Tvorac Grada

Љубав потомака мајмуна и деце Божје

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Љубав потомака мајмуна и деце Божје

Počalji  danica taj Čet Apr 26, 2012 3:22 am

Нада Нововић

ЉУБАВ ПОТОМАКА МАЈМУНА И ДЕЦЕ БОЖИЈЕ


„Срце има свој ред: дух има свој ред,
који се држи начела доказивања.
Срце има један други. Човек не доказује
да треба да буде воље вољен излажући
редом разлоге љубави: то би било смешно.“[1]

Бој љубавни



Није ретко „убеђење“ да се о љубави не може „јасно“ и „разговетно“ говорити, из разлога што је љубав неразумна, надилази могућност „прецизног“ рационалног поимања. Но ако већ хоћемо да ризикујемо, као у рулету, усуђујемо се да хоћемо, онда би нам ваљало говорити (љубавно се снисходећи и псеудополитомично артикулишући)[2]: на „систематичан“, „методичан“, „темељит“, „јасан“, „разговетан“, „прегледан“, „коректан“, „непопуларан“, „уређен“, „уредан“, „правилан“ и „дисциплинован“, „дисциплиниран“, „озбиљан“, „нефрагментаран“ и „нерапсодистички“, и наравно, не заборавимо најважније: неслободан начин! Дакле, ваљало би нам говорити о појединим фронтовима сукоба потомака мајмуна и деце Божије.



Један од „неубеђених“, слободно ослобођен неслободе, потомак деце Божије, Владимир Соловјов у чланку „Смисао Љубави“[3] себи и нама, свима који хоће указује, пројављује, сведочи о смислу љубави; тачније смислу полне љубави. „Убеђени“ потомци мајмуна, одмах би волели додати, да је продужење врсте једини смисао полне љубави ако га и има [4].



Соловјов би додао: „Ја држим да је такво схватање погрешно – не само на основу некаквих идеалних претпоставки, већ пре свега на основу природно историјских чињеница. Да је размножавање живих бића могуће и без полне љубави јасно је већ из чињенице да се оно врши и без поделе на полове“[5]. Пол и љубав нису имали „среће“ у историји, све је то било стрпано некуд у подземље, једино је уметничко стваралаштво говорило о тајнама човекове душе, откривајући богато индивидуално искуство. Официјелно хришћанство је допуштало полну љубав само као слабост, која је својствена човековој грешној природи. Тако је полна љубав постала слабост, стид, нешто скоро прљаво. Антихришћанска и антирелигиозна свест нашег доба је запањујуће блиска лажној аскези из времена средњовековног хришћанства, без обзира на то што је данашњи човек далеко од Христа. Владајућа хришћанска свест је читав проблем пола и љубави повезала са вулгарним тумачењем дуализма духовног и телесног, наглашавајући грешност телесног, а то је била не само морална него и метафизичка погрешка. Овај дуализам се задржао и до данас. Историјско хришћанство није успело да преобрази плот, оно је створило хаос отровавши све плотско. Тело је схватано као тамница душе [6], уместо тело део душе, станар душе и храм; „Брат-тело“[7].



Сетимо се само „црне овце“ par excellence међу схоластичарима: у једној напомени, знаменити историчар Етјен Жилсон у свом раду „Дух Средњовековне Философије“[8] цитира Светог Григорија Нисијског, који је тврдио да се душа од тела никада сасвим не одваја. Али њега нико није слушао, већ су се његове тврдње сматрале „необичним“.



„Нетрпељивост“ тела и душе одразила се на пол и љубав тако што „страсно тело“ наслади склоно, није могло да поднесе „поповање“ „бестрасне душе“; иако је и она за „сладострашће“ знала, иако прилично другачије од оног телесног[9]. Потомци Апсолутног (Нужног) Духа Мајмуна и Браниоци интелектолатријског[10] „схватања“ Божанства-Суштине, хармонију душе-тела истерали су „нужношћу“ за „вјеки вјеков“, као они мисле. „Апсолутна Нужност“ раздвојила је, „ослободила“ дух од тела, и та иста „Нужност“ управља њиховим животима засебно, али потомци деце Божије нису убеђени у искуство претходних, и мисле да искуство не даје ни безлично-и-безсаборно-опште, ни нужне истине. Нити их прима. Искуство пружа само „убеђење“, а оно не улива поверење. Да и не спомињемо укуство.



У ствари љубавне, дакле par excellence слободне, уселила се нужност, насилно или слободно, како је ко одабрао[11]. Потомци деце Божије, сетили су се, да је Љубав дар Бога Живога, Делатног Бога: Себедавање Бога Љубави: да и човек по узору на Бога заволи свакога и све, да се обожујући се ољубави, постајући мали бог по благодати односно: мала љубав по благодати! „Безосећајни и Самодовољни“ Аристотелов, Спинозин, и многих њихових другара „бог“, постидеће се свакако пред Кјеркегоровим речима: „Убеђен сам да Је Бог Љубав“[12] Љубав, слободно, суспендује етичко[13], рађа се у дивљењу и усхићењу, када се лице озари, и када људско биће почиње да жуди за другим у настојању да изађе из самоће и да превлада егоистичко самозадовољство. Ударен са Malleum Dei[14], егоизам је код Соловјова неславно прошао: „Смисао човечије љубави уопште јесте оправдавање и спасавање индивидуалности путем жртвовања егоизма. Лаж и зло егоизма нимало нису у томе што човек себе прецењује, што себи придаје апсолутни значај и апсолутну вредност: у томе је он у праву, јер сваки људски субјекат, као самостално средиште животних сила, као потенција бескрајних савршенстава, као биће које је у стању да својом свешћу и животом прими истину, сваки човек као такав има апсолутни значај и вредност, он јесте нешто апсолутно незаменљиво и према томе не може да прецени себе. Основна лаж и зло егоизма није у тој апсолутној самосвести и самооцени субјекта, већ у томе што оправдано приписујући себи безусловни значај, он неоправдано другима оспорава тај значај.“[15] „Постоји само једна сила која може изнутра, у корену да поткопа егоизам, и де фацто га поткопава, а та сила је љубав, и то, пре свега, полна љубав.“[16] Тајна раздвојености у свету и тајна људског сједињења у вези су са полном љубављу. Пол је оно што треба да буде превазиђено. Превазилажење пола није његово негирање, бесполност, већ надилажење: андрогиност. Пол има и телесну и духовну природу. Као што и тело није само физичка материја која се исцрпљује у у физичким и хемијским манифестацијама. Тело је нешто метафизичко и мистично, једнако као и дух. То је наслутио још и Платон, уочивши разлику која постоји између небеске и земаљске Афродите, између љубави која води бесмртности, и љубави која је земаљски уобичајена, природна.[17] Према Платоновом учењу које је заоденуто митолошким духом, пол је резултат подвајања првобитне целовите људске природе, која се раздвојила на две половине, и љубав је жудња да се половине споје. Тако, према Платону, полна жудња и тајна љубави теже превладавању трагичне подвојености међу половима. Превладавање, или боље речено исцељивање: оцеловљење пола, уз милост Божију одиграва се кроз-и-у-љубави, саборно и лично (саборнолично), а не анонимно[18] и приватно. Предати себе у руке Бога Живога, Бога Живих[19], јесте страшно, а покорити се безличној нужности за коју се не зна како се угнездила у постојање – није страшно, то је нешто радосно и умирујуће! „Истина – што никада не треба заборавити – страх пред слободом је очевидно, битна црта наше можда деформисане, па ипак, наше природе.“ Неверна, плашљива људска природа, тражи разлоге Божије Љубави према људима, и Та јој Љубав делује као „Луда Љубав Божија“.[20] Што и јесте, јер Љубав Божија Надразложна је и „Безразложна“. По узору на Њу, јер других узора и нема – љубав једног Ја према Ти (или: љубав једног Ми према другом Ми; штавише, ако тако волимо: љубав једног Сви према другом Сви, односно према свим другим Свима: Саборнолична Љубав свих саборноличних и свега саборноличног према свима саборноличним и свему саборноличном: у Сабору и из Сабора Света Тројице Бога Који да би сви и све бесконачно превазилазили себе из славе у славу без краја – без почетка! – и без противности Надбесконачно Надпревазилази Себе ) нема разлога, ослобођена је „разлога“: „Са оне стране мисли и познања.“[21] „Све што је Божије то је изнад природе разума и мисли.“[22]



Нестрпљиви и нетрпљиви воле да упитају, требало би у име њих, ако хоћемо, упитати: „Зашто се десила подела на полове?“ Да ли да питамо? И кога да питамо? Бирајмо и то као и све остало што бирамо! Свети Григорије Нисијски, ако хоћемо њега да питамо, рећи ће једно. Хегел, ако ћемо и њега да питамо, одговориће прилично другачије. Свети Григорије Нисијски би рекао, предосећао је Бог да ће се грех десити, а ипак је желео да осигура трајање људског рода, и створио је мушкарца и жену.[23] Хегел би рекао, да није тако било човек никада не би знао! А знање је, као што нас учи Хегел, највећа вредност смртног нам живота. Хегелово и не само његово цредо ут интелигам[24] стоји наспрам цредо ут вивам[25] честица Божијих, мицротеос-а. Свети Јован Дамаскин, ако би и њега питали, брижно би упозорио и опоменуо, у свом „Тачном Изложењу Православне Вере“[26], и позвао да духовно разгледамо, духовно расуђујемо, да разликујемо духове. („Пазите се дечице да вас ко не превари.“) „Ако неко размишљајући на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити, јер то знање је душевно (психичко) и демонско.“[27] Није згорег послушати и Паскала, ако хоћемо: „Све што је несхватљиво, ипак зато постоји, бесконачан број, бесконачан простор, једнак коначном.“[28] Кјеркегор, ако буде упитан без журбе, ће рећи: „Бог се из љубави вечно одлучује да се појави.“[29]



Но вратимо се Соловјову ако хоћемо. Постоји болест која се зове фетишизам љубави, и о тој појави говори Соловјов у поменутом чланку. Та болест препознаје се по томе што предмет љубави више није човек у својој целовитости, него нешто што је део човека у извесном смислу – коса...ноге, руке, усне побуђују љубав и заљубљеност и претварају се у оно што се зове Фетиш. Фетишисти не примећују оно што се зове индивидуалност. На жалост, без бојазни од претеривања, може се рећи да од болести Фетишизма у љубави пате мање-више скоро сви људи нашег времена. Искључиво плотска, физиолошка љубав, која у нашем времену заузима главно место није ништа друго него својеврсни Фетишизам, јер таква љубав не осећа целину личности и смисао људске индивидуалности. Љубав која обожава поједине особине духа или тела – дивне очи, сензибилне усне, духовне одлике карактера или интелектуалне способности, јесте фетишизам јер се и ту занемарује пуноћа личности. Мушкарци су заљубљени у много жена, жене су заљубљене у много мушкараца, сви су заљубљени у некога и обузети неодољивом жудњом која нема граница. Нема у томе ничега што заслужује моралну осуду, али у том фетишизму, у том уситњавању љубави у објекту љубави, скрива се страшна трагедија. Донжуанство је губљење личности у љубави – то је снага љубави лишена смисла. Ако је ненормалан онај полни опднос у коме део има значај целине, онда би људе који на овај или онај начин купују женско тело...и тиме одвајају тело од душе, требало сматрати ненормалнима у сексуалном смислу, психички болеснима, фетишистима у љубави и чак некрофилима. Па ипак, на ове љубитеље лешева који умиру за живота, гледа се као на нормалне људе, а кроз ову другу смрт пролази скоро читаво човечанство.“[30]



Трагична је и ужасна самоћа коју човек осећа пред другим човеком. Од те самоће се може изаћи само уз помоћ Ероса. Ероса о коме је говорио Христос, и помоћу кога је хтео да уједини све људе у Богу (јер човек је жива икона Бога Живога, а не „човек привид“, „човек феномен“, „човек мутација“, „сенка“, „сабласт“, „тангента“[31], „симулакрум“). Љубав није „природна“, уоквирена законима природе, већ Надприродна. (Иако је додуше и сва, па и пала природа, у дубинама својег Постања и висинама својег Есхатона – надприродна; ми, по Светом Василију Великом, не можемо схватити суштину ни једног јединог мрава, и он је наш мали брат-бесконачна-тајна – али га можемо са захвалношћу од Створитеља и Ољубавитеља свих и свега примати дивећи се и чудећи и приносити Му га са свом твари ољубављеног нашом љубављу од Љубави Онога Који Предвечно и Надбеспочетно Заволе нас; по Светом Григорију Нисијском, а и другим Светим Оцима, штавише, сва твар и сво вештаство су у својим дубинама невештаствени и духовни!) Љубав је слободна, саборна, лична; (или, још лепше речено: Љубав је Слободни Сабор свих личности и свега личносног у Сабору и из Сабора Свете Тројица Бога Који Је Истина: дакле Слобода Вечног Живота у Љубави из Љубави и за Љубав: са Љубављу и свим малим љубавима по благодати саборноличним у Саборноличном и из Саборноличног као и Саборнолични у свим и из свих саборноличних.); љубав људску личност потврђује у вечности, и из вечности. Христос је учио да су људи деца Божија и да треба да се воле љубављу која је дар Божанске Милости. Његово учење „о“ љубави је остало несхваћено, оно није „примљено“. Бог не тражи ни сажаљење ни алтруистичку љубав, њега се не треба бојати, Бога треба волети. Алтруистички морал (измишљотина 19. века) није у стању и неће ни бити, да превлада подвојеност међу људима, то је хладна и мртва љубав – „стаклена љубав“. Христов Ерос није нетелесан, то није неко „импотентно-моралистичко“ биће[32], то је стварна љубав која је у стању да преобрази плот.



