Вучје срце којег нисмо достојни

МАРИЈА ЛИНА ВЕКА Вучје срце којег нисмо достојни

МАРТ 4, 2011 АТ 10:15
Разговарала Мара Кнежевић Керн

Срби на Косову су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове. Чекајући на смрт, ови људи су 24. априла 1999. године почели да пишу имена по зидовима. Записали су податке о тежини и висини деце, имена и датуме рођења…



Марија Лина Века је италијански новинар, писац, активиста и хуманиста, који се бави врућим темама и политички некоректним новинарством. Неуморно истражујући злочине почињене у име цивилизације Запада, од Сомалије до Кубе, стигла је и до Косова и Метохије, како би свету објавила истину о страдању српског народа.
Ових дана боравила је у Београду поводом промоције књиге „Вучје срце“, која се, као и претходне две („Изгубљено Косово“, 2003; „Косово и Метохија, немогућ повратак“, 2006), бави страдалништвом Срба на Косову.
Мало је рећи да је Марија Лина неустрашива, хумана, упорна и ангажована… Она је пре свега емотивно дубоко повезана са људима чијим се судбинама бави, одбијајући да припадне услужној делатности „новинар за јавну употребу“. Марија Лина никад неће освојити медијску пажњу једне, у суштини безопасне Оријане Фалачи, а још мање ону Кристијане Аманпур, не само зато што је увек на „погрешној“ страни, већ зато што јој та пажња уопште није потребна. Марија Лина се даје, саучествује, кида, плаче… она није само професионалац, него и утешитељ и бескомпромисни борац за истину. Срби имају част и привилегију што је прешла на њихову страну.

„Вучје срце“ је иначе роман који се бави судбинама неколико српских породица на Косову, које су под „заштитом“ међународних чувара отетих територија биле изложене садистичком иживљавању албанских злочиначких банди уз логистичку подршку западних савезника. Уводећи читаоце у ток свести жртава, насилно спровођених у пакао лоциран у питорескним албанским планинама, од отмице до заточеништва и егзекуције, Марија Лина Века је отишла много даље од пуког хроничара. При сусрету са овом књигом читалац доживљава емотивни шок који неминовно резултира преиспитивањем личне одговорности.

Свој емотивни ангажман у косовској драми преточили сте у литературу. Испоставило се да је то био најбољи начин да се успостави емотивни мост између жртава и оних који су годинама избегавали да се „емотивно уплету“. „Вучјим срцем“ бацили сте Европи рукавицу у лице. Како се осећате после свега?

Ја више не могу без Косова, без тих људи који живе у концентрационим логорима, које ваши и европски медији отмено називају енклавама. У време док сам писала књигу до јавности нису стизали извештаји о злочинима; европски емисари и миротворци вешто су је скривали од очију јавности, градећи на злочину најмонструознију креатуру од државе настале после Хитлеровог силаска са историјске сцене… Европа и Америка су себе ставиле ван закона чим су установиле „суд“ који ослобађа починиоце злочина услед „недостатка доказа“… Књига је штампана 2009. године и преведена је са италијанског на српски, енглески и француски језик, како би народи Европе које су лагали сазнали истину о димензији колаборације НАТО-а са злочинцима из ОВК. Овом књигом сведочим у корист мањине која жели да живи на земљи на којој је одвајкада живела, у нади да ће за прогон и геноцид одговарати не само ОВК банде, већ и отмени европски „миротворци“, саучесници у злочину. А најчешће и инспиратори.

О детаљима отмице и догађајима пред сам чин трансплантације и егзекуције нема живих сведока – нико одатле није побегао, па је то и нека врста реконструкције злочина, склапање слагалице од познатих елемената обелодањених од стране сведока и оних тренутака пред смрт које сам интуицијом осветлила. Ја сам те породице упознала, с њима сам преживљавала драму неизвесности док су трагали за истином о нестанку својих најмилијих. Када схватите димензије тог злочина који се одвијао пред очима Запада у време „великог европског мира“, онда све добија потпуно нову димензију…

Ова књига је својеврсна метафора о вучјем срцу у српским грудима које се не може лако пресадити, као што се ни убијени вук – чије сте тело видели како виси окачено о куку у главној приштинској улици – не може понизити.

Знам да су Срби често давали синовима име Вук, како би имао вучју храброст и издржљивост. Током путовања по Југославији добро сам упознала људе са ових простора и била сам сигурна да оно што медији у последње две деценије приписују Србима не може бити истина. Зато сам 2000. године кренула на Косово, да својим очима видим како живе Срби на „мултиетничком, независном“ Косову. Прво сам отишла у Пећ где су били стационирани италијански карабињери и одмах сам схватила да су они гурнути у овај рат потпуно неприпремљени. И наравно – потпуно дезинформисани. Они су веровали да су дошли да служе очувању мира, како би чували Србе и Албанце. Када сам их питала: добро, а где су Срби?, одговорили су ми да су Срби отишли зато што нису навикли да живе у вишенационалној заједници и јер су нецивилизовани и дивљи… али вратиће се. Кад сам инсистирала да ми омогуће да обиђем српске енклаве – што је популаран назив за логоре, како сам касније утврдила – рекли су ми да тамо могу да идем само уз дозволу М.С.У, преко Приштине. И тако сам уз помоћ француске жандармерије и италијанских карабињера стигла до Витине. Било је то непосредно после септембарског дивљања Албанаца, насрнули су на свештенике у цркви Свете Петке. Ту сам упознала свештеника Драгана Којића, који је том приликом тешко рањен и чудом је остао жив. У Витини је тада било стотинак Срба, а данас их је око двадесет. Упркос актуелној медијској пропаганди о повратку већина је знала да се преговорима са међународним организацијама неће ништа решити, тада сам научила прву српску реч: „изгубљено“… Када сам одлазила питала сам оца Драгана да ли им је нешто потребно, а он је рекао: само пиши о ономе што си видела, истина нам је најпотребнија! И ето, пишем.

Који вам је тренутак био најтежи током обиласка спаљене српске земље?

Од свих дирљивих сусрета на мене је најснажније деловало оно што сам видела на путу за Шилово, кад су ме карабињери провели кроз спаљено, опустело српско село, до издвојене куће на узвишици, упозоривши ме да за ово што ћу видети треба имати вучје срце. На врх брда, зарасла у високу траву, стајала је кућа чији су зидови били изрешетани рафалима калашњикова. У тој кући је живела породица која после јунског дивљања помахниталих Албанаца није хтела са осталима да напусти село. Иако су знали шта их чека. Они су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила – што се често среће код људи по косовским енклавама. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове. Чекајући на смрт, ови људи су 24. априла 1999. године почели да пишу имена по зидовима. Записали су податке о тежини и висини деце, имена и датуме рођења…10. јуна је стигла смрт. Нема сведока о начину на који су убијени, нема тела која су уништена, а највероватније претходно масакрирана… Док смо стајали пред разрушеном и темељно опљачканом кућом око нас је бујало пролеће. Сви смо плакали напуштајући ово место, на којем је европска цивилизација оставила неизбрисив траг.

Агонија Срба на Косову још није завршена. Које форме добија етничко чишћење у „мултиетничкој“ заједници под међународним патронатом?

Етничко чишћење није само прогон и физичко уништење народа, етничко чишћење је и кад не можеш да обрадиш своју њиву, да одеш до школе, пређеш улицу, уђеш у продавницу. Етничко чишћење је и кад – само зато што си Србин – не можеш да купиш хлеб јер неће да ти га продају. На делу је културни геноцид. Страшно је и то што од свих тих бројних НВО ниједна не помаже Србима. Високи комесаријат за избеглице има срамну улогу, довољно је погледати њихов сајт на којем су имена градова написана на албанском језику и схватити о каквој се објективности ради. Код њих нема ни свести, ни савести.

Чули смо дирљиве приче о италијанским карабињерима који су помагали српском народу.

Поносна сам на те људе, често су стављали живот на коцку пратећи Србе до лекара или на гробље; они су и финансијски помагали угрожене породице, купујући им намирнице и лекове. Верујем да ће се ускоро раскринкати улога свих тих плаћених међународних организација које се богате на људској несрећи. Међу њима су и бројне католичке организације, као што је она под именом Мајке Терезе из Калкуте и Свети Едиђио. Својим лажима су припремиле терен за оно што се десило. Осим италијанског Каритаса и Црвеног крста, Србима нико са Запада није послао помоћ.

Познато је какав однос има НАТО према сателитским чланицама, као што је Италија, па можемо замислити како су прошли на Косову.

Према мојим сазнањима, у „мировној мисији“ на Косову погинуло је 200 војника, а 250 је тешко оболело после контакта са осиромашеним уранијумом. У Италији се формирао јак покрет против војних мисија, људи непрестано протестују широм Италије, у Фиренци, Риму, Барију… Одлазе пред Парламент, међутим главни медији о томе не извештавају. Породице преминулих и оболелих подигле су бројне тужбе, али Министарство одбране одбија сваку нагодбу са њима – плаше се да ће све жртве бесмислених НАТО ратова затражити одштету.

На који начин комуницирате с јавношћу, с обзиром на затвореност најмоћнијих италијанских медија?

Мени су доступни само локални медији, мале ТВ и радио станице, што је већ дуже време једини извор информација којима људи верују. И веома су популарне. Такође, пишем за часопис „Ил Гиорнале деи Царабиниери“, уређује га најогорченија струја карабињера, жестоких противника злоупотребе карабињера у прљавим америчким ратовима. Они су међу оснивачима Удружења војних жртава и њихових породица, чији је председник Фалко Акаме, адмирал у војној бази и најогорченији противник употребе осиромашеног уранијума.

Деца која су гледала како им горе села данас стасају за војску. Наша војска је пре неки дан свечано укинута, а Сомалија се тренутно нуди као сурогат патриотизма. Италијани имају горка искуства са мировном мисијом „Ресторе оф хопе“, о чему сте такође написали књигу. Шта се тамо догађало?

Била сам у Сомалији у то време и написала сам књигу „Скандал: Сомалија, анатомија једне преваре“ („Сцандало Сомалиа, анатомиа ди ун фалсо“). Била је то прва мировна мисија ОУН после Другог светског рата, под командом САД, која се претворила у прљави рат. Италијански војници су били жртвовани. У Сомалију су отишли 1993. године верујући да им је једини задатак заштита и помоћ становништву и да иду међу народ који ће их дочекати као спасиоце. У Пентагону су, наравно, знали право расположење сомалијског народа, па су у том смислу припремили упутства са заштитним мерама за америчке војнике. Америчка војна команда је упутства делила само америчким војницима, а Италијане нико није обавестио о опасностима на терену. Сомалијски народ је веома храбар, ратнички народ, који је „мировњаке“ дочекао жестоким нападом. Италијани су у том тренутку потпуно изгубили главу и почели сурово да узвраћају не штедећи цивилно становништво и уништавајући насеља. Међу њима су се нашли и појединци који су извршили језиве ратне злочине над женама и децом, и ти злочини су касније процесуирани пред италијанским судовима. Било је и потпуно непотребних страдања италијанских војника, услед пропуста америчке команде и крајње небриге, тако да се захваљујући нашем писању италијанска јавност подигла на ноге. Адмирал Фалко Акаме, који сарађује са италијанском Асоцијацијом за војне жртве и њихове породице, послао је званично писмо Главном штабу америчких војних снага, тражећи информацију да ли су италијански војници добили иста упутства као амерички или нису. Писмо је упућено и америчкој амбасади, али одговор до данас није стигао.

Нисте се задовољили улогом посматрача и извештача већ сте отишли и даље, привучени могућношћу да кроз хуманитарне акције помогнете косовској и кубанској деци. Како функционише „Arca di Pace“?

Ја сам председник „Ринасцере ОНЛУС“, чија је основна делатност хуманитарна помоћ Србији и Куби, кроз пројекат „Барка мира“ („Аrca di Pace“), започетог 2004. године, конкретно – ученици из школе „Бранко Радичевић“ из Црнице на Косову већ неколико година сарађују са школом „Едуардо де Филипо“ из Рима. Две године су српска деца без проблема ишла у Италију, али се прошле године појавио проблем путних исправа. Требало је тражити одобрење из Приштине, што би значило признање нелегалне државе Косово. Ни родитељи, ни ја, нисмо пристали да се на тај начин дође до докумената. Морам да кажем да смо приликом последњег боравка српске деце у Италији имали проблема и са вашим актуелним властима. Лице задужено да прати децу у Италију понашало се крајње некоректно, та особа је из мени необјашњивих разлога негде одвукла децу како не би присуствовала свечаној академији, на којој је требало да буду почасни гости. Очигледно неко није желео да се деца појаве, како би се избегла прича о Косову. Морам напоменути да нам је Сандра Рашковић увек излазила у сусрет током ових наших акција.

На хуманост не заборављате ни кад је у питању комерцијални ефекат вашег ангажмана: зарада од књиге „Вучје срце“ иде у хуманитарне сврхе.

Не желим да зарадим ниједан евро на туђој патњи и несталим, убијеним људима. Управо сам послала новац у школу „Благоје Радић“ из Зупца, зарађен током промоције књиге на Правном факултету у Београду. Одзив је био невероватан. Мартијев извештај као да је скинуо маглу са Косова.

Због те магле и ваша књига је дуго била у бункеру издавача? Чега се плашио издавач „Хришћанска мисао“?

Са издавачем сам имала коректан однос све док рукопис није изашао из штампе 2009. године. Тада се нешто десило и људи су се повукли, одлажући промоцију и продају књиге. Прво у Краљеву, а после и у Београду. Могу само да претпоставим да је било неког притиска на издавача, с обзиром на то да се после смрти патријарха Павла и у СПЦ доста тога променило. Можда је неком засметало што је у уређивачком савету био и Амфилохије Радовић, не знам, а можда би књига лоше утицала на успех преговора Београд-Приштина, ви сте сад партнери. Са сигурношћу могу да кажем да је за ову промоцију у Београду индиректно заслужан Дик Марти, који је својим извештајем о злочинима над Србима у Албанији моју књигу аболирао од оптужби да се базира на недоказаним чињеницама и сасвим непотребно узнемирава духове. У сваком случају, књига је захваљујући оклевању да се са њом изађе пред јавност изашла у правом тренутку. Дик Марти је добио књигу, а послала сам је и Бару Бареју, истраживачу масовних злочина у Латинској Америци.

Политички живот у Италији, која је после рата имала јаку комунистичку партију, свео се на удворичку прозападну политику. С тим у вези упустили сте се у опасну авантуру расветљавања убиства Алда Мора, за које су оптужене Црвене бригаде. Даље од оптужби није се ишло – мртва уста не говоре. О овом случају сте написали две књиге: „Ла небулоса дел цасо Моро“ („Магла око случаја Моро“, 2003) и „96 доманде сул цасо Моро“ („96 питања у вези са случајем Моро. Моро је могао бити спашен“, 2004), говоре о спрези криминала и политике – теми која никад није била актуелнија.

Од првог момента сам знала да истрага око киднаповања Алда Мора, од стране Црвених бригада, и његовог убиства није темељно спроведена и да се намерно прикривају чињенице, познате само малом кругу људи из тајних служби. Почела сам да прикупљам информације из свих расположивих извора, пре свега од тајних служби – како оних из доњег нивоа, чији рад је релативно транспарентан, тако и од оних, од јавности скривених нивоа, у које спада и „Гладио“.

Због чега сте посумњали у званичну верзију?

Познато је да је Алдо Моро имао намеру да у Парламенту објави одлуку о приближавању своје партије комунистима, зато што је схватио да је у Италији са дубоко укорењеном комунистичком традицијом неприродна влада у којој нема представника комуниста. Ако пратимо ту нит неминовно се намеће питање зашто би једна левичарска организација, после Моровог убиства дефинитивно прогнана из политичког живота Италије, имала интерес да убије политичара који је био на путу да им направи места у Парламенту.

Ко по вашем мишљењу стоји иза овог злочина?

Мртва уста не говоре, па са сигурношћу не можемо да кажемо ко су наручиоци убиства, али могу да кажем ко су саучесници. Напомињем да су Црвене бригаде у почетку биле заиста искрен револуционарни покрет, који је желео да својим акцијама продрма друштвени систем и владу, огрезлу у корупцији и тесно повезану с мафијом. Међутим, у последњој фази пред распад организације, после хапшења најрадикалнијих чланова, дошло је до инфилтрације сумњивих особа у њихове редове, што је коинцидирало са убиством Мора.

Коме је онда то убиство користило?

Ако следимо логику трилера – траг води ка онима којима се Моро обраћао писмима из заточеништва, за које је знао да могу да покрену преговоре са отмичарима, а који су то одбили. Моро је писао и Папи, молећи га да наговори владу да започне преговоре са киднаперима, како би се добило у времену, али је на његову несрећу папа Павле ВИ послао писмо које је било својеврсна смртна пресуда. Уместо да се заузме за Моров живот и наговести могућност преговора, он је хладно пресекао комуникацију са отмичарима, поруком: „Пустите Мора без икаквих уступака!“ То је био окидач за његово убиство. Црна рупа у истрази је и онај део извештаја, који се односи на стан у којем је Моро био заточен. Иако је познато да су се у тој згради налазила четири стана у власништву тајних служби, нико није обратио пажњу на овај детаљ. Као што је промакла симболична порука у вези са местом где је нађено његово тело: оставили су га управо на средини пута између седишта Комунистичке партије и Демохришћанске странке. Порука је упућена онима који би евентуално поново покушали да споје ове две партије – да знају шта их чека. У прву књигу сам укључила сведочења кћерке Алда Мора, а другу сам писала са 33 новинара, од којих се сваки бавио једним од неразрешених детаља. На пример – ташна (имао је три ташне, а нађена је само једна), затим писма која недостају. Алдо је из заточеништва писао многа писма, из којих се види да је знао да ће бити убијен од стране државе. Његова супруга је то јавно изговорила, одбивши гламурозну државну сахрану: „Ви сте га убили и не желим тамо да вас видим“. Ја сам се бавила умешаношћу „Гладија“ у цео случај.

Борећи се за истину, вођени принципима а не идеологијом, отишли сте у Центар „Сава“ да дате подршку Војиславу Шешељу, поводом процеса у Хагу.

Десило се да се управо после промоције књиге одржавала конференција у Центру „Сава“, на коју сам отишла спонтано, како бих подржала напоре да се бесмислено суђење прекине и невин човек пусти из затвора. Пришла сам организаторима и дала им књигу, понудивши се да говорим, али сам добила хладан бирократски одговор да не могу да говорим зато што се нисам на време пријавила. Жао ми је што се оваква акција од националног интереса, у коју би требало укључити све слојеве друштва без обзира на политичку припадност, извела на ускостраначки, бирократски начин. Мало више флексибилности и спонтаности не би шкодило тим људима, који заиста раде значајан посао за рехабилитацију целог народа. Требало би имати на уму да ниједну промену у историји нису извеле бирократе.

Кад се суочимо са особом као што сте ви, намеће се незаобилазно питање: шта је то што је покренуло према Србији особу, која осим сјајног образовања има и привилегију да живи у једном од најлепших градова света, као и харизму којом би лако освојила италијански медијски простор?

Нисам о томе размишљала, али претпостављам да се део одговора налази у утицају који је на мене извршила моја породица, која је у културама као што је наша још увек витална. Срби су на сличан начин сачували то језгро породице, она их је формирала и штитила у најтежим тренуцима историје, све до овог последњег колективног страдања. Ја сам имала дивне родитеље, нису били уљуљкани официјелним образовањем, већ су имали потребу да путују и упознају људе како би о њима стекли сопствено мишљење. Често смо долазили у Југославију, заволели Београд и враћали му се. Мој отац, инжењер, волео је руску литературу и говорио неколико језика, укључујући и руски, па смо и тамо много пута одлазили. Када је започела операција растурања Југославије, праћена медијском сатанизацијом Срба, знала сам да народ који сам добро упознала и заволела не може бити онај, у медијама безобзирно приказиван. Никада се не служим медијским „информацијама“, већ интуицијом. То ме је одвело и на Кубу.

Како видите будућност новинарства, с обзиром на цензуру која се спроводи на свим нивоима пирамиде моћи?

У Италији је левица постала десница, а десница се понекад служи аргументима левице. Странке су потрошиле свој кредибилитет, па верујем да ће новинари који раде за рачун редакција ускоро нестати, а њихову ће улогу преузети мали, независни извештачи, који ће радити за мале независне ТВ станице и новине.

линк

Марија Лина: Карлу дел Понте гризе савест
Пише: desk

Ма­ри­ја Ли­на Ве­ка, пи­сац ро­ма­на „Вуч­је ср­це“, ко­ји го­во­ри о суд­би­ни чо­ве­ка ко­ме је пре­са­ђе­но ср­це Ср­би­на уби­је­ног на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ових да­на је бо­ра­ви­ла у по­кра­ји­ни. Пре­ма ње­ним ре­чи­ма, из­ве­штај Ди­ка Мар­ти­ја је по­мо­гао да про­блем подиг­не на свет­ски ни­во, али Ли­на Ве­ка ни­је оп­ти­ми­ста у по­гле­ду ис­тра­ге ко­ју ће да во­де УН.


О че­му го­во­ри ваш ро­ман?

– О мла­дом Фран­цу­зу пре­са­ђу­ју ср­це, то ср­це је пу­но љут­ње и све то, на­рав­но, не­ће за­вр­ши­ти до­бро, не­ће за­вр­ши­ти срећ­но. И ње­гов ор­га­ни­зам и ње­гов ум од­ба­цу­ју ор­ган, он се стал­но пи­та: „Чи­је је мо­је ср­це?“ По­ру­ка је да не мо­же баш све да се ку­пи.

Ка­ко је при­мље­на ва­ша књи­га у Ита­ли­ји?

– Од сеп­тем­бра 2009. го­ди­на, ка­да је књи­га иза­шла у фран­цу­ско-срп­ској вер­зи­ји, ­штам­па­но је 1.000 при­ме­ра­ка, а, ево, ових да­на сти­же и ита­ли­јан­ско-срп­ска вер­зи­ја, ко­ја је од­штам­па­на у истом ти­ра­жу. По­сле пр­вог, бе­о­град­ског из­да­ња, из­да­вач се упла­шио и ни­је хтео да про­мо­ви­ше мо­ју књи­гу она­ко ка­ко је тре­ба­ло. С овим из­да­њем, на­дам се, не­ћу у Ср­би­ји има­ти тих про­бле­ма. Књи­га се не про­да­је, она се прак­тич­но по­кла­ња на про­мо­ци­ја­ма. Та те­ма је пре би­ла за­бра­ње­на, а са­да се о то­ме отво­ре­но го­во­ри. Има­ла сам раз­не про­бле­ме са ди­стри­бу­ци­јом књи­ге, ме­ђу­тим, по­след­њих ме­се­ци ме по­зи­ва­ју да је пред­ста­вим. Би­ле су про­мо­ци­је у Мо­де­ни, Ро­ве­ре­ту, Ри­му, Па­ри­зу…

Да ли у Ита­ли­ји има рас­пра­ва и од­бој­но­сти пре­ма са­мом НА­ТО пак­ту, ко­ји је омо­гу­ћио да се Ср­би­ма ра­де та­кве ства­ри? Ко­ли­ко зна­мо, то­га је би­ло и пре, јер је у НА­ТО ми­си­ји због оси­ро­ма­ше­ног ура­ни­ју­ма умр­ло мно­го ита­ли­јан­ских вој­ни­ка.

– То по­сто­ји, али не из са­о­се­ћа­ња пре­ма уби­је­ним Ср­би­ма, не­го из фи­нан­сиј­ских раз­ло­га и це­не уче­шћа Ита­ли­је у тој ми­си­ји. Мно­ги су се раз­бо­ле­ли и умр­ли, али је то огра­ни­че­но, и ве­ћи­на Ита­ли­ја­на не­ма пој­ма ни где је Ко­со­во. Нај­че­шће упо­зо­ра­вам на не­по­сто­ја­ње ме­мо­ри­је, јер ве­сти тра­ју не­ко­ли­ко са­ти, а љу­ди их бр­зо за­бо­ра­вља­ју. И ге­о­гра­фи­ја је бит­на, јер ако на Фи­ли­пи­ни­ма стра­да 12.000 љу­ди, у Ита­ли­ји се о то­ме уоп­ште не раз­ми­шља. По­сто­ји за­пре­па­шће­ност тр­го­ви­ном људ­ским ор­га­ни­ма, али је то вр­ло огра­ни­че­но. Та афе­ра је за­там­ње­на ка­да су ухап­си­ли Мла­ди­ћа и он­да је то пре­вла­да­ло у ме­ди­ји­ма. Да­ни­ма се го­во­ри­ло да су „ухап­си­ли уби­цу“.

Зар не­ма дру­га­чи­јих гла­со­ва?

– Сма­трам да је зва­нич­но но­ви­нар­ство у Ита­ли­ји до­дир­ну­ло нај­ни­жу мо­гу­ћу тач­ку, дно. По­сто­ји, на­рав­но, чи­та­ва мре­жа ма­лих гла­си­ла, ко­ја су по сна­зи ин­фор­ма­ци­ја из­у­зет­на, али њи­ма се не да­је ни­ка­ква те­жи­на. Та гла­си­ла не мо­гу да оп­ста­ну и да се про­би­ју до чи­та­ла­ца од тих ве­ли­ких но­ви­на.

Од фе­бру­а­ра, ка­да сте по­след­њи пут би­ли ов­де, де­си­ле су се не­ке круп­не про­ме­не. Ис­тра­га о тр­го­ви­ни људ­ским ор­га­ни­ма од­у­зе­та је Еулек­су и пре­да­та у над­ле­жност УН.

– Сум­њам у све офи­ци­јел­не ин­тер­на­ци­о­нал­не ин­сти­ту­ци­је и ми­слим да ту не­ма мно­го на­де. УН ми­ров­ња­ци ни­су ви­де­ли оно што се де­ша­ва­ло на Ко­со­ву, КФОР та­ко­ђе, то су све УН слу­жбе­ни­ци ко­ји не зна­ју шта се де­ша­ва­ло. Хи­ља­де љу­ди из тих ор­га­ни­за­ци­ја ни­шта ни­су ви­де­ле. На­рав­но, ни Еулекс не же­ли да се крив­ци ка­зне.

Упра­во се че­ка име­но­ва­ње глав­ног ис­тра­жи­о­ца, а ин­те­ре­сант­но је да Кар­ла дел Пон­те, ко­ја се ну­ди­ла за ту по­зи­ци­ју, ни­је узе­та у об­зир. Да ли је то гре­шка?

– То је сме­шно. Суд у Ха­гу уни­штио је све до­ка­зе о про­да­ји људ­ских ор­га­на. Она ве­ро­ват­но ста­ри, па са­да же­ли да опе­ре не­ка од сво­јих за­ла. Њу мо­жда гри­зе са­вест, јер у сво­јој књи­зи „Лов“ ка­же да је би­ло нај­ма­ње 300 Ср­ба ко­ји­ма су из­ва­ђе­ни ор­га­ни, али чуд­но је да она на функ­ци­ји на ко­јој је би­ла ни­је има­ла вре­ме­на да то ис­тра­жу­је. Њој је би­ло ва­жни­је да ју­ри Ср­бе по це­лом све­ту. Ка­ко са­да да ис­тра­жу­је, ка­да до­ку­ме­на­та не­ма? На осно­ву че­га?

Ср­би­ја не­по­зна­та Ита­ли­ја­ни­ма

Ових да­на смо у Бе­о­гра­ду има­ли скуп НА­ТО зе­ма­ља, ода­кле нам је ја­сно ре­че­но да Ко­со­во ни­је на­ше. Чи­је је Ко­со­во у очи­ма обич­них Ита­ли­ја­на?

– По­сто­ји Ре­зо­лу­ци­ја 1244 и ни­ка­ко не мо­же би­ти да Ко­со­во не бу­де ва­ше. Та ла­жна др­жа­ва ни­је при­зна­та ни од др­жа­ва ЕУ, ни др­жа­ва УН. Што се ти­че про­сеч­ног Ита­ли­ја­на. он не­ма не­ку кул­ту­ру да би се ба­вио ти­ме. Ка­да је тре­ба­ло да по­ша­ље­мо де­цу из Гњи­ла­на у Рим, пр­ва ствар ко­ју сам пи­та­ла оне ко­ји су се по­ну­ди­ли да их уго­сте би­ла је: „Ко зна где је Ср­би­ја?“ На ма­пи су по­ка­зи­ва­ли све, осим тач­ног ме­ста, из­ме­ђу оста­лог и Дал­ма­ци­ју.

Д. Ба­шо­вић

Извор: Правда, 21.06.2011.

МАРИЈА ЛИНА: КАРЛУ ДЕЛ ПОНТЕ ГРИЗЕ САВЕСТ

БЕ­О­ГРАД – Ма­ри­ја Ли­на Ве­ка, пи­сац ро­ма­на „Вуч­је ср­це“, ко­ји го­во­ри о суд­би­ни чо­ве­ка ко­ме је пре­са­ђе­но ср­це Ср­би­на уби­је­ног на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји, ових да­на је бо­ра­ви­ла у по­кра­ји­ни. Пре­ма ње­ним ре­чи­ма, из­ве­штај Ди­ка Мар­ти­ја је по­мо­гао да про­блем подиг­не на свет­ски ни­во, али Ли­на Ве­ка ни­је оп­ти­ми­ста у по­гле­ду ис­тра­ге ко­ју ће да во­де УН.



О че­му го­во­ри ваш ро­ман?

– О мла­дом Фран­цу­зу пре­са­ђу­ју ср­це, то ср­це је пу­но љут­ње и све то, на­рав­но, не­ће за­вр­ши­ти до­бро, не­ће за­вр­ши­ти срећ­но. И ње­гов ор­га­ни­зам и ње­гов ум од­ба­цу­ју ор­ган, он се стал­но пи­та: „Чи­је је мо­је ср­це?“ По­ру­ка је да не мо­же баш све да се ку­пи.

Ка­ко је при­мље­на ва­ша књи­га у Ита­ли­ји?

– Од сеп­тем­бра 2009. го­ди­на, ка­да је књи­га иза­шла у фран­цу­ско-срп­ској вер­зи­ји, ­штам­па­но је 1.000 при­ме­ра­ка, а, ево, ових да­на сти­же и ита­ли­јан­ско-срп­ска вер­зи­ја, ко­ја је од­штам­па­на у истом ти­ра­жу. По­сле пр­вог, бе­о­град­ског из­да­ња, из­да­вач се упла­шио и ни­је хтео да про­мо­ви­ше мо­ју књи­гу она­ко ка­ко је тре­ба­ло. С овим из­да­њем, на­дам се, не­ћу у Ср­би­ји има­ти тих про­бле­ма. Књи­га се не про­да­је, она се прак­тич­но по­кла­ња на про­мо­ци­ја­ма. Та те­ма је пре би­ла за­бра­ње­на, а са­да се о то­ме отво­ре­но го­во­ри. Има­ла сам раз­не про­бле­ме са ди­стри­бу­ци­јом књи­ге, ме­ђу­тим, по­след­њих ме­се­ци ме по­зи­ва­ју да је пред­ста­вим. Би­ле су про­мо­ци­је у Мо­де­ни, Ро­ве­ре­ту, Ри­му, Па­ри­зу…

Да ли у Ита­ли­ји има рас­пра­ва и од­бој­но­сти пре­ма са­мом НА­ТО пак­ту, ко­ји је омо­гу­ћио да се Ср­би­ма ра­де та­кве ства­ри? Ко­ли­ко зна­мо, то­га је би­ло и пре, јер је у НА­ТО ми­си­ји због оси­ро­ма­ше­ног ура­ни­ју­ма умр­ло мно­го ита­ли­јан­ских вој­ни­ка.

– То по­сто­ји, али не из са­о­се­ћа­ња пре­ма уби­је­ним Ср­би­ма, не­го из фи­нан­сиј­ских раз­ло­га и це­не уче­шћа Ита­ли­је у тој ми­си­ји. Мно­ги су се разболе­ли и умр­ли, али је то огра­ни­че­но, и ве­ћи­на Ита­ли­ја­на не­ма пој­ма ни где је Ко­со­во. Нај­че­шће упо­зо­ра­вам на не­по­сто­ја­ње ме­мо­ри­је, јер ве­сти тра­ју не­ко­ли­ко са­ти, а љу­ди их бр­зо за­бо­ра­вља­ју. И ге­о­гра­фи­ја је бит­на, јер ако на Фи­ли­пи­ни­ма стра­да 12.000 љу­ди, у Ита­ли­ји се о то­ме уоп­ште не раз­ми­шља. По­сто­ји за­пре­па­шће­ност тр­го­ви­ном људ­ским ор­га­ни­ма, али је то вр­ло огра­ни­че­но. Та афе­ра је за­там­ње­на ка­да су ухап­си­ли Мла­ди­ћа и он­да је то пре­вла­да­ло у ме­ди­ји­ма. Да­ни­ма се го­во­ри­ло да су „ухап­си­ли уби­цу“.

Зар не­ма дру­га­чи­јих гла­со­ва?

– Сма­трам да је зва­нич­но но­ви­нар­ство у Ита­ли­ји до­дир­ну­ло нај­ни­жу мо­гу­ћу тач­ку, дно. По­сто­ји, на­рав­но, чи­та­ва мре­жа ма­лих гла­си­ла, ко­ја су по сна­зи ин­фор­ма­ци­ја из­у­зет­на, али њи­ма се не да­је ни­ка­ква те­жи­на. Та гла­си­ла не мо­гу да оп­ста­ну и да се про­би­ју до чи­та­ла­ца од тих ве­ли­ких но­ви­на.

Од фе­бру­а­ра, ка­да сте по­след­њи пут би­ли ов­де, де­си­ле су се не­ке круп­не про­ме­не. Ис­тра­га о тр­го­ви­ни људ­ским ор­га­ни­ма од­у­зе­та је Еулек­су и пре­да­та у над­ле­жност УН.

– Сум­њам у све офи­ци­јел­не ин­тер­на­ци­о­нал­не ин­сти­ту­ци­је и ми­слим да ту не­ма мно­го на­де. УН ми­ров­ња­ци ни­су ви­де­ли оно што се де­ша­ва­ло на Ко­со­ву, КФОР та­ко­ђе, то су све УН слу­жбе­ни­ци ко­ји не зна­ју шта се де­ша­ва­ло. Хи­ља­де љу­ди из тих ор­га­ни­за­ци­ја ни­шта ни­су ви­де­ле. На­рав­но, ни Еулекс не же­ли да се крив­ци ка­зне.

Упра­во се че­ка име­но­ва­ње глав­ног ис­тра­жи­о­ца, а ин­те­ре­сант­но је да Кар­ла дел Пон­те, ко­ја се ну­ди­ла за ту по­зи­ци­ју, ни­је узе­та у об­зир. Да ли је то гре­шка?

– То је сме­шно. Суд у Ха­гу уни­штио је све до­ка­зе о про­да­ји људ­ских ор­га­на. Она ве­ро­ват­но ста­ри, па са­да же­ли да опе­ре не­ка од сво­јих за­ла. Њу мо­жда гри­зе са­вест, јер у сво­јој књи­зи „Лов“ ка­же да је би­ло нај­ма­ње 300 Ср­ба ко­ји­ма су из­ва­ђе­ни ор­га­ни, али чуд­но је да она на функ­ци­ји на ко­јој је би­ла ни­је има­ла вре­ме­на да то ис­тра­жу­је. Њој је би­ло ва­жни­је да ју­ри Ср­бе по це­лом све­ту. Ка­ко са­да да ис­тра­жу­је, ка­да до­ку­ме­на­та не­ма? На осно­ву че­га?

Ср­би­ја не­по­зна­та Ита­ли­ја­ни­ма

Ових да­на смо у Бе­о­гра­ду има­ли скуп НА­ТО зе­ма­ља, ода­кле нам је ја­сно ре­че­но да Ко­со­во ни­је на­ше. Чи­је је Ко­со­во у очи­ма обич­них Ита­ли­ја­на?

– По­сто­ји Ре­зо­лу­ци­ја 1244 и ни­ка­ко не мо­же би­ти да Ко­со­во не бу­де ва­ше. Та ла­жна др­жа­ва ни­је при­зна­та ни од др­жа­ва ЕУ, ни др­жа­ва УН. Што се ти­че про­сеч­ног Ита­ли­ја­на, он не­ма не­ку кул­ту­ру да би се ба­вио ти­ме. Ка­да је тре­ба­ло да по­ша­ље­мо де­цу из Гњи­ла­на у Рим, пр­ва ствар ко­ју сам пи­та­ла оне ко­ји су се по­ну­ди­ли да их уго­сте би­ла је: „Ко зна где је Ср­би­ја?“ На ма­пи су по­ка­зи­ва­ли све, осим тач­ног ме­ста, из­ме­ђу оста­лог и Дал­ма­ци­ју.

Д. Ба­шо­вић

Фото: М. Мишков

Линк

Атлантис ултра 9 посвећен је књизи „Вучије срце“ Марије Лина Века, о трговини органима на Косову.



Како говорити о могућностима зла у нашем времену? Поседује ли језик моћ говора о неисказивим облицима зла (трговина органима на Косову) подржаних Новим светским поретком и српским политичким естаблишментом?

У Атлантису Ултра данас говоримо у књизи „Вучије срце“ чија је ауторка Марија Лина Века, италијанска новинарка и књижевница која, не пристајући на политичку коректност, читавог свог живота говори у име оних народа којима је порекнуто право на жртве од Сомалије до Косова и Метохије где је у периоду од 1998. до 2001. године нестало око 1.300 припадника српске националности, чије породице већ годинама безуспешно покушавају да сазнају шта се са њима десило.

Они који су починили стравичне злочине над тим људима слободно шетају Косовом док политички естаблишмент Србије управо ових дана предаје Косово и Метохију у форми билатералних споразума без икаквог отпора потпуно загушеног бурним и бучним оргастичким салвама одушевљења изазваним тениским успесима које председник Србије проживљава и доживљава као своје и потом поклања свима у региону.

Марија Лина Века у свом роману настоји да врати моћ језику како би проговорила о страхотама нашег доба у коме се нормализује зло и најстрашнији злочин одиграва у импровизованим болницама које служе за узимање органа и њихову продају на црном тржишту и описује процедуру по којој се посао обавља.

Од отимања Срба, њиховог транспорта до ових места највеће страве, менгелеовских кланица у којима се орагни често ваде један по један, зарад већег профита, у којима жртва преживљава и до годину и по дана, идемо трагом приповедања италијанске књижевнице.

Криминалци и психопатски припадници некадашње ОВК (Ослободилачке војске Косова), су ту да отворе и затворе круг проналазећи муштерије, махом богате Европљане који имају проблеме са појединим органима, попут младог Француза Данијела који са зебњом и нестрпљењем ишчекује своје ново срце. Полутајно и у тишини Данијелови пребогати родитељи врше припреме за операцију, док хиљадама километара далеко нестају један за другим неколико Срба, кандидата за донатора.

Срби нестају и страдају као безвредне жртве Новог светског поретка, због којих криминалцима неће фалити длака са главе, док ће рачуни у банкама постати позамашни након што се жртви отвори грудни кош и из њега извади срце које топло наставља да куца за неког ко то заслужује не само по мери Хашима Тачија већ и српског естаблишмента.

У разговору са Маријом Лином Веком учествује и Драган Мраовић, новинар и публициста, бивши генерални конзул СРЈ у Барију.

У другом делу емисије чућемо како је протекло недавно сведочење Стефана Каргановића оснивача и директора фонда Историјски пројекат Сребреница пред Судом БиХ, где је наступио као вештак одбране другооптуженог у предмету "Јевић и остали", који се води против Душка Јевића, Мендељева Ђурића, Горана Марковића и Неђе Иконића за злочин у Сребреници.

http://www.dverisrpske.com/sr-CS/multimedija/radio/atlantis/vucije-srce-marija-lina-veka.php