Aleksandar Dorin: SREBRENICU SU IZMISLILI AMERIKANCI I IZETBEGOVIĆ

Srebrenički mit o genocidu nad muslimanima koji je 1995. navodno počinila Vojska Republike Srpske iskreirali su pokojni bošnjački ratni lider Alija Izetbegović i tadašnji predsednik SAD Bil Klinton, tvrdi u ekskluzivnom intervjuu za naš magazin Švajcarac Aleksandar Dorin, autor knjige „Srebrenica – istorija jednog salonskog rasizma”

Gospodine Dorin, odakle uopšte interesovanje kod vas za problematiku ratova devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije?
Pratio sam od početka devedesetih godina ratove u bivšoj Jugoslaviji. Brzo sam primetio da sa izveštajima o tim ratovima, u zapadnim medijima, nešto nije u redu. Stupio sam u kontakt sa raznim novinarima širom sveta, koji su o tome pisali, a da nisu bili deo zvanične klike. Skupljao sam njihove analize i izveštaje, dok mi jednog dana jedan poznanik nije predložio da napišem knjigu o tome. To sam 1999. učinio i izdao sam na nemačkom jeziku knjigu koje se zove “In unseren Himmeln kreuzt der fremde Gott” (“U našem nebu krstari tuđ Bog”). Knjigu je izdala izdavačka kuća “Ahriman” iz Frajburga, a početkom ove godine je u Berlinu izašla moja najnovija knjiga knjiga “Srebrenica – die Geschichte eines salonfähigen Rassismus” (“Srebrenica – istorija jednog salonskog rasizma”), koja se bavi medijskim manipulacijama oko Srebrenice. Izdavač je “Kai Homilius”. Do kraja septembra treba da izađe moja sledeća knjiga pod imenom “Srebrenica – wie es wirklich war” (Srebrenica – kako je stvarno bilo”). Radi se o dokumentaciji o stradanju Srba u Podrinju, uz koju će ići i dvd disk sa pratećim sadržajem.

Ovih dana, jedna od top tema je bila i Srebrenica. Mediji su bili puni osuda na račun Vojske Republike Srpske i svi su se utrkivali ko će više osuditi generala Mladića i ostatak tadašnjeg vojnog i političkog rukovodstva Republike Srpske. Koji su to dokazi za navodni genocid u Srebrenici i zašto se oni ne mogu uzeti kao validni i da li je zaista bilo genocida nad muslimanskim stanovništvom?
Takozvani haški iztražitelji su mogli da pronađu oko 2000 leševa u krugu od 50 kilometara oko Srebrenice. To se može pročitati u izveštaju gospodina Deana Maninga, koji je tada vodio te istrage. Više od 30 muslimanskih svedoka su dali izjave da je muslimanska armija posle pada Srebrenice u proboju ka Tuzli kroz minska polja i borbe sa srpskom armijom izgubila najmanje 2000 boraca, a neki govore čak i o 3000 mrtvih. Znači iztražitelji su našli, do sada, žrtve vojnih sukoba. Ali žrtva borbenih dejstava, naravno, ne može istovremeno da bude i žrtva streljanja. Tako da im fale svi od onih navodno ubijenih 7000 do 8000 muslimana. Ujedinjene nacije su 17. jula 1995. godine, to je bilo nedelju dana posle pada Srebrenice, pismeno potvrdile da je srpska armija muslimanskim civilima ponudila da ostanu u Srebrenici. Međutim,oni su želeli, da se prebace na muslimansku teritoriju. Srpska armija ih je onda prebacila za Kladanj. UN i muslimanske civilne vlasti su posle potvrdile, da su Srbi korektno postupali i da nisu pipnuli nijednog muslimana. General Mladić je tada čak naređivao da se neki muslimani prebace u bolnicu u Bratuncu, među njima i jedna trudna žena. O kojem genocidu onda oni mogu da govore? Moram još da dodam, da su muslimanske organizacije u međuvremenu veštački povećale broj navodno pronađenih leševa. Sada ne pričaju više o 2000 pronađenih leševa, nego o više od 6000, iako za to ne postoji nikakav dokaz. Takođe tvrde, da su preko DNK-analize identifikovali negde oko 6000 žrtava. Međutim, i to je samo jedna tvrdnja bez dokaza. Niko do danas nije imao uvid u te navodne analize. Oni to sve kriju, što dokazuje, da je cela priča čista manipulacija.

Prvobitna cifra je bila pet, pa kasnije sedam, da bi se danas govorilo o “preko osam hiljada’ ubijenih i nestalih. Zašto se toliko manipuliše brojkama?
Kao što smo već rekli,najmanje dve hiljade muslimanskih boraca i muškaraca je stradalo u proboju. 1996. godine su se pojavile oko tri hiljade imena muslimana na biračkim spiskovima u Bosni, iako su njihova imena paralelno na spisku navodno nestalih. Tu su i imena 954 muslimana sa spiska nestalih, koji su već pre pada Srebrenice bili mrtvi. Gospodin Milivoje Ivanišević iz Beograda je pronašao 500 muslimanskih dezertera, koji su pre pada Srebrenice pobegli iz Armije BiH, ali su i oni završili na spisku nestalih. Nedavno je čak i gospodin Mirsad Tokača u Banja Luci priznao da su on i njegov tim u okolini Srebrenice pronašli 500 živih ljudi, koji su takođe na spisku nestalih. Prof. Edvard Herman iz Amerike je rekao da je Srebrenica “najveći slučaj manipulacije u toku balkanskih ratova”, čemu se pridružio i Emil Vlajki nazvavši Srebrenicu mitom. Srebrenica je, znači, jedna nameštaljka. To vidite na primeru Hakije Meholjića koji je potvrdio da je Bil Klinton Aliji Izetbegoviću još 1993. nudio varijantu srebreničkog “masakra”. Srebrenica je glavni argument kojim se mogu u svako doba ucenjivati Srbi u i Bosni i u Srbiji.

Osim srpske i muslimanske strane, ko je sve imao uticaja u julskim dešavanjima u Srebrenici 1995. i koliki je taj uticaj danas?
Umešana je bila Amerika, koja je usko sarađivala sa Izetbegovićevom vladom. Ona je muslimanskoj armiji slala godinama oružje preko tuzlanskog aerodroma. Očigledno su Amerikanci aktivno učestovali u Srebreničikoj manipulaciji, da bi mogli malo kasnije da očiste Krajinu od Srba.
I UN su igrale jednu veoma prljavu ulogu u toj celoj priči. Prvo su snage UN-a mirno gledale kako Orićeva armija napada srpska sela i masakrira Srbe u okolini Srebrenice. Nikada snage Ujedinjenih nacija nisu sprečile Orića i njegove vojnike. A kada je srpska armija 1993. godine krenula u kontraofanzivu, onda su UN odjednom deklarisale Srebrenicu kao “zaštićenu zonu”. Orić je potpisao sporazum, po kome je UN trebalo njega i njegovu vojsku da razoruža. Ali je i to bila čista nameštaljka, jer je Orićeva armija do pada Srebrenice bila pod oružjem i nastavila sa napadima na srpska sela. UN su aktivno stale na stranu muslimana i njihovih saveznika u Vašingtonu i podržavali manipulacije i nepravdu protiv srpskog naroda. To opet dokazuje, da UN nisu jedna nezavisna organizacija, iako to stalno trvde.
Treći faktor su Francuzi, koji su isto igrali jednu čudnu ulogu u slučaju Srebrenice. Francuski helikopteri su pre pada Srebrenice evakuisali Nasera Orića i njegove oficire. Takođe, postoje indicije, da je francuska obaveštajna služba bila umešana u jedan zločin posle pada Srebrenice. Reč je o slučaju Dražena Erdemovića i njegove multietničke jedinice. Postoje dokazi, da je ta jedinica ubila, posle pada Srebrebnice, jednu grupu od oko 150 muslimanskih zarobljenika. Erdemović je posle lagao, da je njegova jedinica ubila oko 1200 zarobljenika. Novinar Žerminal Čivikov je međutim, u njegovoj sjajnoj knjizi “Srebrenica – krunski svedok” dokazao, da Erdemović laže. Karadžić i Mladić nisu naredili taj zločin. Postoji i treći faktor. Neko je platio Erdemovića i neke vojnike iz njegove jedinice, da negde uhvate grupu muslimanskih muškaraca i da ih ubiju. Cilj je bio, da optuže Srbe. Razni ljudi su pisali o tome, da su se Izetbegović i francuska obaveštajna služba dogovorili da nekoga plate za taj zločin. To podseća na na onaj incident na pijaci “Markale” u Sarajevu, gde su isto Srbima podmetnuli “zločin”.

“Genocid” u Srebrenici se dogodio nepunih mesec dana pre operacije “Oluja” i etničkog čišćenja Republike Srpske Krajine. Postoji li neka veza između ova dva događaja i zašto su zločini nad Srbima uvek marginalizovani iako postoje prilično očigledni dokazi?
Srebrenica i “Oluja” su i te kako povezane jedna sa drugom. Srebrenica je bila priprema, da se Krajina očisti od Srba. Za samo dva dana su hrvatske snage proterale četvrt miliona Srba i ubili najmanje 1900. Pisali zu razni novinari o tome, da su Klintonovi generali pripremili “Oluju”. O tome je pisao i hrvatski novinar Ivo Pukanić. Nije valjda slučajno, što su ga neposredno posle toga i ubili? Zapadni mediji su digli takvu prašinu oko Srebrenice, da su kasnije, bez problema mogli da proteruju i ubijaju Srbe u Hrvatskoj. To nije bila slučajnost.

Postoji li paralela između događaja u Srebrenici 1995. i onih u Račku 1999., naročito kada su u pitanju strani uticaji?
Račak i Srebrenica nose isti rukopis. U manipulaciji u Račku je bio umešan Vilijem Voker, koji je radio za američke interese. A i u slučaju srebreničke manipulacije je bila umešana Amerika.

Postoji li neki politički i geostrateški interes kada je Srebrenica u pitanju? Ko je do sada i kakve koristi imao od ovakve verzije događaja?
Mešanje Amerike i njenih saveznika u jugoslovenske ratove je čist akt političkog i geostrateškog interesa. Oni danas vladaju Balkanom i o svemu odlučuju. O tome su pisali čak i američki eksperti tajne službe, analitičari i bivši političari. Ti ljudi dobro znaju o čemu pričaju. Remzi Klark, bivši američki javni tužlilac, je u svojoj knjizi “NATO na Balkanu” detaljno objasnio, kako je Amerika godinama pre početka ratova u bivšoj Jugoslaviji te ratove organizovala, planirala i pripremila. Nemački političar Vili Vimer je često objašnjavao, da je NATO, uz pomoć Nemačke, jugoslovenske ratove pripremio. Isto to tvdri i penzionisani nemački general Hajnc Lokai u knjizi “Der Kosovo-Konflikt – Wege in einen vermeidbaren Krieg”. Iste informacije možete da pročitate i u knjizi “Die Wahrheit über den NATO-Krieg gegen Jugoslawien”, koju je napisao bivši nemački NATO admiral Elmar Smeling. Ulogu nemačke vlade u pripremanju rata u bivšoj Jugoslaviji je opisao i nemački ekspert tajne službe, Erih Šmit-Enbum. U njegovoj knjizi “Der Schattenkrieger – Klaus Kinkel und der BND” navodi da je nemačka obaveštajna služba već osamdesetih godina stupila u kontakt sa profašističkim organizacijama u Hrvatskoj, da je sa njima pripremila predstojeći rat. Takvih primera ima još dosta. To nije srpska propaganda, to su činjenice, o kojima su politički insajderi pisali.

Poznato je da je Osama bin Laden boravio u Bosni i čak učestvovao u zločinima nad Srbima, ali to je obično deo koji mediji prećutkuju kada govore o njemu. Kako izgleda Srebrenica kada je odnos zapada prema islamskom svetu u pitanju? Ne čini li se da je Srebrenica neka vrsta pokrića za ono što je Nato uradio u Iraku i Avganistanu, i nije li upravo “genocid u Srebrenici” bio jedan od glavnih argumenata za pokretanje rata protiv Iraka 2003. godine?
Amerikanci napadaju muslimanske zemlje, tamo gde žele da kradu naftu i da prave svoje vojne baze. A u drugim zemljama koriste muslimane da naprave haos i ratove. Na primer, Amerika je na Kosovu podržavala terorističku albansku organizaciju OVK, da bi napravili rat u Srbiji. Taj rat je Americi bio potreban kako bi mogli kasnije da otcepe Kosovo. A svi mi znamo, da se na Kosovu nalazi velika vojna baza “Bondstil”.
U Bosni su Amerikanci podržavali Aliju Izetbegovića, koji je ceo svoj život bio muslimanski fanatik. Njima je Izetbegović bio neophodan, za okupaciju i tog dela Balkana. Amerika jednom napada muslimane, a drugi put ih koristi za svoj interes.
Amerikanci su od Srebrenice napravili mit, zato što sa tim mogu da izbegnu raspravu o tome, da su oni muslimanima godinama slali preko tuzlanskog aerodroma oružje i municiju. O tome je Šina Mek Donald čak snimila i film koji se zove “Saveznici i laži”. A američki kongres je 16. januara 1997. izneo informaciju, da je Bil Klinton slao oružje muslimanima. Uz sve to, “Srebrenicom” mogu da ucenjuju Srbe kada god žele, tako da od Srba niko više ne sme da podigne glas.

Nedavno je na Radio Televiziji Srbije prikazan dokumentarni film “Srebrenička polja smrti” u kome je praktično samo ponovljena optužnica protiv vojnog rukovodstva Republike Srpske. Pre par meseci skupština Srbije je izglasala i kontraverznu rezoluciju o Srebrenici. Koliko ovakvi potezi idu na štetu Srbiji i Srbima uopšte kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom planu?
Današnja vlada u Srbiji ne zastupa interes srpskog naroda, nego samo interes krupnog kapitala. Ona samo može da opstane, ako radi sve što joj Amerika i takozvana Međunarodna zajednica narede. Ona se bori sa svoju fotelju na bilo koji način. Vodeći političari u Srbiji se bogate na rasprodaji Srbije i okupaciji zemlje kroz NATO alijansu. Iz tih razloga, vlast laže srpski narod i nanosi mu ogromnu štetu. To je jedan trend, koji je započeo pokojni Zoran Đinđić.

Kada možemo očekivati srpsko izdanje vaše knjige posvećene Srebrenici i kakvi su vam planovi za budućnost po pitanju rada na rasvetljavanju istine o događajima devedesetih?
Ja sam pitao već stotinu puta srpske političare, organizacije i privatnike, da li hoće finansijski samo malo da mi pomognu. Potrošio sam na istaživanje vezano za Srebrenicu, poslednjih godina, desetine hiljada evra, a da ne pričam o troškovima moje prve knjige i sledeće dokumentacije. Došao sam, kroz to, do ozbiljnih finansijskih problema. Međutim, niko mi nije pomogao ni sa jednim dinarom. Svi su rekli: “Odlično, svaka vam čast, samo dalje tako”, ali niko neće da pomogne. Trebaju mi pare za prevod, i trebaju mi pare da nastavim ovaj posao i završim svoju internet prezentaciju. Ne znam trenutno kako ću dalje, ali moram da se borim, kako god bilo, za istinu, zato što mora da ostane mali trag istine za buduće generacije. Moram da kažem, da su nesloga i neinteresovanje među Srbima jedna velika bruka. Kako je moguće, da se samo pojedinci bez ikakve pomoći bore za srpski narod? Šta bi rekli naši preci, koji su ginuli za opstanak ovog malog naroda?

Izvor