i knjige „Dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida“ Stefana Karganovića i Ljubiše Simića, Žerminala Čivikova „Krunski svedok“, Loklandovu knjigu „Travestija“, koje sve dovode u pitanje veliki broj ubijenih u Srebrenici i ogromnu politizaciju događaja proisteklu iz načina na koji je ovaj događaj predstavljen na Zapadu. Knjiga „Srebrenički masakar – Dokazi, Kontekst, Politika“ bavi se inflacijom broja žrtava, izjavama korumpiranih svedoka, pozadinom događaja i njegovom kontekstualizacijom: surovim i kontinuiram ubijanjem Srba u okolini Srebrenice, sabotažom mirovnih pregovora od strane Zapada i njegovom vojnom intervencijom u cilju podrške razbijanju Jugoslavije i negativnim uticajem napora UN i MKSJ usmerenih ka produžavanju rata. To je priča o ratu i izdaji.

Filip Korvin u predgovoru za knjigu: „Srebrenički masakr: dokazi, kontekst politika“ govori o tome da Srbi nemaju pravo na sopstvenu istoriju i žrtve. Dok se Jevrejima pravedno omogućava pravo sećanja na holokaust, dok se Srebrenički masakr obeležava godišnjim komemorativnim podsećanjem, Srbima se ne priznaje i na sve moguće načine osporava pravo na istinu o stradanjima tokom II Svetskog rata u NDH, kada je ubijeno oko 700. 000 ljudi na najmonstruozniji način, da i ne govorimo o stradanjima Srba u kontekstu Srebrenice i ratova devedesetih. Zbog čega Srbi nemaju pravo na status žrtve? Zašto su im poreknuta jednaka komemoraciona prava?
Ove činjenice nas vraćaju na koncept o vrednim i bezvrednim žrtvama. Srbi, kao što znamo, imaju status bezvrednih žrtava. Zapad od 1991. godine sprovodi antisrpsku politiku i dok muslimani u Bosni, kosovski Albanci, Hrvati imaju status vrednih žrtava, Srbi su bezvredne žrtve u tim procesima. To je način na koji funkcioniše propagandni sistem zapadnih medija: vredne žrtve zahtevaju mnogo prostora, mnogo pažnje, tretman pun brige i samilosti i one mogu da imaju memorijale, dok bezvredne žrtve to ne mogu. Bezvrednim žrtvama se uskraćuje status žrtve. Čak iako su pretrpeli stravične zločine tokom ratova, sve te činjenice se u medijima ignorišu u potpunosti.

Često se ističe da je procesuiranje Srba, njihovih generala, kao što je nedavno procesuiranje generala Mladića, neophodno u procesu srpskog sagledavanja sopstvenih zločina, što dalje vodi procesu njihove integracije u svetsku civilizacijsku zajednicu. Šta vi o tome mislite?
Mislim da je reč o apsolutnoj besmislici i obmani. Poverovati makar jedan jedini minut da će se taj proces neprekidnih ucena i maltretiranja kojima Zapad podvrgava Srbiju decenijama zaustaviti kada se poslednji lider i vojnik procesuiraju pred sudovima, jeste besmislica. Čitavi ceremonijali uključeni su u ikonografiju demonizacije Srba. Kada god se procesuira neki pripadnik vojske bosanskih Srba, majke muslimanskih žrtava su na svim ekranima, posećuju sve komemorativne skupove, dok sa druge strane na ekranima nikada nismo videli ni jednu jedinu majku srpske žrtve, u medijima se uopšte i ne govori o zločinima muslimana, Hrvata i kosovskih Albanaca, tako da ovakav tretman proizvodi bes i gnev i motiviše Zapad da preduzima dalje akcije protiv Srba i Srbije, i ma kakve bile doživljavaju se kao opravdane i pravedne. Sa druge strane, pomirenja, istinskog pomirenja i ne može biti ukoliko se ne priznaju sve žrtve. Srpski naučnik, direktor Instituta za istraživanja srpskih stradanja u 20. veku Milivoje Ivanišević, napisao je knjigu „Knjiga mrtvih Srba srebreničkog kraja“ u kojoj se nalazi preko 3.200 imena ljudi ubijenih na području Srebrenice i u okolini Srebrenice pre jula 1995. godine. To je potpuno neprepoznato u svetu. Naser Orić, muslimanski komandant, hvalisao se pred zapadnim novinarima da je samo na jednom mestu ubio 114 Srba i pokazao im video film o obezglavljenim Srbima. Ta priča se pojavila u „Vašington post“-u i jednom u članku nekog kanadskog časopisa, i to je bilo sve. Žrtve Nasera Orića nemaju pravo na status žrtve, na priznanje da su žrtve. O kakvom pomirenju se može govoriti kada je u pitanju takva selektivnost. O kakvom suštinskom pomirenju? I, u tome vidim funkciju Tadićeve vlade: potpuno ukloniti sliku Srba kao naroda koji je patio tokom rata. Potpuno prenebregnuti stradanja Srba i podvrgnuti ih procesu dememorijalizacije: gubitka pamćenja i iskrivljavanja prošlosti. U jednom članku koji bi trebalo da se pojavi uskoro i na srpskom jeziku, u izdanju „Vesne info“, pod naslovom „Razbijanje Jugoslavije“, Dejvid Piterson i ja smo istraživanjem došli do zaključaka koji nedvosmisleno upućuju na to da je daleko više izbeglica bilo iz redova Srba nego ma koje druge etničke skupine. Srbi su, dakle, pretrpeli najveće etničko čišćenje tokom ratova devedesetih: avgusta 1995. godine samo iz Krajine i Hrvatske isterano je iz svojih domova više od četvrt miliona Srba. Većina se nije vratila. Slično je i na Kosovu, sa kojeg je proteran najveći broj Srba, takođe ne mogu da se vrate i još uvek su izbeglice. Dakle, najveća izbeglička populacija je srpska. O kakvom pomirenju možemo da govorimo kod primene ovakvih dvostrukih standarda, po kojima jedni imaju pravo na memorijale, na podsećanja, na žalost i bol, a drugi nemaju; uskraćeno im je i poreknuto kao što im je uskraćeno pravo na pravedna suđenja i na satisfakciju da je i druga strana procesuirana. Priča o tome da ovakvi dvostruki standardi mogu dovesti do pomirenja je besmislena, ne predstavlja ništa drugo do gnusnu obmanu i laž. Rane nanete Srbima moraju se i dalje držati otvorenim i na njih se sa vremena na vreme mora dodavati so, kako bi propagandna priča o srpskoj krivici mogla da opstane kao istorijska istina.

Studija „Srebrenički masakr, dokazi, kontekst, politika“ jednim delom bavi se i kontekstualizacijom zločina, pokazujući da brutalnost Srba nije došla niotkuda već da je bila motivisana onim što se događalo u tzv. „bezbednosnoj Srebreničkoj zoni“ pod pokroviteljstvom UN.
Dekontekstualizacija se zapaža posebno sada kada je potrebno procesuirati Mladića. Srebrenički masakr se nije dogodio u vakumu, već u uslovima masovnih zločina nad Srbima i etničkog čišćenja.
Kada je srpska vojska ušla u područje Srebrenice, jula 1995. godine, ideja o osveti za zločine nalazila se u mnogim glavama ovih ljudi. I masakr se zaista dogodio, ali svakako ne u brojkama institucionalizovanim kao zvanična istina u koju nije dozvoljeno sumnjati. Najtačnije procene kreću se u rasponu od 200 do 500 pogubljenih muslimana u Srebrenici, jula 1995. godine. Ono što pokazujemo u studiji je da događanja u Srebrenici nisu bila izolovan događaj i ne smeju se tako ni posmatrati, ali zapadni mediji ih kontinuirano tako prikazuju, kao što kontinuirano izbegavaju da iznesu činjenicu da su žene i deca iz Srebrenice prebačeni na mesta na kojima su bili bezbedni, a da su pogubljeni samo odrasli muškarci u vojničkom dobu.

Srebrenica je trebalo da predstavlja bezbednosnu zonu. Da li je zaista tako?
Da, da… to je još jedan element lažne slike koja ispunjava medije na Zapadu. I sada, kada je počeo proces protiv Mladića mediji neprekidno ponavljaju kako je Srebrenica bila bezbednosna zona pod zaštitom snaga UN. Nikada se ne spominje da je bezbedna zona trebalo da bude demilitarizovana i oslobođena od pripadnika vojske svih strana u sukobu. To je bio deo dogovora. Pre nego što je vojska bosanskih Srba ušla u Srebrenicu, u julu 1995. godine, tamo je, međutim, bila divizija vojske bosanskih muslimana od 500 ljudi, ta divizija je napustila Srebrenicu i ostavila žene i decu u Srebrenici, znajući da im bosanski Srbi neće nauditi. I nisu im naudili. Ova muslimanska divizija se raštrkala po šumama, a neki pripadnici su prešli na muslimansku teritoriju. Lažljivi i beščasni mediji na Zapadu nikada nisu nijednu od ovih činjenica izložili, predstavljajući snage bosanskih Srba kao razularenu hordu koja je okupirala bezbednosnu zonu i to je jedna od većih laži sada institucionalizovanih.

Kada je Mladić bio optužen za genocid, novembra 1995, kakvi su bili dokazi o masovnom ubijanju? Da li je MKTJ identifikovao 8.000 tela? Da li se tokom istraživanja ikada došlo do 8.000 tela? I da li je za pronađena tela dokazano da su bila pogubljena?
Kada je general Mladić optužen od strane Haškog tribunala za genocid, u novembru 1995, oni nisu imali ni jedan jedini ozbiljan dokaz za to. Haški tribunal je radio na iskopavanjima masovnih grobnica oko Srebrenice od 1995. do kraja 2001. godine, i za to vreme iskopao je, mislim, oko 13 grobnica, u kojima je pronađeno oko 1.900 tela. Dakle ni približno cifri od 8.000 tela nije pronađeno, čak ni u vreme suđenja generalu Radislavu Krstiću pred Tribunalom, koji je u njegovom predmetu morao da iskonstruiše zbilja neverovatnu kategorizaciju genocida, da bi slučaj Srebreničkog masakra mogao da bude tako okarakterisan. Dakle 1995, u vreme podizanja optužnice protiv generala Mladića za genocid, optužba je podignuta gotovo bez ikakvih dokaza. Godine 2001. forenzičari Haškog tribunala dolaze do cifre od 1.900 tela, ali bez dokaza da je reč o pogubljenjima. Izvanredna forenzička analiza koju je uradio naučni saradnik fonda „Istorijski projekat Srebrenica“ dr Ljubiša Simić, predstavlja dragocen uvid u strašnu disproporciju između broja stvarnih muslimanskih gubitaka i broja koji je neophodno medijski naduvavati, i zbog čega je neophodno beskrajno ponavljati čitavu ikonografiju: broj od preko 8.000 žrtava sa tri tačke na kraju, nošenje sanduka, majke Srebrenice. Sve smo to videli iznova i iznova ovih dana kada je Ratko Mladić „otkriven“ i potom hitno odveden u Hag. Simićeva analiza je pokazala ne samo da postoji ogromna brojčana nesrazmera između približne cifre stvarno pogubljenih i propagandne cifre Haškog tribunala, već i da se u slučaju tela koja su zaista pronađena u ovim grobnicama, za većinu ne može reći da su pogubljena budući da su sadržala fragmente gelera i granata kojima su bila pogođena, što je svedočilo da je reč o ubijenima u borbi. Simićeva analiza je pokazala i neprimerenost DNK analize u slučaju utvrđivanja genocida, budući da DNK analiza ne govori ništa o uzroku smrti, niti o vremenu nastupanja smrti, što je čini apsolutno neupotrebljivom osim za manipulativne ciljeve Haškog tribunala.
Možemo sa sigurnošću reći da je Haški tribunal odigrao sramnu i apsolutno nečasnu ulogu i u ovom slučaju. Podizao je optužnice protiv generala vojske Republike Srpske bez gotovo ikakvih dokaza, da bi novim kategorizacijama pojma genocida taj pojam obesmislio zadržavši semantičku i simboličnu težinu, što ga je učinilo moćnim u propagandne svrhe. Čitav slučaj ima jasnu političku agendu kojom su hteli da podignu takvu optužnicu protiv Srba da bi mogli da opravdaju sve svoje buduće akcije, uključujući i ove koje su u toku: Libija, Avganistan, Pakistan, Iran…

Da li je MKTJ ikada bio zainteresovan za tela i grobnice Srba u Bosni?
I srpski eksperti su iskopavali grobove oko Srebrenice. Gospodin Zoran Stanković, veoma poznat forenzički ekspert u svetskim razmerama, sada ministar zdravlja u srpskoj vladi, istraživao je tela Srba ubijenih pre jula 1995. godine. I gospodin Stanković je predao svoju ekspertizu Haškom tribunalu, a Haški tribunal nije pokazao interesovanje za ove uvide. Srbi su tvrdili da imaju preko 60 grobnica u bosanskom ratu, ali Haški tribunal nije uradio forenzičke analize ni na jednoj. Zapadni mediji su takođe totalno nezainteresovani za ta grobna mesta, što nas ponovo dovodi do kvalifikacije o vrednim i bezvrednim žrtvama: bez obzira na to koliko je tela u grobnicama pronašao dr Stanković, na nalaze srpskih eksperata i njihove tvrdnje, strogo zacrtana politička agenda na osnovu koje se dobija status žrtve ne dozvoljava Srbima da ga dobiju. Ako medijska interpretacija žrtava ide u prilog daljoj imperijalnoj ekspanziji onda su žrtve vredne, ako ne, onda ih jednostavno nema i neće ih biti uprkos dokazima koji sa svih strana pilje u vas.

Horizonti zapadnog oslobađanja proširili su se na sever Afrike, Bliski i Srednji Istok. Normalizovani su užasi i zlo, rutinizirani do mere u kojoj gotovo ne možemo više ništa da kažemo. Kako vi sagledavate invaziju NATO-a na Libiju. Koji su dokazi, kontekst i politika ovog „humanitarnog rata“?
U slučaju Libije ponovo imate od strane Zapada masovno kršenje Povelje Ujedinjenih nacija o zabrani agresije, kao i u slučaju 78-dnevnog bombardovanja 1999. godine. I imate propagandnu mantru o nepokolebivom interesu tog istog Zapada u „zaštiti civila.“ Ali, sada oni ubijaju civile iznad Gadafijevih mogućnosti i otvoreno teže promeni režima. Nikada nisu bombardovali kako bi zaštitili civile u Bahreinu, Egiptu ili Palestini – već samo tamo gde lideri zemlje stoje na putu zapadnih interesa. A u svakom od ovih slučajeva UN i Savet bezbednosti UN, a sada Međunarodni krivični sud, mobilisani su da služe interesima velike moći i velikih sila.
Zapanjujuće je videti da „Hjuman rajts voč“, Ričard Goldston, Ban Ki Mun, i čitav niz stručnjaka i zvaničnika tvrde da hapšenje Ratka Mladića predstavlja nedvosmisleni dokaz da je svet konačno pobedio „nekažnjivost“. Ova tvrdnja ima potvrdu i u podizanju optužnica od strane Međunarodnog krivičnog suda – MKS (International Criminal Court’s – ICC’s) i potom u nalogu za hapšenje Gadafija, njegovog sina i pašenoga. Kofi Anan je još pre nekoliko godina najavio da stvaranjem Međunarodnog krivičnog suda nekažnjivost prestaje da postoji, i ovde možemo videti kako funkcioniše ovaj princip: privode se i hapse oficiri i lideri država sa njihove liste za ubijanje! U pitanju je neverovatna drskost ovih tvrdnji koje potpuno oduzimaju dah.

Marta 2003. godine Džordž Buš i Toni Bler su izvršili invaziju na Irak prekršivši Povelju UN. Oni su odgovorni za više od milion umrlih u Iraku, kao posledice ove invazije. Od čelnog čoveka Međunarodnog krivičnog suda Luisa Morena-Okampa, neprekidno je traženo da istraži i procesuira ove zločine, ali je on pronašao da „Dokazni materijal nije prešao neophodan prag da bi se pokrenuo sudski postupak za ovakva ‘hotimična ubistva’“. Pa to je sve bila kolateralna šteta, tu nije postojala nikakva namera!!! (Zapravo, čak i u Teksasu ako pucate i ubijete nekog dok tragate za drugom metom, vi ste odgovorni i krivi za ubistvo.)
Ali, čak i mali broj ubistava koje su počinile snage Moamera Gadafija kao odgovor na brzo rastuću i bez sumnje sponzorisanu od strane Zapada pobunjeničku armiju, predstavlja nameru i zahteva najbržu moguću akciju. Pogledajmo i ove činjenice: nijedna bela osoba nije nikada procesuirana pred Međunarodnim krivičnim sudom pod novim režimom koji zastupa princip o kraju nekažnjivosti, i svih 20 osoba procesuiranih do sada, do sredine 2011, bili su crni Afrikanci, a trojica Libijaca koji su sada procesuirani predstavljaju izuzetak u odnosu na ovo pravilo.
I jedna druga zapanjujuća koincidencija pokazuje da dvojica od najvećih masovnih ubica Afrike, klijenti SAD, Pol Kagame (Ruanda) i Žoveri Musaveni (Uganda), takođe nisu optuženi, niti procesuirani.

Očigledno je da se u ovim slučajevima prepoznaje nešto što bismo mogli nazvati „principom nekažnjivosti”!?
Dakle: istinski princip nekažnjivosti, koji ima istoriju veoma dugog trajanja, glasi: Lideri zapadnih sila koji nisu poraženi u ratu (poput Hitlera), kao i njihovi klijenti su nekažnjivi. Njihove mete nisu.

Kada je Milošević bio optužen od strane Međunarodnog suda za ratne zločine (MTBJ), maja 1999, optužen je za odgovornost za oko 340 žrtava, od kojih je samo 45 umrlo pre NATO bombardovanja (počelo je 24. marta) u, možemo sa gotovo savršenom preciznošću reći, izmišljenom, mitskom masakru u Račku, januara 1999. godine (videti poglavlje: „Mitska krvoprolića“ u knjizi Edvarda Hermana i Dejvida Pitersona: „Politika genocida“, „Vesna info“, 2010).
Ali, u razmatranju peticije da se lideri NATO-a optuže za ubistva civila u bombardovanju 1999. godine ovaj zahtev je odbijen od strane Karle del Ponte, na temelju (1) da ova ubistva nisu bila namerna i (2) samo 500 zvanično priznatih žrtava od strane NATO-a je premalo da bi bili tretirani kao ratni zločin, tj. dok za Miloševića „prag kažnjivosti“ predstavlja 340 smrtnih slučajeva u slučaju NATO-a 500 je suviše malo ( vidi diskusiju u „Kako Amerika prolazi nekažnjeno za ubistva“ Majkla Mendela, „Pluto pres“, 2004, poglavlje 6) … Ukratko, ovi slučajevi nemaju nikakve veze sa pravdom, ali odražavaju istu dihotomiju nekažnjivosti za de fakto agresora koji krši Povelju UN i sasvim sigurnu krivicu za metu velikih sila koju obezbeđuje njihov korumpirani agent: Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i njegovi klonovi, a sada i Međunarodni krivični sud, on po istom obrascu procesuira Gadafija, njegovog sina i pašenoga, i to baš usred kampanje NATO-a koji, kako njihov zvaničnik izjavljuje Si-En-Enu, neće prezati od rušenja ostataka starorimskog grada u svojim vazdušnim kampanjama.

Извор
avatar
Sky Seeker
Admin

Број порука : 61
Join date : 15.10.2010
Age : 53
Локација : Beograd

Pogledaj profil korisnika http://www.tvorac-grada.com/indexsrpski.html

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu