Tvorac Grada

Интервју: Танасије Узуновић

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Интервју: Танасије Узуновић

Počalji  danica taj Sub Jun 04, 2011 4:34 am

Глумац Танасије Узуновић,првак Народног позоришта

Мани се оружја, дај да градимо цркве
Аутор: Славица Лазић


За Велику драму коју глуми у Народном позоришту тражи се карта више, као и за Зечији насип. Снима савремени филм Хитна помоћ чија је премијера предвиђена на неком од светских фестивала.


Играо у филмовима Кораци кроз маглу, Девојачки мост, Лагер Ниш, Атоски вртови, Сабирни центар, Чудесан сан Џиге Вертова и Проклета је Америка. У позоришту је играо Шекспира, Достојевског, домаће писце, све сем Ричарда Трећег и Кнеза Мишкина. Нема ниједне важније ТВ серије у којој није играо запажену улогу: Трагом Карађорђа, Колубарска битка, Алекса Шантић, Балкан експрес, Бој на Косову, Роман о Лондону, Вук Караџић...

- Тумачили сте лик Светог Саве на Светосавској академији осамдесетих година у Саборној цркви. Шта је за Вас значило ући у тај лик и играти га у храму, а касније на позоришним даскама? Колико је било тешко у то време изборити се за играње ове представе и мора ли глумац да има веру да би аутентично донео ликове светитеља које игра?

- То је било први пут да је једна представа играна у храму Саборне цркве. Глумац Растко Тадић и ја извели смо одломке из представе „Житије Светог Симеона“; то је наше прво драмско дело, а написао га је Свети Сава. Тадашњи Патријарх господин Герман нам је дао благослов и изведена је духовна академија пред великим бројем званица из политичког, културног и јавног живота, а присуствовао је и дипломатски кор. Нисам играо Светог Саву, јер би за мене то било светогрђе. Ја сам се само потрудио да кроз његове мисли допрем до свих мука његовог времена.
Свети Сава је личност коју ми нисмо достигли ни дан данас. Нисмо ништа научили од Светог Саве - ни његове мисли као духовника, ни дела као световног човека и нашег родоначелника. Он је и оцу рекао: „Мани се оружја, дај да градимо цркве, тиме ћемо оставити боље богатство нашем народу“. Да смо се сетили подвижништва Стефана Немање кога су вукли на коленима до Софије, другачије бисмо се понашали у нашој савременој историји. Хтео сам да пренесем његову мисао која је била велика. И данас када говорим тај текст, увек откријем нешто ново. Схватим да је Свети Сава савремен и да је далеко испред нас.

Ако ме питате може ли се играти религиозни лик, као и сваки други глумачки задатак, одговор је може. Али, осећање привржености вери не може. Јер, вера се не манифестује, она се носи и доказује се трајањем, а ми се Богу приближавамо покајањем. Ја се никада не бих усудио да играм наше свеце, јер је то једна врста светогрђа. Поистовећивати са са њиховим мислима, али опет уз дистанцу, а никада поистовећивати се са личношћу, то је глумачки посао.

У школу сам кренуо 1949. године када се последњи пут прослављао Свети Сава. Следеће године иста учитељица је објаснила да се Свети Сава више неће славити. Он је, како је она рекла, био просветитељ, али је његов брат Стефан био феудалац, властодржац и робовласник, а како је Свети Сава подржавао свог брата који ето, није био комуниста, укинућемо његов празник који нема никакве везе са нашим комунизмом. То никада нећу заборавити. Мислим да ће зло које смо сами себи нанели и наши праунуци испаштати.




Свети Сава је личност коју ми нисмо достигли ни дан данас. Нисмо ништа научили од Светог Саве - ни његове мисли као духовника, ни дела као световног човека и нашег родоначелника. Он је и оцу рекао: „Мани се оружја, дај да градимо цркве, тиме ћемо оставити боље богатство нашем народу“. Да смо се сетили подвижништва Стефана Немање кога су вукли на коленима до Софије, другачије бисмо се понашали у нашој савременој историји. Хтео сам да пренесем његову мисао која је била велика. И данас када говорим тај текст, увек откријем нешто ново. Схватим да је Свети Сава савремен и да је далеко испред нас.

Ако ме питате може ли се играти религиозни лик, као и сваки други глумачки задатак, одговор је може. Али, осећање привржености вери не може. Јер, вера се не манифестује, она се носи и доказује се трајањем, а ми се Богу приближавамо покајањем. Ја се никада не бих усудио да играм наше свеце, јер је то једна врста светогрђа. Поистовећивати са са њиховим мислима, али опет уз дистанцу, а никада поистовећивати се са личношћу, то је глумачки посао.

У школу сам кренуо 1949. године када се последњи пут прослављао Свети Сава. Следеће године иста учитељица је објаснила да се Свети Сава више неће славити. Он је, како је она рекла, био просветитељ, али је његов брат Стефан био феудалац, властодржац и робовласник, а како је Свети Сава подржавао свог брата који ето, није био комуниста, укинућемо његов празник који нема никакве везе са нашим комунизмом. То никада нећу заборавити. Мислим да ће зло које смо сами себи нанели и наши праунуци испаштати.



ГОСПОДСТВЕНО ПРАВОСЛАВЉЕ

- Како превазићи усуд српског народа који је увек јаче осећао потребу за васпостављањем националног обрасца понашања испред неговања и унапређивања културног обрасца? Може ли у овом историјском и политичком тренутку да се говори о изазову новог значења и где је у том контексту место Цркве?

- Ја много дугујем мојој Цркви и сматрам да је моја дужност да се борим за веру која је дубоко у мени, која је нераскидиви део мене. Свети Сава је вишеструко утицао на моју личност - и кроз своју духовну заоставштину и кроз наслеђе које сам добио кроз генерације мојих предака. Шта нам Свети Сава поручује данас? Исто оно што је говорио и Свети Владика Николај: „За страдање једног народа криве су народне вође и трибуни, али је крив и народ. Јер је и народу Бог дао разум да разликује Бога од ђавола, добро од зла“. Свети Сава нам је тачно одредио где је звезда водиља. Наша вера је толико широка да може да осмисли личност, народ и васељену. А ми смо то заборавили. Свети Сава је знао да смо ми мали народ који не може да ратује и тако ојачава дух и границе. Стицајем историјских околности Срби имају многе хероје, али наш народ није ратнички, ми смо ратари и домаћини. Нисмо знали да схватимо поруку Светог Саве који је писао: „Више мудрости и наравно, више вере у Бога и у себе“. То се коси са пропагандом данашњих политичара. Сматрам да би мудрошћу, вером и знањем пре свега, учинили много више.

- Традиција и промена - шта се мења, шта остаје исто? Како у ново доба ући без лошег конзервативизма и окамењене православне традиције а не изгубити се у светској драми историје?

- Наша вера је широка и мера јој је безгранична љубав Христова. Светосавље је широко, али га треба правилно схватити. Глобализам, буквално схваћен, значи да треба изгубити своју личност да би били достојни савременог света. Враћам улазницу за такву савременост света, то је погрешно. Нашу веру, предање и све оно што као народ носимо треба поставити на достојанствен и нека ми опросте на гордости, елитан начин и тако ће нас аутентично прихватити свет а и више поштовати. Гусле су уназадиле мој народ. Оне јесу најлепши инструмент наше туге и наше лепоте, али су их претворили у пушке и убитачно оружје што нема везе са нашим бићем и са мојим народом. Ја не сматрам да је конзервативно бити верник, нити мислим да је немогуће бити верник и добар православац у жижи светске јавности. Верујем да наш народ треба да се труди да буде један од најлепших духовних народа, јер имамо једину праву истиниту веру. И то није тешко, јер ћемо своју веру унапредити својим знањем и образовањем.

ПОКАЈАЊЕМ ДО ВЕРЕ

- Како изградити културне обрасце понашања и превазићи народну ксенофобију?

- За мене је традиција оно што је најбоље у једној породици, што се преноси са колена на колено а негативно се памти да се више никад не понови. Мој отац ми је, када сам кретао на студије, рекао: „Кад дођеш код мене, не заборави да је Бог у мојој кући. Ја се једино Бога бојим. Ако заборавиш на Бога, огрешићеш се о своју кућу“. Исто и ја данас кажем. Моја породица је имала удела у стварању ове земље пре Другог светског рата, моје деде су били политичари. Та љубав према овој земљи и народу се не стиче на папиру, не купује се новцем, него се задобија традицијом. Ја ту традицију нисам изневерио.

Кад год сам се опоменуо вере - никад нисам погрешио. Милион пута сам се уверио да Бога има. И када се неверни Тома рађа у мени, побије га Истина, а Бог је Истина. Све ово говорим јер је за мене сама обичајност смешна. Данас је, рецимо, обичај да се слава слави у кафани. Замислите како ћемо изгледати потомцима који ће то сагледавати кроз, рецимо, 200 година? Који је то народ живео овде? Комунизам је оставио разорне последице у бићу мог народа и много нас уназадио. Он је довео до тога да се на погрешан начин враћамо вери само кроз обичајност, без суштанственог односа. Има оних који тврде да је добро враћати се било како. Дајте да се вери вратимо на прави начин, а то значи да се вратимо покајању, скромности и сагледавању себе изнутра онакви какви јесмо. Комунисти су сурово побили 1944. године грађански сталеж који је водио континуитет државности и обезглављен народ одвео у бесмисао. Грађански сталеж - то је начин мишљења, то су учитељи из Сурдулице, Житорађе, свештеници, адвокати који су могли да повежу нашу традиционалност у најбољем смислу те речи. Они су сурово побијени или деградирани. У Швајцарској на заседању Лиге народа 1937. године, тврдило се да у Србији никада неће бити комунизма јер су Срби народ који воли Бога, поштује породицу и воли своју земљу. Тито је ударио код Срба на та три темеља. Најнижи слој добио је власт и државну судбину у своје руке. Они ће за ту власт коју су добили издати брата, убити комшију, урадити све. То је довело до развраћења и обезбожења мог народа. То се у извесној мери дешава и дан данас.

- Ваш деда Никола Узуновић био је предратни председник владе. Ви сте му најближи потомак који је доживео судбину револуционарних страдалника и после рата остао без имовине. Како је то изгледало бити проглашен „реакцијом“ у младости? Одрасли сте у Нишу, да ли је било тешко бити обележен као противник режима, како сте се изборили са тим?

- Ми смо се држали онога што су прописали моји чукундедови, све до Узун Стојана који је дизао буну са Карађорђем. Ништа није случајно. Љубав према овој земљи је дубоко укорењена, као и љубав према народу у правом смислу те речи. Никада се нисмо одрекли ни Бога, ни људи. Управо због тога смо страдали. Прадеда Таско Узуновић, чије име носим, војевао је под Миланом Обреновићем и ослободио српске земље све до Ниша. Никола Узуновић је осам пута био председник владе, од 1921. године. И он није постао председник владе да би се обогатио, имања је стекао до тада. Никола Узуновић није настао да би постао, него је настао да би продужио. Потомци носе оптерећење, и ја сам, рецимо, пасош добио тек 1974. године први пут. Не волим о томе да говорим. Наравно да се морам сећати малтретирања од детињства, још из школе и касније сам се питао: како ли се ти људи осећају данас. Нека им Бог опрости, не бих био у њиховој кожи.

- У једној од Ваших кућа налази се резиденција садашњег америчког амбасадора. Јесте ли икада ушли у своје куће?

- То је питање наше државе. Вила је у Ужичкој улици и завршена је 1936. године. Никола Узуновић је имао пара да сазида кућу, али није имао пара за слике и намештај, тако да је од намештаја био само гвоздени кревет. Најпре су је током рата узурпирали Немци, али ништа нису дирали. Било је само 12 вила по том нацрту у Европи. Тито се намерио да уђе после рата, али када је видео да је празна, узео је Ацовићеву вилу, а нашу је у знак захвалности дао Американцима. Џорџ Ален, први амерички амбасадор се уселио. Видео је Николу Узуновића који се преселио у баштенску кућицу и хтео да се рукује са њим. Мој деда није хтео да пружи руку речима да не може да пружи руку ономе ко му је отео кућу. Американац је био ужаснут. Одмах је отишао код Кардеља и сазнао да су кућу узели Тито, Кардељ и Бартош. Деди су нудили кућу преко пута биоскопа „Звезда“, али је он одбио речима: „Имам кућу, шта ће мени туђа кућа“. Није хтео да прихвати понуђени новац. Касније су све конфисковали. Никола Узуновић је умро у баштенској кућици у највећем сиромаштву. Имао је два сина: Бранка, који је преживео, и Нину кога су комунисти убили.


ДАН КАДА НИШТА НЕМАШ

- Политика вам је у генима. Да ли вам је икада пало на памет да се бавите политиком?

- Када сам кретао на студије у Београд, отац ми је рекао и ово: „Не прескачи туђе плотове, не спотичи другога и ако заборавиш Бога и постанеш комуниста, пребићу ти ноге“. Ја сам се заиста држао тога. То наравно условљава и друге реакције. На филму сам играо само Немце и четнике, нема позитивних ликова за мене. Као дете од девет година учитељица ме је извела на таблу и пред свима саопштила: „Ово је унук зеленаша, против њих смо се борили“. Мислио сам да сам прљав, обележен, да сам неко други. И одатле се јавља тај невероватни отпор у мени који траје и дан данас. Мене неправда страховито иритира. Гадим се преваре, мислим да је то недостојно човека. Реагујем из неког стида који осећам за тог који је то учинио и сматрам да би морао да се стиди. Ако неће он, онда ја осећам стид због њега.

Последњи политичар Узуновића је био мој деда који је напустио политику 1935. године. Велибор Јонић, тадашњи шеф полиције у влади Недића, долази код старог политичара Николе Узуновића 1941. године и тражи од њега да потпише апел против комуниста. Никола Узуновић, мада изразити антикомуниста, а стижу страхотне вести из Русије о чисткама, каже: „Велиборе, сада је рат, а ја у ратно време не потписујем ништа. Ми ћемо у нашем народу решавати ствари путем избора, дакле политичким путем, а не помоћу Немаца“. Тај исти апел потписали су многи каснији врли комунисти. Милан Грол, тадашњи вођа Радикалне странке и управник Народног позоришта, долази код политичара Николе Узуновића и каже: „Ови комунисти се организују. Председниче, шта ћемо да радимо?“, да би добио одговор: „Знам ја наш народ, ми ћемо комунисте добити на изборима“. Касније су се десиле „ћораве кутије“.

- Шта је за Вас вера, како је доживљавате, јесте ли своју породицу устројили на духовном плану?

- Моја ћерка Софија се првог дана вратила узнемирена из школе јер је доживела непријатности због крстића око врата, и то говори о нашем односу према вери. Покушавам да одржим смислено и традиционално своју породицу. Настојим да очувам своју софру, своју икону и у име Бога хлеб и со у кући. Одатле све почиње и све се завршава.

Истраживати себе, знати где грешим и покајати се, то је суштина мог „вјерују“. То је сагледавање себе у односу према Богу, уз помоћ вере. Вера је наш однос према Спаситељу. Бити свестан његових мука. Ја се увек опоменем. Што сам свеснији својих грехова, то сам више свестан Бога. Тиме што кажем: „Ја Бога волим“, нисам му ближи. Вера је освешћење себе. Човек који успева да од себе сакрије свој грех, нема вере.

- Верујете ли да ћете се изборити за породично наслеђе?

- Има нешто што ме нико не пита. Када на то помислим, јави ми се страховит бес - а то је ужасан живот моје мајке и мог оца под комунистичким режимом. Сада бих само хтео да питам: Зашто су ми тукли оца, зашто је лежао у води до колена. Због чега? Само зато што носи једно презиме? Могу ли ти који су мучили моје родитеље да буду правично кажњени? С друге стране, кажем себи, па кад би то стварно желео, био бих исти као они. Оно што они не могу да мо врате је та мука коју су преживели мој отац и мајка. И зато сам огорчен.

Сећам се када су долазили да узму и ту једину кућу у Нишу која је остала. Сестре су биле у школи, ја сам био код куће са мајком када је ушао извесни Душан Миливојевић, који је притом био познаник моје породице и ми смо га издржавали, и почео да прави нови распоред. Моја мајка се тргне и пита: „Душане, шта то радиш?“, а он каже „ У овој кући ништа више није твоје. Идете у кућу поред Нишаве“, која је иначе била влажна и мемљива. Спасао нас је инфектолог проф. Коста Тодоровић који је лечио моју сестру од менингитиса.

Оно што ме плаши, то је наша колективна заслепљеност. Ми се и данас делимо, и данас улазимо у грађанске ратове, и данас ратују браћа, наш народ. Трагедија је када удари брат на брата.


линк
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu