Tvorac Grada

"Председник Хамза" ПРОТИВ ''ЈУЖНОГ ТОКА''

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

"Председник Хамза" ПРОТИВ ''ЈУЖНОГ ТОКА''

Počalji  danica taj Pet Jun 10, 2011 7:28 am

"Председник Хамза" ПРОТИВ ''ЈУЖНОГ ТОКА''

Пише: Жарко Јанковић

О Милоше, ко ти не завиди ?

Ти си жертва благородног чувства,
Воинствени гениј свемогући,

Гром стравични те круне раздраба !

(Петар II Петровић Његош, ''Горски Вијенац'')

Попут ''Србина Хамзе'' који ''ведри и облачи на султановом двору'', и који у филму ''Бој на Косову'' да би се истакао пред ''својим Турцима'' удара везаног Обилића, и Борис Хамза се осилио да се сеири, иживљава и ликује над ухапшеним и болесним генералом Ратком Младићем. Из перспективе досманлија генерал Младић представља ''љагу на њиховом образу''. Још само када би и имали образа. Али, за евроатлантске досманлије је барем јасно да они сведоче да су морални потомци ''Србина Хамзе'', а нама којима је још стало до Српства и Србије је исто тако јасно да је генерал Ратко Младић духом и величином потомак Обилића и да је један од најзаслужнијих што је српски народ опстао западно од Дрине и што је створена једна истинска српска творевина у 20. веку – Република Српска. Баш зато Младић толико смета Западу и домаћим режимским ништаријама за које ''ЕУ нема алтернативу''.

Међутим, Борис Хамза Румелијски и његови евроунијатски јаничари нису добили ништа од својих западних господара за још једну српску главу коју су испоручили Хашком трибуналу. Шаљући генерала Младића у Хаг, да му тамо суде они који и данас гледају да Срба и Србије буде што мање, по могућности да их не буде, домаћи изроди који уништавају и понижавају Србију на сваком кораку су очекивали да их Вашингтон и Брисел ''награде'' кандидатуром и датумом за почетак преговора о приступању ЕУ. Уместо тога, из тог истог Хага, овога пута из холандског парламента, стигла је вест да Холандија није ратификовала ССП. Бедне издајнике не цене ни они за чије интересе раде.

Сада из Вашингтона, а и Брисела све више, стижу ''полузваничне и незваничне'', а у ствари званичне, информације да је услов за кандидатуру, оно што свако ко је иоле нормалан зна већ годинама уназад, доношење новог Устава, ''регионализација'', односно (кон)федерализација Србије, доношење закона о реституцији (који ће обухватити и подунавске Швабе) и признање ''реалности'' у виду независности Косова, или барем престанак противљења да ''Косова'' постане члан међународних организација и успостављање ''добросуседских односа'' са шиптарским терористима и злочинцима предвођеним Хашимом Тачијем, на чему Тадићев режим преко Јеремићевог Борка Стефановића и ''техничких'' преговора већ увелико ради. Да не испадне да је ово нека ''теорија завере'', морам да напоменем да се о овој теми већ увелико говори на ''Гласу Русије'' и осталим руским, па и западним медијима.

После још једног дебакла Бориса Жутокраке, режимлије су потражиле ''ново'' решење. Наводно, има времена за ЕУ и треба бити опуштен, одлука Холандије није никакав проблем. Док Борис Румелијски ово изговара домаћим антисрпским медијима, изнутра се жив поједе од муке. Али, ево решења, што би рекао Радован III. Неће Брисел, хоће нове Османлије. Зна Борис да су нам његови западни пријатељи нашли места у неоосманским интеграцијама и под Турским утицајем. Само такви, имаћемо ''привилеговано партнерство'' са ЕУ. Као доказ ''новог стратешког опредељења'' може да послужи посета председника Азербејџана Алијева Србији. Азербејџан је, подсећања ради, најближи у културном, цивилизацијском и политичком смислу Турској и њен је и амерички стратешки савезник у Закавказју. Режимски медији су моментално известили да се ради о ''историјској'' посети, о доказаном пријатељу Србије који подржава њен територијални интегритет, о потписаним међудржавним споразумима о сарадњи у области енергетике и о томе како су два председника отворила споменик претходном председнику Азербејџана, иначе оцу данашњег, у Пионирском парку, јер је Азербејџан дао два милиона долара за обнову парка. Заиста невероватно. Београд нема споменик посвећен руском цару мученику Николају II Романову, који је својим залагањем практично спасио српску војску за време Првог светског рата, али смо зато добили споменик бившем председнику Азербејџана, као ''провереном пријатељу'' Србије. Интересантна је још једна чињеница. Бивши председник Азербејџана и отац данашњег владао је тим истим Азербејџаном доживотно, још од своје комсомолске младости, па до смрти. Америчким, западним и нашим ''демократама'' то ништа није чудно.

За Запад Азербејџан је ''млада кавкаска демократија'', али зато када у Сирији син Башар наследи свог оца Хафеза ел Асада, који је владао доживотно, на месту председника државе, или исто тако и у случају Северне Кореје када Ким Џонг Ил наследи свог оца Ким Ил Сунга на месту председника, Сирија и Северна Кореја су ''диктатуре са тиранским режимом који убија сопствени народ''. Толико о западној ''борби за демократију''. Оно што је за Србију најинтересантније из ове посете председника Азербејџана тиче се две основне теме разговора које су свесно прећутане од стране медија, јер нису довољно ''политички коректне''. Једна од њих јесте подршка Азербејџана територијалној целовитости Србије. Пошто и Азербејџан има проблем Нагорно-Карабаха, који насељавају Јермени и где нема власти Бакуа 20 година, ова подршка Азербејџана не чуди, али свако повлачење паралеле између Косова и Метохије са једне и Нагорно-Карабаха са друге стране овде се завршава. За разлику од нас, Азербејџан има подршку САД-а, НАТО-а и ЕУ својој територијалној целовитости.

На истој седници Генералне Скупштине УН-а где је наша делегација поднела ону промењену, срамну и кукавну резолуцију о Космету коју су нам издиктирали из Вашингтона и Брисела они који нам Космет отимају, Азербејџан је поднео своју резолуцију која је такође усвојена, али за разлику од наше резолуција коју је поднео Баку представља школски пример како се у међународним институцијама штите сопствени интереси. И њихову резолуцију диктирао је Вашингтон, али овде имају потпуно другачији став по питању поштовања територијалног интегритета у односу на наш случај. За разлику од Космета, који представља и духовни и државотворни темељ Србије и који је одувек припадао Србији, Нагорно-Карабах су Азербејџану припојиле совјетске власти за време СССР-а. Територија Нагорно-Карабаха је историјски одувек била јерменска док још нико није ни знао ни за какав Азербејџан. Током распада СССР-а избио је рат у овој области који су добили Јермени. Успели су да се одбране од насртаја из Бакуа и од тада је на снази примирје уз тежњу да се конфликт реши мирним путем. Додатни проблем Нагорно-Карабаха је у томе што ова област нема заједничку границу са Јерменијом, већ је са свих страна окружена Азерима, а и Турска је у близини. Русија је један од посредника у овом спору и Јермени држе проруску страну, док Азербејџан ужива подршку Турске, Грузије и запада на челу са САД. Наравно, каспијска нафта и цевоводи и у овом конфликту играју значајну улогу. За Азербејџан је карактеристично и то да је он једна од најважнијих земаља у оквиру турске стратегије за стварање неоосманског простора. Такође, ова земља треба да обезбеди највеће количине гаса за ''Набуко'' гасовод који је англоамерички пројекат, чија је реализација поприлично запела у последње време, јер не могу да се обезбеде довољне количине гаса, како би овај пројекат био економски исплатив. Где је Србија у тој причи?

Неко упорно настоји да Србију упућује на пријатељске и стратешке везе са главном америчком колонијалном клијентелом у Црноморско-кавкаском региону у виду Румуније, Молдавије, Грузије и Азербејџана. Ове су земље кључне у англоамеричком походу на Исток, према Русији, и зато су битне како у области енергетике, тако и у вези система ПРО у Европи који циља на Русију, а не Иран или Северну Кореју. Румунија, Молдавија, Грузија и Азербејџан, до скоро је ту била и Украјина, али је она изашла из те приче доласком Јануковича на место председника, представљају земље које су окосница америчке доктрине у овом делу света. Свака од ових земаља не признаје лажну државу на Космету, из једноставног разлога што и саме имају сличне проблеме (област Трансилваније или Ердеља у Румунији, Придњестровље у Молдавији, Нагорно-Карабах у Азербејџану и случај са одвајањем Јужне Осетије и Абхазије у Грузији ). На примеру Србије са једне и ових држава са друге стране, најбоље се види примена двоструких стандарда западне политике. Циљ америчке политике и јесте да Србију постепено увлачи у НАТО, а под видом сарадње са државама где су слични проамерички режими као и код нас. Поред тога, наше режимлије могу да глуме пред домаћом јавношћу како сарађују са пријатељским земљама које нису признале независност Косова, а у ствари у оквиру такве сарадње постепено се увлачимо у антируски блок и све се више супротстављамо Русији на сопствену штету. Домаће режимлије са Борисом Румелијским покушавају да објасне народу како ћемо пре сачувати Космет уз подршку Грузије и Азербејџана него уз подршку Русије. За то време, под будним оком својих западних господара, владајућа гарнитура у Србији спроводи процес признања терористичке творевине на Космету. Предстојећи самит земаља из НАТО пакта у Београду недвосмислено ће потврдити ову антисрпску политику Тадићевог режима.

Друго битно питање посете председника Азербејџана Алијева Србији односи се на потписивање уговора о енергетској сарадњи и како рекоше на ''повезивање'' Србије на гасовод који треба да прође кроз Азербејџан, Грузију и Румунију. Па који је то гасовод, ако не виртуелни ''Набуко''. На овај начин Борис Румелијски директно покушава да обесмисли и сруши пројекат ''Јужни ток'', где Србија представља једну од најважнијих карика. Испада да нам више одговара да будемо на споредном пипку непостојећег ''Набука'' као политичког пројекта, него да будемо земља кроз коју би пролазила главна траса гасовода ''Јужни ток''. Колику би штету у том случају претрпела Србија не треба посебно ни истицати, а директно забадање прста у око Русији и такво антируско понашање произвело би фаталне последице по нас. И баш то актуелна власт у Београду и хоће. Хоће да будемо истурена НАТО колонија на првој линији фронта против Русије, одмах уз Грузију и иза ПРО система који треба да буде у Румунији. Наше евроунијате највише нервира принципијелна руска подршка Србији и све ће учинити да покваре односе како би Русија дигла руке од противљења независности Косова, па да Борис Хамза каже народу како су, ето, све покушали да сачувају Космет, али сада се морамо помирити са ''реалношћу''. Већ се припремају и обучавају наши војници за ''мировне мисије'' ЕУ, иако сви добро знамо да су све такве мисије ЕУ под директном НАТО командом. Министар ШуНАТОвац са нестрпљењем очекује када ће први контигент са нашом колонијалном пешадијом бити послат, можда већ у Либију, да се боре за интересе англоамеричке и западне империје. Изгледа да наше евроатлатске марионете прижељкују да главни штаб будућег НАТО похода на Исток према Русији буде у Београду. Само на тај начин би доказали да смо се у довољној мери ''пацификовали, денацификовали и суочили са злочиначком и геноцидном прошлошћу''.

У филму ''Бој на Косову'' Обилић одговара ''Србину Хамзи'' да он тог дана повлачи границу, границу између себе и њега. Као што је говорио Владика Раде, Косово је грдно судилиште. Тако је и данас. И данас свако од нас сведочи ко је и чији је. У односу на нашу владајућу политичку ''елиту'' и Вук Бранковић, онакав какав је био, представља недостижну моралну громаду. Наше режимлије су се одавно одлучиле за ону страну невидљиве границе где су разни бивши Срби и разне Хамзе. Иако сам грешан и недостојан, лично бирам ону страну невидљиве границе где је Обилић. Бити Србин је врлина. Времена су тешка, а и ми смо као народ значајно раслабили, али и у таквим тренуцима мора се чувати свест о вери, идентитету, подвигу, жртви, јунаштву, части, слободи и људском достојанству. Као што је и Михаило Идворски Пупин говорио да су порази само кратка одморишта пред будуће победе. Верујем у Бога и у Српство.

линк
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu