Бојиш ли се ћутања, Србине?

Уместо задужбина, које су славни преци завештали свом Отачаству, а које су српски комунисти отели, ти ћеш Србине, завештати масовне гробнице жртава Јосипа Броза и његових следбеника. То су комунистичке задужбине.
Оставићеш, свакако, и сећање на милионе Срба које уведоше у Брозове тамнице, одакле су их Брозови тамничари касније пребацивали у гробнице на Лоњском пољу, у Лаћарку, Хомољу, руднику Трепча, поред нишке робијашнице, у порти манастира Ваведење у Београду, код Високих Дечана, на крушевачкој Багдали.
Остави им, Србине, и песму коју су српски комунисти здушно певали: „Ми имамо три највећа сина – Енвер Хоџу, Тита и Стаљина“.
Остави им, Србине, и питање: ко уби 153 српска емигранта у Европи? Ко Андри Лончаревићу секиром располути главу у Паризу, ко у Бриселу усмрти инвалида без десне руке Бору Благојевића, ко у Чикагу измасакрира Драгишу Кашиковића и десетогодишњу Иванку Милошевић?
Остављаш, Србине, и ову реку без повратка којом отиче српска младост – одлазе твоји синови и кћери у свет, да тамо, као школовани стручњаци, унапређују туђу земљу, јер за њих нема посла и хлеба у Отаџбини! И сада имате овај призор: отац и мајка, који су их неговали и хранили, носили на пелцовање, покривали ноћу да не озебу, испраћали са осмехом у школу, тако и дочекивали, поносили се својом децом… И шта сада? Блену, усамљени, једно у друго, стрепе од сваког телефонског позива и звона на вратима. Где им је син? У Чикагу. Где им је кћер? На Новом Зеланду! Где им је унук? У Јоханесбургу! Очајни родитељи не могу да нађу смисао живота…
Овде су остале „посланице“ које мисле да су и државнице. Неке увелико подсећају на Брозове афежејке – све знају, у све се разумеју. Своје говоре у парламенту увежбавају пред огледалом у кући… Од силног уображења саме себи кажу – Ви! Ви, посланице-државнице много лепо изгледате. Још када каже: „Ја мислим“ – разумног човека спопадне језа. Замислите: она мисли о држави. Јадна државо! Ко ли ми те храни, ко ли ми те брани! Пред њима би и Пашић устукнуо, чика-Љуба странку променио, Лаза Пачу трипут закључао касу. Умеју оне и да псују: „Ј…ш Србију, брани странку, од ње живиш“.
Понизили су те, Србине. Унаказили. Обрукали пред светом. Удружило се зло домаће и туђе. Газе по твом достојанству, пљују на твој углед и част. Кажу: не савијаш се довољно! Кажу: опиреш се превише. Кажу: не играш игру увлакушу и савијушу! Зато ти отимају драгуље српских земаља! Не отимају баш све, понешто им и власт нуди и даје.
Обећали су ти, Србине, обећали јавно, на телевизији и у новинама, да хлеб неће поскупети. Видиш ли колико је ова власт фина. Могла је, да није овако фина, да каже – стоко једна, имаћеш хлеба, немој да се буниш! Ето, није обећала ове колхозне казане, као највиши домет хуманости и усрећитељског комунизма, а добио си их. Сада око милион Срба стоји пред тим казанима да прими чинију чорбе и парче хлеба. Можда ће доћи председник владе и председник државе да пробају чорбу из колективног казана. Можда ће доћи, власт воли да каже како дели судбину народа. Хлеб, дакле, неће поскупети, а храна из казана даје се џабе. Па шта ћеш више, човече! Ти би хтео нешто и уз хлеб, то не може, нема се! Не може власт да узима од ових који примају плате и пензије, да одштети ове похлепне, ове саможиве, они имају велике заслуге и велике плате и пензије, а видиш, они кажу да им је и то мало.
А заслуге стварно имају – неки од њих јахали су српске попове, други пљували по Цркви, трећи предавали марксизам и лењинизам. Рећи ћеш да неки од њих возе најскупље аутомобиле, али нису они криви што је у овој земљи таква слобода да свака шуша може да их упуца. Јесу скупи блиндирани аутомобили, али ни топ, кажу, не може да их пробије.
Пристао си на свако зло и понижење, Србине. Не бојиш се питања и потомака: зашто си ћутао када је требало да проговориш снагом грома?! Зашто си се савијао до црне земље кад је требало да се усправиш до неба?! Бог те је наградио, Србине: дао ти је вид, дао ти је слух, дао ти је језик и здраву памет. И моћ да говориш. Бојиш ли се ћутања, Србине! У времену које долази нико те неће питати ко ти је био отац, стриц, ујак, али ће те неизоставно питати који је твој лични допринос отпору овом злу које те одавно притиска и понижава.
Проговори, Србине, језиком својих часних предака!
Ослушни, још једном, речи српског патријарха Гаврила Дожића: „Понизимо се пред Богом, а узвисимо се пред људима!“
Вратимо Србији морални лик наших очева и дедова. Ту Србију, пуну моралног здравља и моралне лепоте, поштовао је свет. И волео. Ослушнимо зато, још једном, вечну поруку српског патријарха Павла: „Будимо људи!“
Будимо људи, а не робови!
Знате ли, можда, како је Драгиша Пењин, песник из Шапца, аутор чувених збирки песама Витез од опанка и Књегиња од опанка, певао нашим прецима које је због њихове племенитости волео свет?

Мој деда погледом стреља,
а у срцу много доброте носи.
Непријатељу чупа гркљан у рату,
и гадно му псује крвава неба.
А када га зароби, ко рођеном брату,
даје пола свога војничкога хлеба.

Бог нас је Србине, изабрао да вечно трајемо на својој земљи. Зато не шири дефетизам, нећемо ми пропасти. Било је у земљи Србији и тежих времена него што је ово. У јесен 1915. године после пада српске престонице у немачке руке, цели свет је објавио да Србија више не постоји, да не постоји ни њена војска – постоје само неки бедни остаци који лутају без наде за спасење.
Мало касније, тај исти свет је објавио да француска коњица не може да сустигне српску пешадију која за месец и по дана прелази под борбом седам стотина километара и ослобађа не само своју Отаџбину. Игром судбине, фелдмаршал Макензен, чији су топови из Нове Пазове разарали Београд, нашао се у рукама српске победничке војске.
Памти, Србине, и усправи се!
Све ће се ово звати минулим временом. Отуда, Србине, знаш шта ћеш поручити онима који су умислили да су већи од Бога и да нам, као господари живота и смрти, отимају најлепши и најкстоноснији драгуљ Отаџбине:
Можете нас на крст распињати, можете нас на коље набијати, можете нам сабљама главе одсецати, можете нас бомбама разарати, али ће преживети неко ко ће остатком крви исписати вечну поруку:
Косово је света српска земља!
Остатком крви, на камену – међашу исписаћемо поруку која подсећа на спартанског краља Леониду:
Путниче, кажи свету да смо пали овде на бранику Отаџбине!
Том поруком храниће се и браниће се нови српски нараштаји.

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

линк