Tvorac Grada

"Нови свет" настраних као светска содомска антицрква

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

"Нови свет" настраних као светска содомска антицрква

Počalji  danica taj Sub Jun 08, 2013 6:27 am

„НОВИ СВЕТ“ НАСТРАНИХ КАО СВЕТСКА СОДОМСКА АНТИЦРКВА (Први део)

Олга ЧЕТВЕРИКОВА | 07.06.2013 | 00:01


Који претворише истину Божју у лаж и веома поштоваше и послужише твар уместо Творца који је благословен во век. Амин. Зато их предаде Бог у срамне сласти, јер жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно; тако и људи, оставивши путно употребљавање женскога пола, распалише се жељом својом један на другог, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за превару њихову примаху на себи.

(Рим 1, 25)

«…И градове Содому и Гомору сажеже и развали и осуди, и постави пример безбожницима који би постали;

2 Пет 2:6

Хомосексуалност: настрани полни нагон према лицима свог пола

(Руско-руски речник Ушакова)


Последње две деценије светско друштво се стрмоглавце утапа у стање древног многобоштва које је карактеристично за ону епоху када се свету још није био јавио Христос. Време као да се окренуло наопачке и народи, одлучно бришући наслеђе вишевековног хришћанства, под паролом слободе и прогреса враћају се у прастара времена, трудећи се да у свему личе на наследнике Каина. Карактеристично је да управо када хришћани славе 1700-годишњицу од доношења Миланског едикта (313.г.) који је прогласио верску равноправност у Римској империји и који је означио почетак преласка државе у хришћанство, свуда на Западу се легализују содомски „бракови“. Ако су хришћански императори Констанције Други и Констант за содомите увели смртну казну, данашњи европски владари објављују да је злочиначка не само свака дискриминација настраних, већ чак и њихово морално неприхватање.

Иако ово што се дешава личи на неки објективни процес, у суштини се ради о добро организованој свеопштој либертаријанској револуцији, коју бунтовници врше против Творца преко заједнице нељуди, и која је усмерена на промену саме суштине човека, на губљење његових људских духовних основа, природних биолошких коренова, уништење породице и традиционалних друштвених веза. Ради се о потпуном „ресетовању“ човека како би му се омогућило да добровољно приступи сатаниној антицркви.

Религијски извори содомизма

У већини древних многобожачких друштава није постојала морална забрана педерастије. Она је била општеприхваћена и често је значила не само полно задовољење, већ је имала карактер култа. То је било карактеристично како за Стари Исток, тако и за Стару Грчку, Стари Рим, келте и др.

Хомосексуални односи су били или део свете проституције у храмовима, или су значили део ритуала иницијације, у коме су дечаци постајали подчињени објекат одраслог хомосексуалца. Уз помоћ такве иницијације код њих је гушена слобода воље, и они су се слепо потчињавали племенским вођама-свештеницима. Сличан мистични ритуал је постојао и у Старој Грчкој, у Атини, где је хомосексуалност била институционализована која је одраслијим дечацима из богатих породица обезбеђивала добијање положаја у управљању државом. Иницијацију је, по правилу, изводио будући таст. Млади мушкарац је добијао улогу жене, а када је одрастао, за жену му је давана ћерка учитеља.[1] Пример такве социјалне организације хомосексуалности био је и средњевековни Јапан у коме се политички живот налазио у рукама самураја, који су преко хомосексуалне љубави код младића васпитавали апсолутну оданост господару.

Обзиром да се хомосексуалност сматрала за ритуални начин потчињавања, она је коришћена и у односима међу социјално неједнаким људима, на пример, ради понижавања и претварања ратних затвореника у апсолутне робове, као што је то било у Старом Египту. Постојала је и комерцијална мушка проституција када су робови сексуално опслуживали своје власнике, као и искориштавање евнуха и кастрата у сексуалну сврху. У вези са тим, за највиши степен распуштености сматран је живот римских богаташа, посебно у периоду прогона хришћана.[2]

Тако је историчар Арно Карлен, који је говорио да су од првих 15 римских императора њих 14 били содомити, писао: „Они су се бавили таквим култовима, да су њихове настраности сматране за најскандалозније могуће. Комодус, који је освојио престо 180.године, јавно се појављивао у женској одећи, а био је удављен од стране свог хомосексуалног фаворита; Адриан је обожавао свог хомосексуалног љубавника Антонија. Али нико није могао да се упореди са Хелиохабалом који је почео да влада са 14 година - 218.године, а био је васпитаван у Сирији као свештеник Ваала. Он је у Рим ушао у пратњи сиријских свештеника и евнуха, обучен у свилу, са нарумењеним образима и нашминканим очима. Различити историчари тврде да је он окупљао римске хомосексуалце и обраћао им се као дечак-проститутка; стављао је перику и куцао на врата бордела; покушавао да натера докторе да га претворе у жену; бавио се содомијом, у пантомими је играо улогу Венере, јавно је љубио гениталије својих фаворита и, као Неон, формално се оженио једним од њих. „Хелиохабал је у Риму установио гигантски ашрим (фалусни штап) од кога су јеврејски цареви покушавали да очисте своје земље“.[3]

Како показује историја, извори содомског греха нису у грубим осећањима древних људи, већ у потпуном помрачењу њихове религиозне свести, у окултно-пантеистичком, демонском карактеру паганског погледа на свет. На пример, зна се какву су улогу у развоју хомосексуализма у Старој Грчкој одиграли одговарајући ритуали Орфичких мистерија који су дошли са Истока, са култом Дионисија, у којима су добијали грубе, настране облике.[4] У Риму су они били познати под називом „баханалије“.

Управо се то демонско, окултно значење содомизма и раскрива у Књизи Постања, у којој се наведени грех, једини од свих, дефинише као «мерзость» („гадост“), што представља руски превод јеврејске речи toevah, која у аутентичном тексту значи култску „прљавштину“.[5] „И рече Господ Мојсију: Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица, да се погубе – крв њихова на њих“. (3.књ.Мој. 20-13).

Стварно, читава библијска историја са градом Содомом сведочи да је он у ствари био сатанистичка заједница, која је представљала оличење содомократије, у којој се одговарајућим поступцима даје карактер култа (осим Содоме постојала су још 4 таква града, што значи да тај град није представљао изузетак). Када је Бог, пошто је сазнао за безбожничко понашање становника Содоме и Гоморе, тамо послао два анђела, и Лот их позвао да преноће код њега, сви становници „од младог до старог“ су опколили његову кућу. Содомљани су од Лота захтевали: „Изведи их, ми ћемо им показати“, односно – силоваћемо их. Јасно је да они нису тражили чулно задовољство, њима је требало да са дошљацима изведу ритуални акт, те да их баце на олтар свом божанству, односно сатани. Баш због тога је Господ спалио Содому и сличне градове.[6]

Содомизам не представља једноставно ритуални акт, већ религију која је на себе преузимала одговорност за богохулно искривљавање Божјег лика, приказујући ђавола као Бога. То је најпотпуније приказано у кабали, тајном јеврејском учењу које је почело да се ствара у периоду боравка Јудеја у Вавилону, где су они били у тесним везама са халдејским жрецима, тако што су од њих узели пантеистички поглед на свет који је сједињавао божанство са природом и који је на божанство преносио све законе природе.

Бог (Ен-Соф), по учењу кабале, представља бесконачно ништа, које у себи садржи дух и материју, односно и женски и мушки принцип. Мушки принцип произилази из његове десне стране, а женски – из леве. Први човек, Адам, такође је био духовно двополно биће – андрогин. Али, будући да је био саблажњен земним стварима, добио је путено тело и, пошто је из себе издвојио женски принцип, поделио се на полове. Заједно са Адамом створен је велики број душа, које су на небу такође биле андрогини, али се при рођењу њихова целина цепа и они губе савршенство и хармонију. Тако кабала интерпретира падање у грех, а обзиром да је циљ живота ослобођење од путеног тела и повратак у некадашње целовито стање и сливање са божанством, онда се и подела на полове разматра као привремена појава дисхармоније која води у космички хаос.

Тако је содомски бунт против Творца стекао исконско религиозно образложење, пошто је иступио против библијског „И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско - створи их“. (1.Мој 1 27).

Са признањем и прихватањем хришћанства у Римској империји све до 19. века педерастија је на Западу посматрана као настраност која представља резултат свесног човековог избора. Такав однос је био условљен јасном позицијом Хришћанске Цркве, која је ту појаву оцењивала као смртни грех који у потпуности мења личност, као противприродни блуд („блуд, који се чини против природе“), као страст која је прешла у навику, односно: као болест душе. У складу са тим, и грађанско право је педерастију квалификовало као преступ против друштвеног морала и подвргавало је кривичном кажњавању.

Временом та пракса није нестала, она се сачувала у тајним окултним друштвима и сектама, где јој се даје онај исти сакрални смисао. Антихришћанске секте гностика и манихејаца, које су повезане са кабализмом, полазећи од дуалистичког погледа на свет (дух = добро, материја = зло) и сматрајући видљиви свет и чулност делом зла, а оне који носе „гносис“ за „изабране“, осећали су се потпуно ослобођени од норми општеприхваћеног морала. Како је писао истраживач Пиеш „још много више него критика и неслагање, овде се ради о побуни… против човечје судбине, против самог постојања, света, па чак и бога. И та побуна може да доведе… до нихилизма „гностика – либертанаца“ који крше све природне и моралне законе, злоупотребљавају своје тело и све на свету како би све понизили, истопили, одбацили и разрушили“.[7] Одбацујући љубав, гностици и манихејци су одбацивали и брак, брачну везу су сматрали да је само за најпримитивније. Гностик Маркион, на пример, изјављивао је да уздржавањем од брака, одбијањем да продужи људски род, он љути Творца. Гностици су тврдили да ће одузимање људима свете тајне брака и њено замењивање педерастијом избавити човека од индивидуализма пара, од егоизма љубави и породице.


--------------------------------------------------------------------------------

[1]L'homosexualité au moyen age //http://moyen-age74.e-monsite.com/pages/l-hommosexualite-au-moyen-age.html


[2] [Only admins are allowed to see this link]


[3] Цит. по: Абрамс К. Гомо-оккультизм // [Only admins are allowed to see this link]


[4] Шустер Г.: Историја тајних савеза, друштава и редова, М. Ваклер, 1996. Књ. 1. С. 13.


[5] Суровјагин С.П.: Духовно значење брака особа истог пола // Сибирскаја православнаја газета, Но 1-2, 2006. //http://www.ihtus.ru/012006/st7.shtml


[6] Исто.


[7] Цит. По Елиада М.: Историја вере и религиозних идеја у 3 књиге; М, Критерион, 2002. К. 1. С. 315 - 316.

линк
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: "Нови свет" настраних као светска содомска антицрква

Počalji  danica taj Sre Jun 12, 2013 6:31 am

Други део

Исто такво дуалистичко виђење света и однос према породици и браку наследно је предато и новоманихејским сектама – павликијанима и богумилима, који су доцније названи катари, а чију су праксу у народу називали дословно - спавање мушкарца са мушкарцем ( рус. мужеложество). Исти је грех био проширен и међу витезовима из реда темплара. После тајног посвећења за њих је заклетва на непорочност, сиромаштво и послушност губила сваки значај, и уместо смирења код њих су цветали разврат, раскалашност и религиозна равнодушност. Наследници и чувари учења темплара су постали шкотски франкмасони, који су одиграли главну улогу у формирању највиших звања у покрету слободних зидара.



Јачањем позиција масонства и развојем идејног покрета Просветитељства, који су масони и створили, у западној елити је почео да се мења однос према педерастији. Први трактат у њену заштиту, који се борио за њену декриминализацију, био је «Есеј о педерастији» који је 1785.године написао познати енглески «просветитељ» Јеремија Бентам, аутор теорије утилитаризма, која полази од тврдње да смисао људског живота представља тежња за уживањем. Бентам је позивао да се укину санкције због педерастије и содомије, које је називао «резултат ирационалних религиозних страхова, створеним старозаветним «рушењем Содоме» и појачаним «ирационалном антипатијом» друштва према уживању у било ком облику. Бантам је писао: «Очигледно је да она (педерастија) ни код кога не изазива никакву патњу. Напротив, она доноси задовољство… она не изазива никакву озбиљну опасност, јер шта има у томе такво, да би се бојали? Тиме се баве само они који су сами одлучили да буду такви, и који у томе налазе задовољство». (1)



На тај начин је Бантам потврђивао да содомизам не представља болест, већ добровољан, свестан избор човека, једино - он је ту појаву оцењивао као позитивну. Значај његовог трактата је у томе да је он први дао рационално образложење права на педерастију, које произилази из концепције природних права човека, и управо ће та аргументација бити прихваћена за основу одговарајућих правних аката у ново време.
Прво кривично гоњење содомита у Француској је било 1791.године укинуто, а имало је за последицу револуционарни масонски преврат и доношење Декларације о правима човека и грађанина. Затим, 1810. то је потврдио и Кривични кодекс Француске, према коме су кажњавани само насилни хомосексуални поступци. У 19.веку, под утицајем француског законодавства, долази до декриминализације содомизма и у другим државама (Холандији, Баварској, низу држава на простору Италије, а затим и у јединственој италијанској краљевини), али у ширим слојевима западног друштва она се и даље сматра за неморалну.
Претварање греха у болест
Због врло великог научно-рационалног прилаза проблемима развоја друштва, породице и човека ситуација се крајем 19. и почетком 20. века мења. То се најбоље видело у појављивању више нових «наука» – социологије, психологије, сексологије, еугенике и др, које се поклапало са ренесансом паганске окултне мистике. Дошло је до формирања и новог покрета – феминистичког, који је у центар пажње ставио односе међу половима. Одлучујућу улогу у његовом настанку су одиграли они исти, већ помињани масонски кругови, који су себи поставили задатак да жене убеде у антихришћанска либертаријанска схватања и да их одведу из крила Цркве. Како се говорило у једном од докумената Конвента «Великог Истока» 1929. године у Француској: «Једино протестујући против закона и хришћанског морала ми ћемо рашчистити место за нови морал, који је неопходно по сваку цену кодификовати». (2)


Пошто се појавио као покрет за једнака политичка права (сифражизам), феминизам се врло брзо сконцентрисао на захтевање да се промени положај жене у породици и да се њена социјална мисија у том свету преиспита. Пошто је прво истакнут захтев да се женама да право на коришћење контрацептивних средстава, па затим и на абортус, односно – чедоморство, радикални феминизам је прешао на пропаганду слободне љубави и негирање брака, временом стичући јасно изражен малтузијански карактер. Неомалтузијанство које пропагира еугеника је у то време јачало, и ради његове подршке основано је много одлично финансираних феминистичких група и асоцијација. Најтипичнији у том погледу је био рад америчке феминисткиње Маргарет Сангер која је 1914. основала журнал «Женска побуна» (уз паролу: «Ни богове, ни газде»), у коме је први пут коришћен термин «контрола рађања». Тај термин је нешто доцније постао део назива «Америчке лиге за контролу рађања» коју је такође основала ова дама. Доцније је «Америчка лига за контролу рађања» наставила да постоји као «Међународна асоцијација за планирање породице».
Све то време су окултно-масонски кругови, остајући у сенци, контролисали покрет, усмеравајући га онако, како је то одговарало њима. С времена на време би «бљеснули», тек да би лидере револуционарног друштва које се управо формирало подсете о његовој главној улози. Један од таквих светионика је била позната представница теозофије, масонка 33. нивоа Ани Безант, која је на конгресу слободних мислилаца у Бриселу 1880.године изговорила: «Прво треба победити Рим и његове пророке, изборити се против хришћанства и да са небеса отерати Бога». (3)
Теозофија, као најпопуларније мистичко учење тог периода, је у ширењу либертаријанских идеја одиграла важну улогу. То учење је осмислила позната окултисткиња Е.Блавацка, и оно је представљало смесу и генерализацију наслеђа кабале, гностицизма, херметизе, манихејства, будизма и хиндуизма. На бази свега побрајаног формулисани су догмати савременог окултизма. Уз сву стрпљивост за друге религије и философије - теозофија се хранила мржњом према монотеистичким религијама, а највише према Православљу. Главна «заслуга» Блавацке је била у формулисању идеје о шестој раси, која се по њој управо ствара. А та раса ће започети «припрему» за седму расу коју ће представљати потпуно чисте душе и чијом ће појавом човечанство да заврши циклус свог земаљског развоја, када ће се преселити на другу планету како би на земљи почео нови циклус. Теозофија се на крају претворила у огроман «левак» у области културе, кроз који су се знања старине и Истока преносили савременој западној цивилизацији и која је омогућила стварање много окултних покрета и секти, које су омогућиле масовну експлозију окултизма у другој половини 20.века.
У таквим условима је дошло до формирања новог дефинисања педерастије, на које су утицали покушаји да се она представи као «природно стање». Мада заштитници настраних нису успели да се изборе за оно, што су желели, општи однос према педерастији је постао блажи: ако су је раније сматрали за морални порок, који је кажњаван, сада је она прешла у психичке болести које треба да се лече. 1869.године је зато смишљен нови термин – «хомосексуалност», и педерастија је 1886. године од стране психијатра Рихарда Крафта - Ебинга окарактерисана као «дегенеративна болест», што је прихваћено и све до средине 20.века било преовлађујуће. Нови статус хомосексуалности је дозволио његовим представницима да себе прикажу као жртве и да се ограде од агресије друштва (болесни се не смеју осуђивати, са њима мора да се саосећа).
Међутим, стално ширење хомосексуалности у највишим слојевима западног друштва, посебно међу интелектуалном и културном елитом, допринело је да су међу сексолозима и психолозима који су се бавили проучавањем сексуалних аномалија почели да се предузимају покушаји рехабилитације оних који су имали тај порок. Значајан допринос је дао Сигмунд Шломо Фројд, члан јеврејске масонске ложе «Бнај Брит», захваљујући којој је његова теорија психоанализе почела да се шири и популарише у читавом свету. Познато је да Фројд није само био заинтересован за практичну магију и окултизам, он је у ствари направио сопствени тајни масонски ред са тајним састанцима и сопственим језиком. (4) На његове погледе су јако утицали такви познати људи, као што је био «највећи јудејски пророк», кабалиста Адолф Желинек, и доктор Вилхелм Флис који је развио идеју и концепцију бисексуалности, коју је проглашавао за «владарку над свим живим». (5) Како су писали истраживачи фројдизма, он је представљао не научни, већ религиозни систем, «утеловљења јудејске мистике», «психолошко истраживање Старог завета» тако да нису тек тако Фројда називали «светским рабином».
Фројд је активно критиковао гледиште на хомосексуалност као на резултат дегенерације. Он га је представљао као облик психосексуалне оријентације која зависи од «избора објекта», који се врши према сопственом лику. Врло је важан за доцнију декриминализацију хомосексуалности где су постојали његови закључци да су «сви људи способни да бирају објекат истог пола и да тај избор врше у свом несвесном делу бића» и да психоанализа дозвољава да се код свакога испољи «елемент хомосексуалног избора објекта». (6)
Други заштитник настраних је био члан Фабијанског друштва, велики поштовалац Бернарда Шоа, руководилац евгенијског Галтоновог института и председник Светске лиге за сексуалне реформе, енглески научник Хевлок Елис, ожењен сифражисткињом и лезбејком Едит Лис. У својим радовима («Сексуална инверзија», «Истраживања психологије полова») и он је одбацивао представу о хомосексуалцима као настраним, приказујући их као нормалне људе који се од других разликују по ономе, што им се у сексу чини као најважније. Радикалност његових погледа је предвидела будућу «сексуалну револуцију».
(У следећем наставку: Болест постаје норма)
(1) [Only admins are allowed to see this link]
(2) Цит. по: Toulza A. Le meilleur des mondes sexuels. Le nouvel ordre mondial de la sexualité. Tom 1. Paris, 2008. P. 27.
(3) Ibid. P.30.
(4) Ratier E. Mystères et secrets du B’nai B’rïth. Pris, FACTA. P.141.
(5) [Only admins are allowed to see this link]
(6) [Only admins are allowed to see this link]

Олга ЧЕТВЕРИКОВА
srb.fondsk.ru

Линк
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu