Лако је с нормалним лудацима

Књижевник Витомир Пушоњић о променама, лудацима и онима што од нас лудаке праве


Дуго смо с нестрпљењем чекали промене које су се најзад и догодиле. Али ове „промене“ су нам донеле само разочарење, јад и безнађе. „Транзиција“ нас је у рођеној земљи претворила у јефтину радну снагу или „технолошки вишак“, док су слободе којима смо се толико надали резервисане само за педере, мега-бизнисмене, невладине организације и „угрожене“ мањине.


Нисам живео у оним ''мрачним временима'', која се тако навелико пљују од стране свих историјских ''напредњака'', али таман и да су била онаква како их оцрњују лучоноше ''модерне цивилизације'', супротстављајући им своје ''високохумане тековине'', све сам убеђенији да је по многим питањима било и лакше и људскије живети у њима. Ако ни због чега другог, оно макар због одсуства проблема које је ''савремени свет'' изнедрио својим ''напретком''.

И у ''мрачним временима'' су постојали лудаци, будале, никоговићи и разни настрањаци, али не као организована друштвена скупина која тежи да приграби власт и обликује свест сународника по мери својих недостатности. Била је то мањина која је у заједници нормалних заузима место што им у складу са таквим својствима припада. То је нормалнима омогућавало да и поред таквих, ма колико их било, могу живети као нормални и по могућству, то и остати до краја свог века. Међутим, са напретком и развојем цивилизације ствар се искомпликовала толико да је и нормалност нормалних постала драматично угрожена, пошто се изворни и доскора важећи систем вредности пореметио до ступња потпуне релативизације. Када сви могу бити све, па је много теже установити ко је нормалан, ко луд, а ко се само прави луд.

Сама чињеница да разлика између нормалних и ненормалних или не постоји или је треба детаљно појашњавати, показује да се са људском памећу десило нешто крупно. Ни ''нормалан'' лудак никада није био лак за подношење, али за такве је увек постојала могућност да се позову надлежне лекарске службе и тиме постигне двострука корист: себе и окружење ослободиш напасти а дотичном помогнеш да поправи своје стање. Са ''нормалном'' будалом још је лакше – најчешће га је довољно заобићи, а уколико се то покаже недовољним, може му се припретити неким обликом санкције (полицијом, судом или у крајњем случају - батинама).

Мука је, међутим, када се има посла са човеком који није ментално поремећен, а упорно се прави луд; који није будала али упорно изиграва будалу, да би у ствари, од тебе направио будалу, помоћу које ће остварити унапред зацртани циљ. И ма колико му се речју и делом противио, он остаје упоран у свом ''лудилу'', односно ''будалуку'', загуљено те убеђујући да не видиш оно што видиш, него оно што ти он каже да видиш. Да пропаст није пропаст него напредак, да разврат није разврат него слобода, да пљачка и отимачина нису пљачка и отимачина него праведна расподела добара. Да окупација није окупација него интеграција са развијеним светом итд. У остваривању свог свесног или несвесног ''лудила'' може бити безочан до крајности, а да му се не може баш ништа. Ако позовеш лекаре испашћеш смешан. Ако покушаш да га обуздаш силом, прогласиће те за ''фашисту'', па ће те сопствена држава чак и кривично гонити због угрожавања туђег „демократског права“.

За разлику од ''нормалног'' лудака који се, скрхан последицама свог лудила, релативно лако збрине уз помоћ надлежних служби, чиме постаје безопасан и по себе и по околину, смишљени лудак настоји да сопствену снагу увећа и важећим правилима друштвеног понашања, безобразно их тумачећи у своју корист, чиме снагу своје околине слама и доводи до растројства. Заштићен ''демократским поретком'' и ''евроунијатским законодавством'' он не само што се не сузбија у свом деструктивном деловању по државу, народ, национални идентитет и јавни морал, већ му се као ''кадру који обећава'' ставља сав друштвени, политички и медијски простор на располагање. Док се они који се одупиру његовом стварном или привидном лудилу гоне као ''шовинисти'', ''хулигани'', ''примитивци'', па и ''лудаци''. Захваљујући ''цивилизацијском развоју'' дотични чак постаје "личност у успону", те ако не одмах, а оно сигурно на неким следећим демократским изборима, тајним гласањем (или другим тајним работама) доспева на висок положај и постаје "угледна личност" која одлучује о народним пословима и потребама. То му још више увећава моћ и утицај те постаје сасвим недодирљив и несавладив, пошто више не наступа у своје лично име, већ у име органа и институција на чијем се челу налази. Тиме сваки иступ против њега и његовог лудила представља ''кривично дело'' против државног поретка. “Анти-елеменат“ који би се на тако нешто ипак одважио правно се дотуче отпуштањем с посла, хапшењем, медијским етикетирањем и другим „хуманим“ санкцијама, све док не падне у очај, стварно не поремети или "промени свест" до мере када му све постаје свеједно.

О тој пошасти сведочи и наша и светска историја, са безбројним и врло сликовитим примерима. У доба комунистичког једноумља, где су сви морали мислити и поступати марксистички, онај ко би имао било шта против, није могао рачунати ни на какав друштвени успех, а често је постајао невредан и голог живота. Прогањање, мучење, па и ликвидацију таквих ''назадних елемената'', комунисти су оглашавали за највеће човекољубље. Није лако рећи да ли су били тежи они који су, верујући истински у комунистичке идеје чинили свакакве будалаштине, док на крају не би и сами зглајзали или пропали (попут информбироваца на Голом Отоку). Или они који су, зарад личног користољубља, само изигравали искрене комунистичке вернике, докле год је то обезбеђивало ситније и крупније привилегије.

За човека неспособног за притворност и претварање, били су опасни и једни и други, па се од њих спасавао углавном ћутањем. Потајно се радовао пропасти комунизма у нади да ће се демократским променама догодити друштво, где ће се и он напокон моћи слободно развијати, те у складу са тим заузети место у животу и друштву. ''Промене'' су се, међутим, показале разочаравајућим, јер су само продубиле јад и безнађе. ''Транзиција'' га је претворила у јефтину радну снагу или ''технолошки вишак'' у рођеној земљи, док су слободе којима се толико надао резервисане само за педере, мега-бизнисмене, невладине организације и ''угрожене'' мањине. Слободно испољавање националног идентитета и организовање живота у духу изворних српских и хришћанских вредности, дакле свега онога што је и у току вишедеценијске комунистичке диктатуре било забрањивано и искорењивано, поново је, као ''антицивилизацијски чин'', постало мета политичког и медијског прогањања. Експлозијом демократије масовно су се догодили нови ''усрећитељи човечанства''. Они без обзира на умне, карактерне и моралне квалитете, једини знају како се мимо Бога прави ''рај на земљи'', дајући себи за право да своје усрећитељске визије намећу и другима, ни не питајући да ли их желе. Правећи се луди, заузели су готово сав друштвени простор, те је нормалан човек поново сатеран у мишју рупу и остављен без ичега осим надања у помоћ неке небеске силе.


Још је горе што му тешкоће не праве само узурпатори државног апарата, већ и најближе окружење у виду комшија, пријатеља, колега и блиске родбине. Спремни су да га, под утицајем непрекидне евро-пропаганде, прогласе ''мрачним'' и ''назадним'' ништа мање него ''држава'', ако само покуша да чачне у светиње евроинтеграцијских процеса. Некадашње гесло пролетерског интернационализма ''Америка и Енглеска биће земља пролетерска'' заменило је гесло капиталистичког интернационализма „Америка и Европа немају алтернативу“ уз обавезна путовања, брзу клопу…, усвојеним не само од малолетника него и ''зрелих'' особа. Све ово показује да нас поред осталих невоља, ратних и мирнодопских, ни лудило напретка још дуго времена неће остављати на миру, све док сасвим не побудалимо од ''хуманизма'', ''демократије'' и ''људских права''. Па иако живе као незапослени или слабо плаћени људи, иако их Евро-империја преко својих локалних намесника понижава и упропашћава на све могуће начине, иако су их страначки лидери досад преварили небројено пута, они с несмањеном вером у нова страначка обећања излазе на нове изборе и гласају. Толиком гласачком упорношћу за „демократију“ подсећају на удавачу која се увек изнова удаје у истој нади да ће са новим изабраником доживети љубав о којој машта од пубертетских дана. Што су убијенији и ојађенији то су више убеђенији у ''евро-интеграције'' жудећи за обнављањем Титовог ''социјалистичког раја'' који никако не могу да прежале. Немогућност комотног и безвизног путовања светом без граница, већи им је проблем од тога што им се држава силом распарчава, душа убија, јавни морал скрнави и изопачава, деца духовно упропашћавају, а путем филмова, игрица, ''реформисаних'' школских програма припремају за робље Новог Светског Поретка.

Забрањујући чак и Цркви да узима учешћа у одбрани елементарног људског морала, најдиректније угроженог организованом агресијом сваковрсних настрањака. Тако актуелна Евро-држава у име медијски изманипулисане ''демократске већине'' стаје на страну педера, лезбејки, травестита и осталих ''угрожених мањина'', водећи подмукли рат против свега нормалног у Србији. У тзв. ''мрачним временима'' полна разлика била је јасна и будали, а некмоли нормалном човеку, док за високо-цивилизоване грађане света та разлика или не постоји или се сматра формалном, за шта су извели чак и ''научне'' доказе. Из њих је проистекао и сасвим ''логичан'' закључак: да су женско и мушко потпуно истоветне биолошке, а самим тим и друштвене јединке. Поред „научних“, ту су и докази типа: „ма мушкараца коме у кухињи ниједна жена није равна“ или: „има жена које су физички издржљивије од многих мушкараца“. Уместо да такве случајеве, ако их има, третирају као изузетке или стицај природних и неприродних околности, они их узимају као доказ да су мушкарци веће жене од жена а жене већи мушкарци од мушкараца. Из све ове „научности“ проистекао је и закључак о односу између истополних као ''нормалном'' па самим тим – ''једнаком'' по статусу са односом између разнополних јединки. Чињеница да је брак одавно у катастрофи, те се све теже и склапа и опстаје, а ако и опстане, представља најобичније мучилиште за оба ''равноправна'' партнера. Ово брачно „мучилиште“ напослетку од ''хуманог друштва'' захтева нове трошкове за изградњу неких „сигурних кућа“, и прихватилишта за особе унесрећене браком. А нама се и даље све упорно тумачи последицом ''још увек неискорењене свести наслеђене из мрачне прошлости'', а не управо као последица ове нове свести, створене накарадним идеологијама у континуитету.

Стуб такве државе чине домаћи никоговићи и фолиранти, спремни да буду кооперативни са жељама светских владара који, располажући великом војном и финансијском снагом, преко лешева иду озарених лица, себе мртво хладно проглашавајући човекољубивим ''миротворцима''. Морално паралисани и онеспособљени, захвални су на ропском миру који им окупатор обећава или доноси, док им безбројни мртви, унакажени, понижени и обесправљени не оптерећују савест, лако је умирујући небулозом да су дотични ''сами криви'' што су се противили ''цивилизацијском напретку''. Финансирајући са највиших државних положаја перверзњачке сајтове и удружења, дајући им статус ''нормалности'' тзв. ''законом против дискриминације''. Отварањем измишљеног ''питања Војводине'' (свега годину дана после отимања Косова и Метохије), уз упорно ћутање о НАТО-злочинима, истовремено се жестоко искаљују на ''мрачним снагама'', оптужујући их за ''говор мржње'', ''фашизам'', ''хулиганство''. Исто како су то пре пола века чинили комунисти, СКОЈ-евци и ОЗНА-ши, када су с демонском насладом прогонили ''великосрпску банду''.

И на крају испадне да је ''ненормалан'' онај ко очајнички вапи против толиких лажи и неправди, менталног и духовног насиља, ругања Богу и изопачавању Божије творевине, а не они који одрођавање, издајство, колаборацију, перверзњаштво и сатанизам називају ''процесима напретка'' и интеграције са ''развијеним светом''.

Савременим условима обезнањен човек мора да чини натчовечанске напоре да би остао у оној правој, од Бога датој нормалности, коју му из хиљаду праваца угрожавају и држава и друштво, у безочној жељи да му милом и силом натуре новопрокламовану ''нормалност'' Новог Светског Поретка. Беспризорност, дрскост, лицемерство, изопаченост и морална посрнулост високо-цивилизованих освајача и њихових домаћих помагача попримили су несагледиве размере. Њихов свеукупни злочин је космички, те уколико их не спречи нека виша сила, Апокалипса ће се испоставити као једина алтернатива за пали људски род, како су и предвиђале књиге староставне. Пророчанства о нестанку света каквог познајемо, као последици преступа Божијих заповести, нормалном човеку постају не само веродостојна, већ услед нарастајућег очајања можда чак и пожељна, обзиром да се указују јединим излазом из лудила (пост)модерног (анти)живота.

Јер ''цивилизацијски ниво'' Новог Светског Поретка неодољиво подсећа на онај препотопски, који су и тадашњи ''грађани света'' вероватно третирали врло „напредним“. Сматрајући своје содомско оргијање, духовну трулеж и покварењаштво нечим потпуно ''нормалним'' и ''савременим'', несвесни увреда које чине Богу и гнева који расте у Њему. Но обзиром да количином греха и зла ''савремена цивилизација'' далеко надмашује и ону посведочену Старим Заветом, обзиром на силину којом грех и зло атакују на душу данашњег човека, на само корак смо од амбиса. Ако узмемо у обзир и лакоћу његовог подавања, велико је питање да ли би се у случају Новог Потопа, међу Србима и осталим народима нашао бар по један Ноје, у чију би довољно велику барку могло стати све што је сачувало душу, памет и образ. Питање је и да ли би по Свршетку Свега, као здраво људско семе, отпочели неко ново, лепше и нормалније поглавље у историји људског рода.


Линк