Женски проблем, питање које је данас актуелно пре свега као социјални проблем, у суштини је проблем пола. Борба за еманципацију жена, бар онако како се до скора водила, има и своје ружно наличје: има у том светском покрету и лажних тенденција, које угрожавају оно најузвишеније, помисли о Божанственом Еросу и лепотама небеске Афродите. Женски покрет у основи је усмерен против смисла љубави, он заобилази суштину пола и ствара површне и илузорне представе. У том покрету полази се од претпоставке да је мушкарац нормалан човек, индивидуалност, да он није никакава половина индивидуалности, и да према томе треба бити мушкарац да би се постало човек. Мајмунски личити на мушкарца, постати нека врста мушкарца другог реда, и одрећи се женствености – то је идеал жена које су најнапреднији борци за еманципацију. У том смислу, покрет за еманципацију жена понижава достојанство жене, и компромитује њену улогу у свету. У том покрету на жену се гледа као на слабо биће, склоно прихватању ропства. Тако се стварају некакви продукти другог или трећег реда, свет је пун жена које су лоше копије мушкараца – на све стране се срећу некакава асексуална бића лишена индивидуалних црта, која једино знају да подражавају. Губи се створени лик вечне женствености[33], нестаје лепота, и прихватају се само мушки пороци, који се проглашавају за људске врлине. У сфери такозване мушкарчеве делатности, жене до сада нису створиле ништа значајније, нити ће убудуће створити нешто, сваки „мушки посао“ који жена уради носи на себи печат осредњости. Жена није биће које је ниже од мушкарца, она му је једнака, али њене способности треба да дођу до изражаја у такозваној женској сфери. Све те феминисткиње „потковане“ разним семинарима, које стижу на све састанке и које присуствују свим митинзима, остављају одбојан утисак. Жена више као да не жели да буде лепа, не жели да буде усхићење и љубав, она настоји да буде вулгарна. То је знак дубоке кризе не само женског бића, него и бића човечанства у целини. Мистички смисао полне љубави не подразумева механичко изједначавање жене и мушкарца. Половина не може бити целина. Не може се од жене начинити мушкарац и обрнуто. Равноправност мушкарца и жене треба да буде пропорционална. То би требала бити једнакост двају особених вредности. Жена треба своје начело да унесе у све сфере живота, она треба снагом тог начела да оплемени свако човеково дело. Нека женама буде обезбеђен приступ у свим областима живота, нека јој буду доступна сва блага културе, нека се образује исто као и мушкарац, нека оствари своја политичка права, али нека не подражава мушкарце и нека је то подражавање не обезличи и не претвори у мајмунско биће које имитира и копира. Борба за надмоћ која постоји између мушкарца и жене, злоба у љубави која трује односе међу половима, може бити окончана само проналажењем религиозног смисла љубави. Социјалне реформе и друштвани преврати не решавају проблем пола и љубави. „Првобитни тајанствени лик Божији по којем је саздан човек не односи се на појединачан део људског створења, већ на истинско јединство две његове стране, мушке и женске.“[34] Бог је ауторитет (према латинском корену, онај који помаже, унапређује, негује) и као такав Он се односи према Својој творевини, тако би требало да се мушкарац односи према жени.



Религиозни смисао љубави, на коме инсистира Соловјов, делује некима, можда недостижно, чак и ако га сматрају ваљаним. „Рационално“ (методима интеллецтус-асепаратус-а[35]) може се приговорити Соловјову. „Такво знање није рационално оправдано и не задовољава (вољене) критеријуме општости и нужности!“ Тачно, није ни рациолатријско, ни нужно (већ, пре свега – нежно!), ни безлично и безсаборно абстрактно „опште“. И вера у Бога, и клањање идолу сопственог „аутономног“ и „равнобожног“ разума, исто су изрази жеље и воље, која се не може „доказивати“. Ми налазимо да је стварност „рационална“ по моделу сопственог палог, помраченог, одбоженог и избезумљеног, од Бога нам датог и задатог разума (да га обожимо, али не „сами“, јер сами ништа не можемо чинити!, већ заједно са Богом: синергијски тј. Саделатно, и тиме са свом браћом и свом тварју ), зато што се помрачише луда срца наша – ни због чега! – ми желимо лажном „слободом“ да стварност (па, неки међу нама, и Нетварни Бићетворац свих и свега, и Његове Нестворене Обожујуће Благодатне Енергије!) буде „рационална“ потчинивши се нашем „оштроумном“ безумљу, малоумности, и умоболности – за које смо себи сковали и „одговарајућа“ имена: „Чисти Ум“, „Интелецтус Сепаратус ет Еманципатус а Део“, „Свет Чистих Идеја“, „Вечне и Нужне Истине Логике, Математике и Геометрије (и наравно Морала итд.)“, „Априорне Категорије“, „Апсолутно Знање“, „Умска Нужност“, „Фундаментална Онтологија“, „Феноменолошка Евиденција“, „Позитивно Научно Знање и Закони“... Вера у рационалност људске природе чедо је наших жеља.[36] Последња и прва и свака до даљњег, одлука је наша. Заљубљеници у љубав надрационалну (Њеном Љубављу према њима!) „Која Побеђује смрт“, рећи ће „нужности“, односно „неслободној слободи“[37], ноли ме тангере.[38] Љубав је чудо![39] Ако ово увреди Хегеле и хегел-Овце остаје им да „терају“ по своме, и нужношћу истерују саблазан, лудост и чудо: „Чудо је само насиље над природним редом и везом ствари и тиме насиље над духом.“ Имајући на уму љубав[40] (или, боље речено, ум у њој и из ње), омнитеозис[41] и богочовечанство[42] - уместо „човек непотребан Богу“, „нужност пада“[43] и „спасење само сопственим снагама“( или „без икаквог сопственог учешћа“)[44], и „вечну прерасподелу старог“, „ессе“ уместо „Фиат“[45] – потомци деце Божије ако хоће могу да запевају: „Заслужнији удараца него пољубаца, ми се не бојимо зато што волимо!“[46]



„Истинска љубав заснива се на истинској вери.“[47] „Теолошки фронт је ипак фронт свих фронтова, сукоб свих сукоба, загрљај свих загрљаја, сабор свих табора (и, можда, табор свих сабора). „Армагедон“ – поприште где сви верују – али једни у „бога“ „који се клања вечним и нужним законима и принципима логике, математике, геометрије, естетике, етике (па, на крају, „и“ теологије научних теолога унутар граница њиховог али као да није њихов самог чистог ума)“, а други – у Бога Свемоћног и Свиљубећег Свиобожитеља Коме се сви покоравају, а Који Се не покорава никоме и ничему, Бога Творца свега видљивог и невидљивог, Бога Слободе, Бога Љубави.“[48]



Чак се и Виљем Џејмс слаже, да оваква питања одлучује наша вера, а не наша псеудологика[49], иако не каже отворено за шта (односно: за „никога“, или Некога?!) се он одлучио.



А, ако се још неко „усуђује“ питати „ради чега се воли?“? А многи се усуђују, остаје им само да се надају Милости Маља Божијег, као помоћи да схвате, осете да се воли „ни због чега“, и само се за такву љубав може рећи да је „јача од смрти“.



„Бој љубавни траје непрестано, велика трка за венац бесмртности[50], међу честицама Бога и „анонимним и аутономним потомцима мајмуна хеаутонтемороуменосима“[51]; Велика и Последња Борба за душе људске[52] - : Живот човечији који је празник велик и тежак[53]“.[54]



Велико Заједничко Дело Богочовечанског Напора[55], боготражитељске воље, резултираће Омнитеозисом[56] где ће сви бити мали богови по благодати, а сва сестра твар боготвар од богова од Бога примљена и Богу принета.



[1] Блез Паскал, „Мисли“, БИГЗ, одломак 238.

[2] Псеудополитомично артикулишући: тобоже вишечланом поделом уобличавајући.

[3] Владимир Соловјов, „Светлост са Истока“(избор из дела), „Логос Ортодос“, Београд, 1995.

[4] Нпр. Хегел, Ниче, Шопенхауер, и бројни поштоваоци дарвинизма (уз додатак некаквих „етичко- грађанских“ разлога).

[5] В. Соловјов, „Светлост са Истока“, стр. 37.

[6] Корпусоборство: „телоборство“ („борба против тела“), чак „хула на тело“ као храм духа. Упор. код Дионисија Дејана Николића, „Креациоекснихилоборци и Креациоекснихилопоштоваоци“, део рада је објављен у мајској свесци „Књижевне Речи“ 1997. године у Београду, а цео трактат је сада доступан и као књига, у издању „Светови“ Нови Сад, и Српско Књижевно-Философско Друштво „Филокалија“ Београд, 2004.

[7] Израз Светог Франческа из Асизија.

[8] Етијен Жилсон, „Философија у Средњем Веку“, Издавачка Књижарница зорана Стојановића. Сремски Карловци и Нови Сад, 1997., с. 56.

[9] Николај Берђајев, „Руска Религијска Философија и Достојевски“, Партизанска Књига, Београд, 1982.

[10] Intellectus: „интелект“, „разум“. Латрио: „клањање. Исто као и 6.

[11] Упор. Лав Шестов, „Атина и Јерусалим“, Медитеран, Будва, 1990.

[12] Sjeren Abi Kjerkegor, „Страх и Дрхтање“.

[13] Sjeren Abi Kjerkegor, „Понављање“.

[14] Божији Маљ.

[15] Владимир Соловјов, „Светлост са Истока“, с. 19 и 20.

[16] Ибид. с. 21.

[17] Упор. Платон, „Гозба“.

[18] Упор. Имануел Кант, „Религија унутар граница Чистог Ума“(„Истине ума важе анонимно“)!

[19] Николај Фјодоров, „Философија Заједничког Дела“, Логос Ортодос, Београд, 1994.

[20] Упор. Код Павла Евдокимова, „Луда Љубав Божија“.

[21] Код Плотина.

[22] Свети Јован Дамаскин, „Тачно Изложење Православне Вере“, Луча, Никшић, 1985, параграф 1984.

[23] Као и 8, с. 58.

[24] Верујем да бих знао.

[25] Верујем да бих живео.

[26] Исто као и 20.

[27] Упор. код Светог Јована Дамаскина.

[28] Упор. Б. Паскал, „Мисли“, одломак 430.

[29] Упор. С. А. Кјеркегор, „Философске Мрвице“.

[30] В. Соловјов, „Светлост са Истока“, с. 38.

[31] Упор. Виљем Џејмс, „Прагматизам“, Каријатиде, Београд, 1940.

[32] Упор. В. Соловјов, „Светлост са Истока“.

[33] Ибид.

[34] Ибид. с. 48.

[35] Разум „одвојен“ (и „независтан“)од Бога.

[36] Упор. Лав Шестов, „Атина и Јерусалим“.

[37] Дионисије Дејан Николић, „Креациоекснихилоборци и Креациоекснихилопоштоваоци“, Светови и Српско Књижевно-Философско Друштво „Филокалија“, Нови Сад, 2004. Упор. Код Светог Максима Исповедника.

[38] „Не дотичи ме се.“

[39] Упор. Лав Шестов, „Апотеоза искорењености“, ЦИД, Подгорица, 1996 („Европа је давно заборавила чудо.“).

[40] Микаило Бодирога, „Роман о Јеремичку“, КОС, Београд, 1994.

[41] Свиобожење.

[42] В. Соловјов, „Предавања о Богочовечанству“, Логос Ортодос, Београд, 1996.

[43] Нпр. Лајбниц.

[44] Гностици, Несторијанци, Језуити...и Калвин и Јенсенисти.

[45] „Јесте“ уместо „Нека Буде!“

[46] Свети Бернар од Клервоа.

[47] В. Соловјов, „Светлост са Истока“, с. 45.

[48] Дионисије Дејан Николић, „Креациоекснихилоборци и Креациоекснихилопоштоваоци“, Светови и Српско Књижевно-Философско Друштво „Филокалија“, Нови Сад, 2004.

[49] Упор. В. Џејмс, „Прагматизам“.

[50] Код Светог Теодора Студита.

[51] Хеаутонтемороуменос: онај који мучи самога себе; назив једне Теренцијеве комедије, а и једне песме из Бодлеровог „Цвећа зла“.

[52] Код Плотина.

[53] Код Светог Теодора Студита.

[54] Дионисије Дејан Николић, „Креациоекснихилоборци и Креациоекснихилопоштоваоци“, Светови и Српско Књижевно-Философско Друштво „Филокалија“, Нови Сад, 2004.

[55] Упор. Н. Фјодоров, „Философија Заједничког Дела“, и В. Соловјов, „Предавања о Богочовечанству“.

[56] Свиобожењем.



Филокалија

http://www.filokalija.org.yu

Преузето
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu