Хоћемо музеј за жртве геноцида над Србима

Покренута је иницијатива за изградњу музеја жртвама геноцида над Србима – потписивање петиције је у току!
Београд, 09.06.2011

На недавно одржаној конференцији за медије на којој је представљен нови број часописа Двери српске „НДХрватска – држава геноцида“, објављена је и иницијатива српских интелектуалаца за изградњу музеја за жртве геноцида над Србима у 20. веку.

Двери подржавају ову акцију и позивају и друге да је својим потписом подрже.

Петиција за изградњу „Музеја геноцида над српским народом у XX веку“

На самом почетку XXI века, српски народ доживљава нове поразе и понижења. Још нису зарасле ране настале протеривањем стотина хиљада Срба из РСК, а наше национално страдање се наставља насилним одвајањем Косова и Метохије од Србије, у режији неколико моћних земаља Запада.

Најављује се и даље комадање Србије, прете нам сецесијом Војводине и Рашке области, а збуњеном народу се као утеха нуди мит о Европској унији, у коју Србија сигурно неће ући још најмање десетак година, све под условом да у овом убрзаном историјском току стварности, та организација уопште дотле настави да постоји у садашњем облику.

Српски народ, који поново, као и пре сто година, живи подељен у неколико држава, од Куманова преко Подгорице, Херцег Новог и Требиња до Лике и Горског Котара па преко Словеније назад до Бања Луке, Славоније, Барање, све до матице Србије, као да губи снагу, свест и своје, тешком муком стечено, славно место у историји Европе. То место плаћено је и преплаћено небројеним жртвама током многих ратова за ослобођење и стварање сопствене државе.

Током те величанствене борбе, српски народ је био жртва неколико геноцида чије размере и последице ужасавају сваког разумног човека. Најстрашнији од њих почињен је током Другог светског рата у тзв. Независној Држави Хрватској, и по обиму и пропорцијама стоји раме уз раме са Холокаустом који је задесио Јевреје.

Не смеју се заборавити ни геноциди које су учинили бугарска војска у Првом и Другом светском рату, Аустро-Угарска и Немачка у Првом, албански сепаратисти и мађарски окупатори током Другог светског рата, те Туђманова Хрватска 1995. године. Ови непојмљиви злочини десетковали су српски народ који управо због тога данас броји мање од десет милиона људи, уместо најмање двадесет милиона, и једини је народ од Истанбула до Трста који се у последњих сто година бројчано смањио уместо да се увећа.

Упорна пропаганда и погубни школски систем Титове Југославије у великој мери су затрли народну свест о страдањима и претрпљеним геноцидима. На крвавом олтару лажног братства и јединства жртвовано је историјско памћење нашег народа.

Деведесете године прошлог и првих десетак година новог века донеле су само јалову буку и бес уместо трезвеног и одговорног сагледавања сопствене судбине и трагања за историјским поукама.

Изазови опстанка данас

Данас смо суочени са изазовима опстанка. Ако заборавимо ко смо и шта смо, ако не памтимо своје врхунце и своје поноре, своје грехе и своја страдања, ако не поштујемо неизрециво велики број невиних жртава које су страдале само због свог имена и вере, ми нећемо моћи да одговоримо на изазове које нам историја намеће.

Ако као народ заборавимо Јасеновац, Гудовац и Јадовно, Глинску Цркву и Голубњачу, Новосадску Рацију и Олују, Топлички Устанак и Ђорђа Мартиновића, Саву Шумановића и Владику Платона, Медачки Џеп и Вукашина из Клепаца, те многе друге мученике и небројена стратишта на којима смо нестајали, историја ће нам поставити одлучујуће питање: да ли заслужујемо да постојимо као народ?

Од одговора на то питање зависи будућност нас и наше деце. Најмање што у том смислу можемо да учинимо, то је да кроз изградњу Музеја геноцида, од заборава отргнемо трагичну судбину нашег народа на овим просторима.

У Београду, престоном граду целог српског народа, ма где он живео, мора бити изграђен такав музеј, који ће постати место ходочашћа и незаборава за наша страдања. У Београд годишње долази велики број туриста па ће бити прилика да се на овај начин и свету афирмишемо као народ који држи до себе и свог идентитета.

Ако сами себе поштујемо, тек онда, поштоваће нас и други. Због свега наведеног, времена за оклевање више нема и права је прилика да се овој важној иницијативи да креативни импулс.

Стога, ми, долепотписани, слободни људи и разборити припадници српског и других народа, свесни своје историјске одговорности у овом деликатном тренутку, а зарад будућности и истине које смо дужни покољењима која долазе после нас, тражимо од власти Републике Србије и Београда да:
• Одобре изградњу „Музеја геноцида над српским народом у XX веку“;
• Одобре и доделе локацију за његову изградњу на територији града Београда у некој од централних општина;
• Заједно са народом српским, активно учествују у прикупљању добротворних прилога за његову изградњу;
• Установе као државни празник „Дан сећања на жртве геноцида над српским народом“;
• У сарадњи са Републиком Српском издвоје средства и ресурсе за изградњу испоставе Музеја у Бања Луци.

Иницијативни одбор за изградњу Музеја геноцида над српским народом у XX веку:

Потписници:

1. Владан Вукосављевић
2. Проф. др Мило Ломпар
3. Др Миша Ђурковић
4. Академик др Данило Баста
5. Проф. др Милан Брдар
6. Проф. др Александар Поповић
7. Др Слободан Јанковић
8. Др Мирослав Свирчевић
9. Др Александар Гајић
10. Мр Небојша Катић
11. Александар Павић
12. Доситеј Штулић
13. Наташа Трајковић
14. Божидар Миљковић
15. Весна Будинчић
16. Бранислав Кипић, Москва
17. Бранислав Булић, Сан Дијего, Калифорнија, САД
18. Милош Д. Миленковић, Кливленд, Охајо, САД
19. Бранимир Нешић, Двери српске

Према најавама, после прикпљања петиција, инцијатива за изградњу музеја, којим ће се жртве геноцида над Србима сачувати од заобрава, биће преусмерена ка државним институцијама.

Линк