Домаћице VS запослене

Домаћице VS запослене

Да ли је данас боље бити запослена жена или домаћица?




Већина ће рећи – па наравно, запослена жена. Домаћице не воде рачуна о свом изгледу, деца им се пењу на главу, њихов рад се нигде не види и нико им за то не плаћа, од мужа морају да траже новац ако желе нешто да купе. Још кад се на то дода да су целог дана затворене у кући, то доводи до „затуцаности“.

Сада када имамо високообразоване жене, зашто би нека жена била домаћица, када она треба да наплати свој труд у дугогодишњем школовању? Овако може да ради, да има свој динар, буде самостална, и не мора ни од кога да зависи. Може да има и више слободног времена, пошто после посла нема никакве обавезе. Може да иде у „шопинг“ или на путовања са другарицама.

Та самосталност је само једна страна медаље. Друга страна медаље је да жене данас желе да буду потпуно равноправне с мушкарцима. Када могу мушкарци да буду успешни, могу и жене. Закључак је јасан – „Живим живот, ја сам запослена, самостална жена. Неће мене тамо неки муж да затвори у кућу, да му само кувам и рађам децу.“

Али, да ли је све ово баш овако? Да ли је заиста толико лоше бити домаћица, а толико добро бити запослена жена? Можемо да их упоредимо.


Запослена жена има више времена од домаћице?

Да погледамо радни дан запослене жене: радно време: 6 (ређе) до 8 сати. Ретке су жене које живе на 15 – 30 минута од посла, што значи да је минимум који проведу у путу до посла и назад сат и по. Неке проведу само толико времена путујући у једном правцу, што није реткост када живе у приградским насељима већег града као што је нпр. Београд. Када дођу са посла, морају да се одморе бар 30 – 45 минута, с обзиром да једноличан рад, гужве у превозу, врућина лети и хладноћа зими додатно исцрпљују. Жене проведу и минимум 30 минута спремајући се за посао. Када све ово саберемо добијамо око 11 сати проведених што на послу, што припремајући се за њега, што путујући.

За то време, домаћице могу да спреме ручак (1 – 4 сата), с тим што нису све време везане за шпорет, пошто активно спремање траје у просеку 45 минута у зависности шта спремају, што значи да им ту није одузето време; оперу судове (10 – 40 мин.), усисају (25 – 30 мин.), простру веш (15 – 20 мин.)… А, све то могу да раде паралелно са спремањем ручка. Прање подова, прозора или тепиха нису свакодневне радње, тако да се то не може рачунати у „обичан радни дан“. Рачунамо – максимум 4 сата активног рада.

Оно што одузима време нашим домаћицама је гледање латиноамеричких, а сада нажалост и турских серија и осталог кич-програма. Ако домаћица прати 2 серије, то је најмање 2 сата. Ако уз то погледа и неку „забавну“ емисију и „музички“ програм, онда ће остати „залепљена“ за ТВ и по неколико сати. Тада заиста неће имати времена. Морам да напоменем да ни запослене жене нису имуне на кич који данас доминира на телевизијама, па због тога додајте и запосленим женама „сатницу“ одвојену за ТВ. Није реткост да нека жена жури с посла како случајно не би пропустила неки тренутак серије коју прати.

Домаћице су „затуцане“?

Чињеница је, као што рекох, да жене које су домаћице много времена проводе уз ТВ. Све мање се интересују да нешто прочитају или да изађу и прошетају у природи. Ако и читају, то су неки часописи у којима се често налазе потпуно небитне информације, понеки роман за после подне, и ту се завршава сва „наука“. То, наравно, може да се промени. Када домаћица искључи ТВ, она добија много слободног времена које може да утроши на образовање. Не мислим да домаћица мора да иде на факултет и полаже испите да би била „образована“. Не мора да има ограничење – „ја сам се за то школовала, ја то треба да радим“. Сви треба да учимо оно што можемо практично да применимо. Ако нешто знамо, а то не можемо да применимо, то нема неку сврху. Школа ради школе и знање ради знања, не служе ничему. Сви вас питају коју сте школу или факултет завршили, а нико вас не пита зашта сте способни и шта знате да радите. Као да је школа мерило тога шта човек може и зна. Због тога што завршена висока школа није мерило знања и способности, домаћице не треба да буду „затуцане“, већ треба да шире своје практично знање, које може да им помогне у свакодневном животу.

То исто важи и за запослене жене. На њих не треба гледати због завршене школе као на неко „више биће“ у односу на домаћице. Сви врло добро знамо да се данас преко везе долази на 90% радних места. Тако да то што је нека жена негде запослена, не мора да значи да је она способнија од других, већ је велика вероватноћа да је имала добру везу. Можда је била способна да научи за испит, али нико касније не проверава да ли она то и даље зна. Битно је само да има диплому. Свака жена, без обзира да ли седи код куће или негде ради, сама бира да ли ће ширити своје знање или ће бити „затуцана“. Домаћице данас имају једнаку могућност да знају све што знају и запослене и „високообразоване“ жене, јер имају довољно времена и могу да се посвете и читању и проучавању различитих области које их интересују.


Стрес?

Оно у чему се разликују запослене жене и домаћице је количина стреса ком су изложене. Стрес домаћице – загорео или искипео ручак, нешто се просуло, па то мора да почисти, разбио се тањир… Стрес запослене жене – мора да стигне на време на посао иначе јој се одбија од плате, није у добрим односима са колегама, шеф је сексуално узнемирава, истиче рок, а она није извршила пословне обавезе, па због тога мора да ради много више, да остаје до касно, а рано да устаје… Па, која је од њих изложена већем стресу?


Жене су равноправне са мушкарцима и треба да раде исто што и мушкарци?

Додатан стрес женама ствара то што се боре да, у свету у коме мушкарци воде главну реч, буду потпуно равноправне са њима. Жене нису равноправне са мушкарцима и не треба да раде исто што и мушкарци. Није исти однос жене и мушкарца према кући или према томе како се уговара неки посао. Често се за кућу где живе само мушкарци каже да ту треба „женска рука“. Исто тако, када се уговара посао, озбиљније делује када га уговарају мушкарци. Ово, наравно, није у свим случајевима. Има мушкараца који су много уреднији од многих жена, као и жена са којима можете озбиљније да разговарате него са мушкарцима. Не треба генерализовати. Није све црно – бело. Многи мушкарци су брижни очеви, умеју и нешто да скувају. Али, истина је да су жене много пажљивије, тако да некад можда и превише детаљишу. Што и није лоше када је у питању укус хране, чистоћа, уредност итд. Са друге стране, неки послови су мушкарцима лакши него женама, као што је нпр. цепање дрва или ношење цигала, мешање малтера… То не значи да је женама забрањено да цепају дрва или преносе цигле. Ако нема никог другог, што да не. Женама ништа не треба да буде забрањено да раде, али оне треба да знају шта је њихов примарни посао.

Жена пре свега треба да брине о кући и породици. Да се побрине да њена породица буде здрава, да деца буду лепо васпитана, муж срећан и поносан на њу и да зна да на њу може да се ослони. Због тога мушкарац мора да буде спреман да храни и брани своју породицу. Треба да буде стабилан човек, како би жена знала да има његову заштиту и да ће јој он обезбедити све што јој је потребно за нормално функционисање домаћинства. Да буде сигурна да ће породици обезбедити сигуран дом. То је оно што мушкарац мора да обезбеди. Жена може да „преузме“ посао мушкарца у случају да он остане без посла или посао који је покренуо пропадне, али то треба да траје док мушкарац поново не покрене нешто или не нађе други посао. Тада се жена враћа својој првобитној дужности.

Сада може да се постави питање женине самосталности. Тачно је да она у овом случају није „самостална“. Али, зашто би то био проблем? Она „зависи“ од свог мужа, али ако је то човек који се брине о њој, о деци, човек који их воли, пружа им пажњу, усрећује их и коме верују, зашто би то био проблем? Зашто би био проблем да жена од свог мужа тражи нешто што јој је потребно, када је он ту да јој то обезбеди? Муж и жена треба да се узајамно цене, поштују и помажу, и породица треба да буде једна функционална заједница, а не „Титаник“ на који личе многе данашње породице. Када је породица функционална, она је као војска спремна за бој. Свако у породици има своју „функцију“, неко мању, неко већу, али сви су чланови битни. Свако има свој део посла који треба да обавља. Тако и жене имају свој део у тој борби. Шта би војник на првој линији фронта радио када би знао да чета нема кувара и да неће имати шта да једу? Дакле, и кувар је веома важан за успех бораца. Тако је и жена веома важна за успех мушкарца, јер када зна да је жена ту, он може да се потпуно посвети свом послу, без бриге да ће кући нешто да недостаје.

На другој страни, запослене жене уопште нису независне, ма колико оне то тврдиле. Оне зависе од газде који им даје плату, а газда није човек који их цени и воли због тога какве су особе, већ их „цени“ онолико колико доносе профита његовој фирми. Оне су само пролазна лица која му завршавају неки посао, и које лако може да замени. Са супругама и мајкама у јакој породици није тако. Оне су жене које неко воли, поштује и цени и које су награђене свакодневном радошћу укућана.


Запослене домаћице

Све време нисмо узели у обзир то да су и запослене жене често супруге и мајке и да и њих чекају муж, деца и кућа, али пре или после „главног“ посла. Дакле, све оно што домаћице могу лагано да ураде у току једног дана, а да се притом одморе када хоће, морају да раде и запослене жене. На запосленим женама је много већи терет него на домаћицама. Оне исти домаћички посао морају да ураде за краће време и још да буду одморне како би наставиле да раде за газду. Да ли је то предност запослене жене?

Бити добра домаћица не значи само ићи по кући, чистити и спремати, како се често замишља. То је најмањи део времена. Бити домаћица значи волети, чувати и бринути се о онома које највише волимо, чинити да деца постану добри људи, бити ослонац и подршка мужу који ради како би обезбедио оно што је његовој породици потребно, учити практичне ствари како би породица могла што боље да функционише, користити време које је дато за упознавање стварности око нас, а не за гледање испразног ТВ-програма и стварање „хепиленда“ у коме се заиста постаје затуцана.

Бити домаћица не значи бити затворена у кући. Домаћица, ако се организује може да проводи много више времена напољу, у природи и са драгим људима, него било која презаузета запослена жена. Домаћица може да се посвети лепим стварима као што је опуштајући ручни рад (хеклање, плетење, везење) како би оним што направи обрадовала своју дечицу или пријатеље. Може да гаји цвеће како би јој дом или двориште били лепши и одисали свежином и како би и она сама могла да ужива у свим тим прелепим бојама и мирисима.

Може ли миран, сређен и радошћу испуњен живот, доброг мужа и срећну и добру децу да замени месечна плата?

[Only admins are allowed to see this link]



Аутор: Јелена Вуканић
27.05.2012.