Tvorac Grada

Од Пољкине молитве до васкрсења Теоктистиног храма у Ђаковици

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Од Пољкине молитве до васкрсења Теоктистиног храма у Ђаковици

Počalji  danica taj Uto Jan 01, 2013 2:09 am

Од Пољкине молитве до васкрсења Теоктистиног храма у Ђаковици



Град Ђаковица, на северозападу Метохије, у равници реке Ереник, добио је име по војводи Вука Бранковића, Јакову, мало познатом феудалцу и господару овога места. У српским, турским и италијанским изворима записан је по овом имену. У турском попису из 1485. помиње се ,, село Ђаковица“ са 67 домаћинстава.

Сва имена обвезника у том попису су српска, осим два која су могуће албанског порекла. Сачувани су примерци новца у музејима у Београду са натписом ,, Иаков“. У општини Ђаковица је до јуна 1999. живело око 12 500 Срба. Највећи број Срба који су живели у самоме граду, је живео у Српској улици, око цркве Успења Пресвете Богородице. После потписивања Кумановског споразума, јуна 1999. Срби су прогнани из Ђаковице. Они који су, у нади да им се ништа неће десити, остали у својим домовима, киднаповани су и убијени, а међу њима и петочлана породица Шутаковић.



Тада је у кућици у порти цркве Успења Пресвете Богородице живела Полексија Кастратовић – Пољка. Док су сви одлазили она је остала, пруживши уточиште немоћнима који нису имали где. А када су и они отишли, Пољка је остала у црквеном дому са још четири суграђанке, уз заштиту војника италијанског КФОР-а. Ти дани су за њу били тешки, страшни, а ноћи дуге као године. Од детињства васпитавана у вери православној, веровала је да ће се све средити, да ће се Срби опет вратити. Док је из Ђаковице одлазила српска војска, полиција, народ, њена родбина, много је плакала, и на коленима молила Мајку Божју да свима помогне, а њој да снаге да издржи. У тим тренуцима је настала њена молитва: ,, У име Оца дај ми Боже памет, и Сина да знам све о Богу, и Светога да претрпим сваку невољу, несрећу,бол, жалост, тугу, увреду, болест и смрт. Духа да волим сваког и ко ме воли и ко ме не воли. Амин. Нека тако буде!“

И заиста, ова молитва и звоно које се два пута дневно оглашавало са звонаре Ђаковачке цркве, постали су део неписаног типика по којем су поред Пољке, живеле и Надежда Исаиловић, Васиљка Перић и Јела Мијовић, последње српкиње у Ђаковици.



И када су у мартовском погрому албански екстремисти срушили цркву у Ђаковици, оне и ако евакуисане у манастир Дечане, нису одустале од своје цркве. Долазиле су са дечанским монасима и пратњом КФОР-а да обиђу згариште, запале свећу, а Пољка је говорила: ,,Ово је свето место, и овде мора да се опет подигне црква!“ И када су други говорили да често прође и 30-40 година да се крене са изградњом цркве, она није одустајала. ,,Ово је удар на Бога, и овде ништа сем цркве не може да опстане. Црква мора да се гради и поново ће православни да се врате . Ко се враћа са вјером, може да опстане, а ко се враћа са интересом, не може да опстане. Најважније је да нам црква буде у души, да имамо вјере, јер без вјере не може. Стари људи да се нису молили Богу не би могли да опстану песто година под Турцима.“




И заиста, на месту порушене кућице у црквеном дворишту изграђена је нова кућа, конак, а на месту старе цркве, изникла је нова. Пољка, Нада, Васиљка и Јела су се вратиле у Ђаковицу у априлу 2009.године , а у октобру им се придружила и Ружица Спајић. После две године , 25. септембра 2011. нова црква је освећена и претворена у манастир, а Пољка и Ружица су замонашене. Пољка је добила име Теоктиста и постављена за настојатељицу манастира, а Ружица је добила име Јоаникија. После смрти бака Јеле у црквеном дому у Ђаковици су остале њих четири, две баке и две монахиње. Од света који их окружује одвојене су високим зидом, а капија крај које увек стражари КПС полицајац, се отвара само кад баке потврде да знају оног ко им долази у посету. Наша посета почетком децембра је била најављена, и баке су нас очекивале. Пред нас је прва изашла монахиња Јоаникија, а одмах за њом и бака Васиљка. Гости им ретко долазе па су нам се обрадовале и срдачно нас повеле у салон, уређен једноставно, са старинским ћилимима на поду и креветима. Крај камина, у којем је тихо треперила ватра, стајала је мати Теоктиста. Приђосмо на благослов, питасмо се за здравље. ,,Добро смо, рекоше све три, а бака Нада је отишла у Грачаницу код лекара“.



Мати Теоктиста нас поведе у цркву, у којој се својом лепотом истицао нови иконостас, рад дечанских монаха. Отпевасмо заједно тропар, а наш гост, брат Гаврило из Бања Луке упита: ,,Да л су заиста иконе на иконостасу у старој цркви мироточиле?“. – Ех, - рече мати Теоктиста, то су биле три старинске иконе, из 1821,1823.и 1824. До рушења је из њих излазио благоухани мирис. Цела је црква мирисала. По усменом предању, које је мени казивао пре рата осамдесетогодишњи Влада Кузмановић, то су мирисале сузе народа који је пре петсто година од турског паше измолио градњу цркве у српској улици. Данима су Срби долазили код паше, плакали, молили, и измолили цркву. Паша, који се сјећао свога српског порекла ( одведен је као ,, данак у крви“), је на крају дозволио под условом да је за једну ноћ изграде и не кажу никоме. И заиста, по Божјем промислу, а за чудо Турцима који су сутрадан туда пролазили, на овоме мјесту је стајала црква. Како су успели, не знам, није ми објашњено, то Бог зна. Турци су сматрали то чудом па је нису срушили. Нису тада постојале школе ко данас, ал су људи били школовани духовно. Сузама су измолили од паше да направе и зид, како се молитва из цркве не би чула на улицу и привукла Турке. А зид не већи, оволики (показује руком до своје висине мати Теоктиста) и у њега узидали ћупове велике метар са метар, и све ћуп до ћупа. Пробили на ћупу дно окренули навамо, а оно гротло окренули ка унутра. И тако су се молили Богу у цркви да се на улицу није чуло. И ти ћупови су трајали у зиду до 2004.године. Кад се зид срушио, од старости, ја сам узела један ћуп да оперем и сачувам кад дођу наши у посету да им покажем, то је документ. Али за осам дана се десио 17. март, црква је срушена, и све је уништено... Стално ми је пред очима тај дан. Ја сам се попела на звонару кад сам чула галаму. А около се окупиле жене, дјеца, око 3000 људи је било, и старе жене, ја не знам шта је то било! Нас су Талијани пребацили у Дечане, да нас заштите, а исте ноћи цркву су неверници срушили...



Вратисмо се у салон. Кафа нас је већ чекала на столу, скувала бака Васиљка. На тањиру послужена печена тиква, Божићни је пост. На вратима се појави возач из Клине, са кесама пуним намирница. Послали га монаси из Дечана по бака Наду у Грачаницу. Са њим је дошла и Лепосава Мазић из Клине. Пре пар година се са мужем вратила у своју кућу у Клини, а пре пар недеља муж јој се упокојио. Сахранили су га на гробљу у Клини а она је остала сама. -Тешко је кад човек остане сам, - каже Лепосава, али шта да радим имам Господа и Мајку Његову, они су са мном. Понекад ме деца и унуци обиђу, а кад - кад ме довезу овде да се мало поразговарам са овим мојим пријатељицама.

Бака Васиљка цело време стоји и двори нас. Рођена је у Ђаковици, ту се удала, подигла децу, радила. Никада проблеме није имала са комшијама, нити на послу. Муж јој је умро, деца су отишла, а она је остала ту свих ових година.



- Много нам значи што имамо редовно Литургију, каже нам. Долазе из манастира Дечана, чији смо метох, да служе јеромонаси, најчешће Петар или Серапион. Понекад дођу и поведу нас у Дечане, или неки други манастир на Литургију. Монаси из Дечана брину о нама и помажу кад год нам нешто затреба. За славу и задушнице дођу расељени Ђаковчани да нас посете, можда ће доћи и за Бадњи дан. Од како је обновљена црква обављена су два крштења и једно венчање, а то је и више од наде.

- Неки од расељених Ђаковчана, су продали кућу, неки нису - каже мати Теоктиста. Знам неке који су продали и сад им је жао, плачу. Грех је да се продаје, ако је морао да побјеже тренутно, морао је, можда није могао да издржи. Ал да не продаје кућу и да не клоне духом, па у своје време опет ће доћ ту. Само да се Богу молимо, светиње да чувамо. А они што руше, мисле да могу православље да сруше, али то не могу никако.

- Полицајци који чувају манастир и нас су добри, каже нам бака Нада. Са њима нисмо имали проблема.

А када се вечерња магла поче спуштати на ово место у којем четири Српкиње живе, сведоче о прошлости и показују примером, свима нама, пут у будућност, ми прођосмо кроз велику капију манастирску и кренусмо кући. Иза капије коју полицајац затвори остадоше четири жене, и црква, као светионик православља у обесрбљеној Ђаковици.

Оливера Радић, 26.12.2012. год.


Извор: Правосавље.ру

avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu