Tvorac Grada

О демонској самомржњи „Српског филма“

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

О демонској самомржњи „Српског филма“

Počalji  danica taj Pon Maj 30, 2011 11:41 pm

О демонској самомржњи „Српског филма“
Аутор: Богдан Златич:,
Објављено: 23. 11. 2010.

Богдан Златић је 1990. године радио на филму „Без града и без закона“ који је реализован на дан Светог Саве, када је без помоћи телевизије, преко интернета, тим који је на овоме радио успео немогуће – да интерактивно укључи бројне Србе из целог света. О овом подухвату су снимили документарни филм који је више пута приказан на телевизији. Пише филмске сценарије. Члан је редакције часописа „Црквени живот“, а дуже време ради на енциклопедији светског филма која ће бити прворазредни културни догађај. Дугогодишњи је филмски критичар и важи за великог познаваоца домаћег филма.


Како је српска кинематографија дошла од филмова „Са вером у Бога за Краља и Отаџбину“(1932) и „Карађорђе“(1911), који су били у светским размерама подухвати, до „Српског филма“ (2010) који је саблазнио домаћу и светску јавност?

-Озлоглашени титоста нас је давно опомињао: „Благо Србима док им владају крштени комунисти, кад дођу некрштени биће страшно!“. То је најбоља дијагноза духа времена у коме се налазимо. Филм „Карађорђе“ редитеља Светозара Боторића и „Са вером у Бога за Краља и Отаџбину“ Михаила Ал Поповића су у свом времену врхунска остварења, ни у Холивуду се нису снимали бољи филмови. Поповићев филм се бавио одласком српских ратника у Први Светски рат и он се с правом плашио да не страда због тог филма, па га је сакрио. Филму се губи траг све до 1980.год. када је састављен из разних архива. „Са вером у Бога…“ је један од најзначајнијих светских немих филмова. Ја сам стално говорио „домаћи филм“, и дан-данас се у електронским и писаним медијима говори тако, а не српски филм. Једини филм који је добио назив „Српски филм“ је овај који потписује млади редитељ Срђан Спасојевић, иза кога стоји Аца Радивојевић.

Овај бруталан филм не бих препоручивао млађима од 50 година, под условом да имају одлично здравље. Филм је наводно метафора о томе да је српски народ силован од разних тајних служби. Сем потпуно дилетантског рада са глумцима, у наративном смислу ме је навео да схватим оно чега аутори нису били свесни, а то је релација са најзначајнијом личношћу српске историје 20. века Вукашином Јасеновачким, јер је то затезна камата коју ми плаћамо сваки пут кад заборавимо на њега. Та самомржња која ђаволски плави из овог филма се чак негује и није ни завереничка. Говорим о самомржњи која извире из многих од нас који се сваког дана вајкају „Е, ми Срби, какви смо…“. Та самомржња долази из једне неосвешћености заборава на то житије. „Српски филм“ је сублимат насиља које иде из подсвести аутора, а та подсвест је тако мрачна услед одсуства свести о житију Вукашиновом.

Да је постојала свест о житију, филм би се другачије завршио. Из филма сазнајемо све, добар филм поруку носи из себе самог, из своје структуре. Ово што тврдим долази из мог афилмског искуства, али они који су видели филм и немају моје афилмско искуство - Француз, Енглез или Американац могу само да буду згрожени. У Америци се појавила критика да је „ово могао да састави само један умоболни мозак“. Критичар је био строг зато што није знао позадину коју ја знам. Мени је филм помогао у тој мери што ме је вратио на стравично насиље кога морамо да будемо свесни и начина како га је примио Свети Вукашин Јасеновачки. Ништа не можемо да урадимо ни у чему и све нам се расипа из руку и пролази кроз прсте управо због одсуства свести тог житија. Он је сублимат све те мизантропије која је расла од 70-их година у нашем филму и дошла до наказне појаве коју је неко смео да назове „Српски филм“.

Шта је аутор хтео тиме што га је назвао „Српски филм“ ?

–Од 1966. године постоји феномен да се домаћи филмови прво приказују у иностранству и тамо добијају награде, а онда их са том предисторијом виде домаћа публика и други аутори. Ја сам то назвао „Ром опера“- филмови о Ромима, где се немотивисано појављују Роми, почев од „Козаре“, „Скупљача перја“, „Ко то тамо пева“, па до Кустурице и Паскаљевића где се то провлачи као фуга - као нешто што је пожељно да се убаци да би се добила награда. Као да српски аутори имају задату тему шта треба овде да ураде да би добили награду у иностранству - Роми су брендирана ствар. Већ две деценије бренд је и насиље које је одлика антисрпске пропаганде на Западу. Проблем овог филма је у томе да гледалац треба да стекне утисак препознатљиве експолатације слике о Србима која постоји на Западу. Да би добио верификацију на Западу, аутор је прибегао одвратном насиљу у филму и због тог брендирања добио похвале. Филм је код нас скоро забрањен с разлогом јер је за затворене пројекције, не за биоскопску дворану. Свака уметност има известан бој уметничких кодова који су специфични за њу, којима постиже степен универзалности да може свако да је разуме, да је декодира. Из овог филма треба да декодирамо да су Срби наказан народ.

Ко је финансирао такав филм?

–Најзанимљивија ствар је да држава није дала новац, већ је по речима самог редитеља, његов отац уместо да му реши стамбено питање, помогао сину да направи овај филмски првенац. Филм је скупа ствар, мада је ово нискобуџетни филм. Поређења ради, Михајло Ал Поповић је филм „Са вером у Бога за Краља и Отаџбину“ снимио новцем од мираза своје супруге, чији је отац био каменорезац надгробних плоча Бергото и удостојио српски народ ремек дела. Млади редитељ „Српског филма“ је наказни филм којим ставља надгробну плочу свом народу снимио новцем оца који има пословни однос да власником „Делта холдинга“. Остаје нејасно зашто је екипа радила по екстремно ниским хонорарима. Целокупан хонорар Сергеја Трифуновића износи колико један снимајући дан за рад на целом филму, због чега су га колеге критиковале јер руши синдикална правила.

Зашто је задата тема и деценијско злоупотребљавање СПЦ, свештеника и верника у српском филму?

–Од Соје Јовановић и њеног филма „Поп Ћира и поп Спира“, наш први филм у боји, који је био критичан али не злонамеран, сви даљи филмови, без разлике, имају задатак да злоупотребе образ Православља и наше Цркве. Мија Алексић као свештеник и Рахела Ферари као монахиња у „Скупљачима перја“ су пример злураде намере аутора да осликају злонамерне карикатуре свештенства. Није тешко сетити се филмова Живка Николића, партизанске епопеје, све до „Свети Георгије убива аждаху“ који доследно третирају популарну представу о свештенству која је гајена после Другог светског рата. Мали број филмова има у својој структури значајне улоге свештеника, као у филму „Узрок смрти не помињати“ Јоце Живановића (1968) у коме Немци масовно стрељају свештенике СПЦ, а они једни другима читају опела за време стрељања. Или Шијанов филм „Ко то тамо пева“, у коме је епизодни лик православног свештеника једини контрапункт целој галерији ликова који су мизантропски. Не верујем да је то увек свесна намера аутора, већ је прећуткивање Вукашина мученика деловало подсвесно на многе ауторе. Прећутали су као редитељи нешто што нису смели, што им је било позвање да посведоче ужас и трагедију свог народа и овековече је на филмској траци, па је та спознаја избијала. Код дела аутора је у питању анимозитет према вери као лични менталитет. Код редитеља Јоце Живановића тога нема, али треба знати да га је подигао стриц свештеник. Црква је недодирива јер је небеска.

У којим се оштрим резовима кретала српска кинематографија?

–Од 1950. До 1965. год је направљено највише квалитетних филмова што је потиснуто из наше филмске историографије. Ради се о филмовима које су снимили Војислав Нановић, Жика Митровић, Соја Јовановић, Јоца Живановић, па чак и неки Погачићеви филмови, Радош Новаковић. Наш најзначајнији филм је „Шолаја“ (1955) Војислава Нановића који је нападнут и склоњен, а редитељ избачен из кинематографије зато што се реално држао историографских чињеница о рату у Босни. Други велики филм је „Дилижанса снова“ Соје Јовановић, српски барок како га је видела редитељка. Тај ниво није добацио ниједан филм до дана данашњег - ни филмски, ни уметнички, нити на плану уверљивости. Вештачки нови талас аутора назван „црни талас“ баве се пробојем у друштвену проблематику титоистичког друштва, социјалним и партијским проблемима. Почиње са „Горким делом реке“ Јована Живановића, „Кад будем мртав и бео“ Живојина Павловића и филмовима Јована Јовановића који су међаш, српска авангарда и преломни филмови српске кинематографије. Ти филмови су били снимани између 1962. све до 1969. године добијали су награде да би били бункерисани 1969. године после текста Владимира Јовичића, тадашњег секретара за културу у „Борби“ – „Црни талас у домаћем филму“. Назив је добио по сцени из филма - црним марамама које су носиле шумадијске жене када су у таласима одлазиле у Ариљску цркву да опоје страдале у Немачким одмаздама. Уследила је забрана, угушена је кинематографска делатност. До тада је од 37 снимљених филмова, 30 било снимљено у Србији. После тог етикетирања, од 10 снимљених југословенских филмова, три су била урађена у Србији. Пада занатски квалитет, редитељи се сналазе на разне начине. Од 1990.године се и физички прекида производња, све је мање филмова који су гледљиви, а увећава се количина мизантропије у њима. Редитељи Прашке школе и данас раде.

Тачку на пропаст српског филма ставио је Драгојевићев „Свети Георгије убива аждаху“. На чудан начин је добио паре- на последњој седници владе, под тачком разно министар финансија Млађан Динкић је рекао да ће дати 4 милиона евра за тај филм ван свих процедура, без мишљења Министарства културе, ван свих конкурса. То је лош филм који је уназадио кинематографију јер је однео огроман новац. Његова антисрпска димензија је у слабом квалитету и великим слабостима. Сиже је одуран. Филм је номинално потрошио 6 милиона евра (РС је такође учествовала) а људи који се баве продукцијом кажу да није могао да кошта више од милион евра.

Које српске теме су прећутане у српском филму, да ли је позвање уметника да сведочи хришћанску философију?

–Житије је веома тешко урадити на филму, зато га и није било. Црква нису само светитељи и свештеници, него и страдални народ о коме немамо филмских записа када је прелазио албанску границу, када је страдао у логорима усташке Павелићеве и Туђманове НДХ, Информбиро и српски Голи оток је потпуно прећутан, терор комунизма такође. „Лепа села лепо горе“ нису успела у намери да реално отворе проблем последњег грађанског рата. Хришћански етос је врло редак у уметности као транспарентна идеја. Има врло мало литературе која се тиме бави на озбиљан начин, сем биографских бележака људи који су одлазили код великих духовника као што је био отац Тадеј и записивали документарне романе. Библијске приче су продуценти екранизовали као велике хитове, блокбастере. Ја не преферирам те наменске филмове Сесила де Мила, више волим филмове који имају индиректну поруку а види се да су их радили редитељи који су хришћани као Франко Зафирели, Рене Клеман, Андре Тешине. Вилијам Вајдлер је схватио да не сме да прикаже Христов лик у „Бен Хуру“, па се тај лик види индиректно. Хришћанин и не може а да се не искаже када ствара. Вера избија и из глумаца, чак и када глуме разнородне улоге. Волео сам глумца Милоша Жутића на сцени и касније сазнао да је био велики хришћанин. То избија из човека јер је камера најубојитије хладно оружје.

Колико је хришћанство утицало на Ваш живот и стварање?

-Ништа нисам могао у животу да радим, а да нисам иза тога видео да то има неког смисла. То осећање смисла код мене везано је за верско искуство. Донекле могу да разумем људе који су задојени идеологијом као енергијом заблуде, али никако не могу да схватим нихилизам. Један мој познаник је желећи да ме повреди и исмеје рекао: „Одузми Богдану веру и ништа од њега нећеш добити, остаће гомила рита, меса и костију!“ Није могао да ми да већи комплимент. Ништа нисам без вере у Христа Васкрслога. Уметност је инцидент историје када култура постаје замена за култ. Инцидент је завршен, уметности више нема. Последњи амерички уметник уписао се у највећег уметника прве половине 21. века декадентном изложбом изрезаних животиња на комаде које је ставио у формалин и то изложио. Чекамо да се ово заврши и да поново почне да се поштује Црква. То ће морати да дође јер ће људски род вапити за вером. Има оних који сматрају да је распад наше државе и нестанак институција условио да се заљуља у српском народу све, па и видљиви део Цркве (верници, свештеници, светитељи). Они даље веле да када ојачамо поново државу, имаћемо и јаку Цркву, а то је погрешно. Дух Свети ствара заједницу, заједница ствара нацију, нација ствара аутокефалну Цркву, Црква ствара историју а у историји се рађају закони из којих се ствара држава.

Како млади људи данас доживљавају веру?

-Грађанско усмерење значи доживљај култа као културе, о чему пише Свети Владика Николај говорећи о култури без култа. Веру доживљавају као теологију, као ученост. Највећа опасност је да се икона схвати као културни споменик или уметничко дело, теологија схвати као философија, а житије као књижевност. Подвиг и људска трагедија рађају и буде веру и човеку. Срби имају једну проблематичну особину са хришћанског становишта а то је правдољубивост која превазилази меру коју хришћанин треба да има. Правдољубивији смо него што би требало и желимо сатисфакцију на овом свету, а ништа нисмо добили. Живу веру и живу Цркву поистоветили смо са појавама, храмовима, иконама, фрескама, породичним славама… Црква је само Христос васкрсли на Литургији. Плашим се да млађи свет то још није разумео. Волео бих да Срби други и трећи дан своје славе не славе у кући, већ у парохијском дому са својим пријатељима. Потребна нам је обнова заједнице као продужене Литургије, што је почетак заједнице у овом свету.

Аутор: Славица Лазић

Извор: Православље, број 1048, 15. новембар 2010.

avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu