Конузин: Има ли овде Срба?

BEOGRAD 16. 09. 2011

PRESS

Skandal... Ruski ambasador napustio Beogradski bezbednosni forum
Konuzin: Ima li ovde Srba?!



Ambasador Rusije Aleksandar Konuzin demonstrativno je juče napustio Beogradski bezbednosni forum nezadovoljan što niko nije pokrenuo pitanje slanja kosovskih carinika na prelaze Brnjak i Jarinje o kome raspravlja SB UN
Aleksandar Konuzin

- Zbunjen sam. Nato, Kfor i Euleks planiraju da dovedu kosovske carinike na prelaze na severu Kosova i time prekrše svoj mandat, Rezoluciju 1244 i odluku SB UN iz 2008, a iz publike na tu temu nije postavljeno ni jedno jedino pitanje. Zar u ovoj dvorani nema Srba?! Brinete li za sudbinu svojih sunarodnika - uzviknuo je u nekoliko navrata Konuzin, govoreći emotivno i povišenim tonom.

- Ovde u dvorani nema nikog ko brani interese Srbije! NATO i članice EU će biti protiv vaših nacionalnih interesa, ali imam utisak da je vas baš briga.

- Recite mi koje interese su imali ruski volonteri kada su dolazili da se bore sa vama. Rusija ima interese. A ko ih nema? Naši interesi se poklapaju sa vašim i branićemo vašu zemlju, uprkos interesima nekih Srba da se vaša zemlja stavi pod stranu kontrolu. U Srbiji postoje ljudi koji su spremni da prodaju privredna postrojenja bilo kome, a ne Rusima, iako su svesni da će tako postrojenja propasti - govorio je u dahu Konuzin.

Posle intervencije moderatora Ivana Vejvode da je govorio duže od drugih učesnika panela, Konuzin se okrenuo ka publici i upitao da li može da nastavi da govori. Nakon što je to publika odbila, Konuzin je ljutito napustio dvoranu u Domu Vojske Srbije u kojoj je održan forum.

E. P.


На фејсу отворена страница подршке Конузину

https://www.facebook.com/pages/%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%9A%D0%BE%D0%BD%D1%83%D0%B7%D0%B8%D0%BD-Fan-Club/236067406444469?sk=wall

GLAS RUSIJE: ŠTA SU SRPSKI MEDIJI PREĆUTALI O KONUZINOVOM NASTUPU

petak, 16 septembar 2011 13:29
Nijedan od režimskih medija nije preneo da je Konuzin zatražio reč tek kada su diskutanti okarakterisali Rusiju kao destabilizujući faktor koji brani Srbiju zarad svojih ličnih interesa

Šta je to tako strašno uradio ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Konuzin pa da ga beogradski režimski mediji, a njih je bar 90 odsto, okarakterišu kao skandal-majstora? Svaki normalan posmatrač bi rekao da je radio isto ono što i njegov kolega u Njujorku Vitalij Čurkin - branio interese Srbije u apsolutnom NATO okruženju, a skandalom bi pre trebalo da se nazove organizovanje takozvanog Bezbednosnog foruma u organizaciji NATO i njegovih beogradskih satelita u liku NVO, i to u centralnom domu Vojske Srbije na dan kada u Njujorku Albanci, uz pomoć tog istog NATO, pokušavaju da legalizuju postavljanje carinika na administrativne prelaze na severu KiM, pa još i da taj forum otvara predsednik Srbije Boris Tadić.

Nijedan od režimskih medija u Srbiji nije preneo ni činjenicu da je ambasador Konuzin zatražio reč tek kada su diskutanti okarakterisali Rusku Federaciju kao destabilizujući faktor koji brani Srbiju zarad svojih ličnih interesa, i da se zapitao želi li Srbija da bude subjekat međunarodnih odnosa ili samo objekat kako joj to nudi NATO.

„Branićemo vašu zemlju, uprkos interesima nekih Srba da se vaša zemlje stavi pod stranu kontrolu“, poručio je Konuzin dodavši da u Savetu bezbednosti UN interese Srbije toga dana jedini brane Rusija i srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, a da u dvorani u kojoj se održava pomenuti skup nema nikog ko bi branio interese Srbije jer niko od učesnika Foruma ne spominje da NATO i Kfor u ovom trenutku krše Rezoluciju 1244, jer hoće da dovedu na granicu sa Srbijom kosovske carinike i vojnike, i glasno se zapitao više puta da li u dvorani Doma Vojske Srbije uopšte ima Srba ?

Naravno, većina prisutnih su bili Srbi, ali niko izgleda nije imao hrabrosti da se javi. Ambasador Konuzin je još rekao da u Srbiji postoje ljudi koji su spremni da prodaju privredne resurse bilo kome, samo ne Rusima, iako su svesni da će na taj način ta preduzeća propasti.

Nakon nekoliko sati, pošto režimski mediji u Srbiji nisu uspeli da cenzurišu ovo dešavanje u Domu vojske u Beogradu, telefoni beogradskih redakcija su se usijali od poziva građana koji su čestitali ambasadoru Konuzinu na izgovorenim rečima, a internet stranice srpskih medija na ovu temu obaraju rekorde po broju komentara.

Više udruženja građana i pojedinaca iz cele zemlje javilo se sa predlogom da se ambasadoru Konuzinu dodeli odlikovanje za javno iznesenu odbranu interesa Srbije od NATO, čije članice na sve moguće načine pokušavaju da do kraja zaokruže nezavisno Kosovo, a državni vrh u Srbiji im za to daje prećutnu podršku.


Autor Igor Gojković
Izvor Glas Rusije, 16. 09. 2011.

линк

http://www.srpskikulturniklub.com/ambasadori#more-757

Мироје Јовановић: Амбасадори, амбасадори . . .
19.09. 2011 Српски културни клуб


Има она маестрална сцена из филма „Мајстори, мајстори“ снимљеног 1980-те године у режији Горана Марковића, у којој Александар Берчек, у пијаном стању изговара стихове песме „Мајстори у кући“ Александра Секулића.

Тридесетједну годину након снимања наведеног филма, у својој земљи, а на основу објављених дипломатских депеша, затекох амбасадоре западних земаља како нам руше кућу, и уместо ње праве викендицу у којој ће се опуштено башкарити.

Нико од тренутних политичких лидера владајуће коалиције није се од наведених депеша нити најмање узнемирио, чак су задовољни, јер депеше нису објављене пред саме изборе, а они рачунају на потврђено кратко памћење српских бирача.

Дакле, у Србији је успостављено правило да страни амбасадори и друге дипломате са Запада, овде несметано могу да постављају услове, министре и деле пацке, а домаћа политичка елита то хвали и аминује, све како би у светлу обећане па оспорене кандидатуре и у следећем изборном циклусу, упловили у мирне воде партијске поделе плена под именом Србија.

Своју привженост пријатељству са државама које су отворено подржале терористичке акције ОВК, а потом признале достигнућа те исте организације у области формирања државе, ових дана је поново демонстрирала Соња Лихт, што и не чуди имајући у виду да је она годинама водила огранак Сорошевог Фонда за отворено друштво у Србији.

У смислу описаног пријатељства са отвореним непријатељима, Фонд за политичку изузетност из Београда чији је госпођа Лихт председник, је у Београду приредио скуп под називом „Београдски безбедносни форум“, у трајању од 14 до 16 септембра.

И све је требало да прође у пријатељском „ја тебе бедниче“ (они нашима) „ти мене војводо“ (наши њиховима) стилу, и таман је Србија почела незаустављиво да граби ка Бриселској благодети, а Русија уместо да се угледа на млађу сестру, поново је све „забрљала“.

Ствар је у суштини много једноставнија. Амбасадор Руске Федерације, А.Конузин, испровоциран шукетањем званичника земаља које су признале Косово и пре него што је независност проглашена, узео је микрофон и рекао шта он лично, као и већина грађана Србије мисли о том скупу и његовој „агенди“.

Тек, реакција амбасадора Конузина је проглашена за дипломатски скандал, односно за „увреду скупа“ а посебно итересантна је обзервација његовог понашања коју је дала Соља Лихт. Наиме, она је изјавила да „Његов гест значи да Русија не жели да се у Србији говори о глобалном контексту и регионалним темама, јер сматра да су глобалне теме резервисане за Русију“ [1].

Изгледа да је госпођа Соња заборавила, да западне дипломате не само да Србији бране да се изјашњава о глобалној безбедности, него се Србија не пита ништа и на тему сопствене територијалне организације и безбедности. Чак и да је Соња Лихт у праву када наводи „грехе“ Конузина, а није, она у потпуности занемарује недвосмислен западни аутократски однос који је пројектован према Србији.

Једноставном анализом „агенде“ наведеног скупа, односно сесије под бројем 3. од дана 14.09.2011. године, под називом „Русија и Европа: Партнери или конкуренти?“ долази се до закључка о покушају импутације закључка да Русија није део европске територијалне, културне, економске и политичке стварности.

Значи, сам назив састанка на коме је, између осталог, требало осветлити укупност односа Русије и ЕУ, намерно је, у режији Соње Лихт, преименован у однос РФ и наводно читаве Европе. И то све са дебелим, тендециозним и непотребним знаком питања.


Већ из дефинисања теме у којој је било говора о односу Русије и ЕУ, јасно је да је ово форумско чедо Соње Лихт, у својој бити идеолошки продужетак „Стратегијска војне конференције за партнере“ која је под капом НАТО пакта одржана у Београду у јуну ове године.

Посматрајући држављанства и функције претежног дела учесника предметног „Форума“ лако се долази до закључка да већину излагача чине дипломате, аналитичари и обавештајни посленици из земаља које су, углавном, међу првима, признале Хашиму Тачију право једне нације да кроз терористичке акте освоји територију.

Нисам приметио да је Соња Лихт икада, тако оштро као сада Конузина, критиковала бројне америчке и бриселске дипломате због изјава којима се јавно и отворено омаловажава Република Србија.

Такође, на листи учесника скупа и оних који су предвиђени да говоре нисам уочио било кога из Републике Српске, па „политички изузетни“ шаљу поруку да је Србији за регионалну стабилност важнија Холандија и арапске земље од нпр. Срба преко реке Дрине.

Са друге стране, на скуп је позван Министар одбране БиХ, Селмо Цикотић, па одсуство представника политичког естаблишмента из Републике Српске постаје потпуно јасно.

Посебно је интересантно реаговање Ивана Вејводе, извршног директора
Балканског фонда за демократију, који је амбасадору Конузину, у тренутку док је овај говорио, саопштио да му је истекло време

. Нисам баш сигуран да је И. Вејвода било када прекинуо чак ни Јелка Кацина, а камоли неког високог дужносника ЕУ или САД, а они су познати по изјавама након којих је проглашење дотичног провокатора непожељном особом, најслабија могућа реакција.

Сетићемо се покојног амбасадора СР Немачке у Србији, Андреаса Цобела, који је још априла 2007. године, дакле пре једностраног проглашења независности Косова, најавио будуће српске теме на Западу, и то речима „могли би да буду отворени проблеми у Војводини и Санџаку” [2].

Једини проблем за наведеног немачког дипломату је био тај што је одмах после његове тендециозне и безобразне изјаве уследио оштар протест Владе, па се Немац јавно извинио земљи домаћину. Закључујемо из наведеног простеста да је власт у наведеном периоду вршена барем са минимумом државничког поноса и интегритета

Новински коментари типа „Конузин је говорио у лично име..“ и тсл., разуме се нису тачни, већ је сасвим извесно да му је његова службена дужност налагала да реагује на двосмислене констатације које су испаљивали модератор Вејвода и његови саговорници.

И заиста, на скупу који је посвећен питањима безбедности, нити једном отворити питање угрожавања регионалне безбедности, која је са тешком муком успостављена на Балкану, а чија су највећа претња терористи у државничим фотељама, јесте крајње полтронски и у напослетку некоректно према грађанима Србије.

Тања Мишчевић, такође учесник овог скупа, по занимању државни секретар у Министарству одбране Србије, као јавни функционер има по уставу обавезу да штити територијалну целовитост државе чији је чиновник, а не да снисходљиво, на пријему после одржане „Сесије“, спуштеног погледа полугласно изрази слагање са западном „политиком реалности на Косову“.

То ћемо вероватно читати у неким новим депешама, а моје нагађање о понашању Т. Мишчевић се базира на понашању свих других представника власти, који су уредно денунцирани од стране америчких пријатеља.
1

У светлу наведеног понашања државних функционера Републике Србије према дипломатама којима је „Милосрдни анђео“ био хуманитарна интервенција, иступ Александра Конузина јесте, ван сваке сумње, одмерена реакција на учестале покушаје САД да се однос Србије и Русије још више релативизује и поквари.

Стога закључујем да Александар Конузин, није амбасадор (мајстор из песме) који нам руши кућу, није онај који нам наређује, није представник земље која нас уцењује територијом. То што се нешто повишеним тоном обратио мојим сународницима питањем: „Има ли међу вама овде Срба“ није за осуду.

Само, чини ми се да је питање везано за националну припадност учесника скупа Соње Лихт било реторичко.

И Конузин је знао да тамо Срба нема.

ПИСМО АЛЕКСАНДРУ ВАСИЉЕВИЧУ КОНУЗИНУ

Господине амбасадоре Руске Федерације! Ваша Екселенцијо! Александре Васиљевичу
Наш по вери брате!

Овим писмом – поруком, желимо да Вам се захвалимо на Вашем иступању на ''Београдском форуму о безбедности'' и покажемо да у Србији живи народ коме су Ваше речи дошле као мелем на рану. Коначно је неко у Србији рекао наглас оно што је истина! Показали сте да је наша власт обукла ''ново царево одело'' и зато су овако на нож дочекали Вашу истину.
Ми смо поносни на Вас и на речи изговорене на скупу у Београду.
Уједно нам је веома жао, што сте се нашли у ситуацији, да Вам председавајући на овом антисрпском скупу упути речи непримерене и неприхватљиве за опуномоћеног амбасадора једне суверене државе, тим пре што је то Руска Федерација, држава која је одувек била пријатељски наклоњена према српском народу и што је представник те државе управо Александар Васиљевич Конузин, човек који је препородио утицај руске амбасаде у Србији и тај утицај поставио на оно место, које му по историјској улози и припада.
У Србији је на сцени политичка и национална фантасмагорија. Сви они, који подржавају отимање Космета у политичким круговима Србије бивају радо виђени гости, а они који, као Ви, штите интересе српског народа, бивају у прилици да буду вређани. Та страшна битка која се води на тлу Србије је све очигледнија и ово писмо подршке Вама је део те борбе.
Ако је ишта добро у овој ситуацији је то што су почеле да падају маске. Ево до данашњег дана ни једна странка се није огласила у знак протеста против непримереног понашања председавајућег овог скупа у Београду према Вама.

Зато смо се ми у оквиру интернет групе ,,Александар Конузин Фан Клуб'' окупили и одлучили да Вам се обратимо овим путем и јавности покажемо да је много оних који не мисле као наша владајућа политичка гарнитура. Обзиром да би окупљање свих наших чланова било највероватније окарактерисано као хулиганско понашање, једини безбедан начин предаје овог писма је интернетом, а волели бисмо да нам се укаже прилика и да Вам једна делегација од неколико људи лично преда ово писмо и поздраве преко осам хиљада чланова наше групе.

Господине Александре Васиљевичу! Ми смо онај део Србије, који не допушта да га на ветрометини историје одува ветар заборава. Ми памтимо и поштујемо Ваш труд да помогнете Србима. Ми памтимо!

• Вама се овим писмом обраћа она Србија, која воли руски народ, она Србија која добро памти речи Николаја Велимировића изговорене у Београду 1932. године:

''Велики је дуг наш пред Русијом. Дужан може бити човек човеку, али и народ може бити дужан народу. Дуг Србије пред Русијом за помоћ Србима у рату 1914. године је огроман: сва будућа покољења за многе векове неће бити у стању да га врате. То је дуг љубави, која спашавајући другог, без размишљања иде у смрт. Да је руски цар Николај II тежио царству земаљском, царству ситних личних рачуна и себичности, он би и данас седео на престолу у Петрограду. Али он је изабрао Царство Небеско, Царство жртве у име Господње, Царство Јеванђелске духовности, за шта су дали животе његова деца и милиони поданика. Још један Лазар! Још једно Косово! Тај нови Косовски завет открива нову духовну дубину Словена. Ако ико у свету може и треба да зна, онда су то – Срби! ''

• Ми знамо да се судбина Срба и Руса често сливала у једну судбину.

• Ми смо деца српског народа, деца Светог Саве који је својим постригом у руском манастиру Свети Пантелејмон дао Србима основни верски и цивилизацијски путоказ. Тај путоказ данас води до Косова и Метохије које Русија као држава признаје само као српску територију. Између ове две историјске тачке су непребројни српско-руски контакти и родбинске везе наша два народа.
• Ми знамо како је била богата помоћ руских царева српским манастирима у време робовања под Турцима.
• Ми знамо да је црква Свете Тројице у Тројице –Сергијевој лаври, изграђена напорима српских монаха избеглих са Косова и Метохије, после Косовске битке.
• Ми се поносимо српским пореклом првог руског цара Ивана Васиљевича Грозног, као и тиме да је кћерка принца А. Сербсткого – Софија Фредерика Августа – будућа руска царица Катарина II Велика – иначе била Српкиња из Лужице.
• Знамо како су многи Срби пратећи путоказ православне вере, бежали од унијаћења и у осамнаестом веку населили две области у царској Русији (Новаја Сербија и Славјано-Сербија). Ми смо народи – истог корена, исте вере, исте писмености.
• Ми знамо да је Русија била једини српски спољнополитички савезник од 1804 – 1813.године.
• Ми знамо да је из Русије Карађорђу стигла помоћ већ крајем 1804. у износу од 3600 холандских дуката, у јуну 1805. још три хиљаде, а априла 1806. још 6.000 дуката, а први одред руске армије је ступио на тло земље Србије већ у мају 1807. године. Овај одред под командом Ивана Ивановича Исајева наноси пораз Турцима код села Штубник,а заједно са српским устаницима у првој заједничкој бици осваја тврђаву Неготин.
• У укупним историјско – културним односима између Србије и Русије - време Првог српског устанка (1804-1813 г) је једна, посебна и светла страница, јер је тада руски утицај на српску историју, на стварање српске државе, војске и на организацију државних органа, био свестран и огроман, а захваљујући руској помоћи Први српски устанак се и одржао толико дуго.
• Знамо да је погрешно кривити Русију што није била у могућности да до краја подржи Први српски устанак. Армија која је кренула на Русију 1812. године је била највећа у дотадашњој историји човечанства и Русија је била у опасности да изгуби сопствену независност. Руска војска је била приморана да се врати са Балкана у отаџбину.

• Знамо да је 6.3.1833. у Санкт-Петербургу Петар Петровић II Његош рукоположен за Владику Црне Горе и Брда – у коју се вратио са богатим даровима, новчаном помоћи и са око 400 књига и да је тамо кренуо, упућен аманетом Петра Цетињског:'' Моли се Богу и држ'се Русије''.

• Знамо да се Руска јавност буквално дигла на ноге и да су се по целој Русији формирали одреди добровољаца који су ишли на Балкан у помоћ православној браћи у Србији, када је Србија 18. јуна 1876. године објавила рат Турској.

• Знамо да је у том трeнутку у јавном мњењу Русије Српско ослободилачко питање постало руски национални задатак.

• Знамо да је у Српско – турском рату 1875. године учествовало око 20.000 добровољаца из Русије, од чега је било 1000 официра.

• Знамо да ни тада у српској власти, није било јединственог става према помоћи братске Русије.

• Знамо и то да су многи српски политичари и официри плели сплетке и интриге око угледних руских официра, међу којима је најзначајнији ''Лав од Ташкента'', командант српске војске, генерал Михаило Григорјевич Черњајев.

• Знамо шта је о томе писао Фјодор Михајлович Достојевски:

''Да су интриге (сплетке) против Черњајева ишле тако далеко да су високи чиновници земље (Србије) у неоправданој мржњи према њима сумњивом руском народу у најкритичнијим тренуцима остављали његове најважније молбе и требовања за војску без одговора, чак су га уочи последњих и одлучних битака остављали и без артиљеријских граната. Све ове интриге и читав овај бес су просто невиђени, јер је овај, њима сумњиви генерал, ипак био на челу њихове војске и штитио приступ у Србију, а они из беса и мржње жртвују све – и војску, чак и отаџбину, само да би уништили човека који им је непријатан.''

• И данас у политичком животу Србије актуелна власт никако да сагледа сву величину и јачину, како техничку, војну, индустријску, стратешку, тако и културну, уметничку и образовну велике руске државе и свакако њену добронамерност када је Србија и српски народ у питању.

• Историја се – понавља: на власти су политичари који, попут Европе од Русије имају само страх од непознатог, а према Русији, а уједно и свом народу осећају само мржњу.

• Ми нисмо део те Србије. Ми смо део оне Народне Србије о којој је баш поводом интрига уперених против руских добровољаца у Српско – турском рату писао ''врх над врховима'' – пророк са Истока, Ф.М. Достојевски:

'' Нас Русе са Словенима не треба ништа да разједињује. Постоје две Србије: Србија горњих слојева - ватрена и неискусна, која још није живела и стварала, али већ са партијама и са интригама које понекад достижу такве размере каквих нема ни код већ политички развијених и већих нација.
Упоредо са том Србијом постоји и – Србија народна која баш Русе сматра својим спасиоцима и браћом, а руског цара својим сунцем, она Србија која воли Русе и која им верује. И на крају ћу рећи: неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрени патриоти. Они ће се сетити Руса који су дали живот за њихову земљу… Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси гинући за Србију нису имали намеру да је освајају.''

• Знамо да су уз руске официре у том рату стасао и обучио се млади српски официрски кадар који ће на својим леђима изнети голготу Првог светског рата и чији су стратешки потези постали предмет изучавања на војним академијама широм Европе.

• Знамо да су ти млади српски официри, за разлику од политичара одавали част руској сабраћи, па је тако Живојин Мишић са дивљењем писао о мајору српске армије – Русу Николају Кирјејеву, који је увек био испред своје војске, као див увек усправан, у црвеној рубашки. Тај руски витез је дао свој живот за Србију.

• Знамо да се у бици код Ђуниса Руси нису повукли и да их је у тој борби против Турака од 1000 – погинуло 690.

• Знамо да и овде наша историографија подмеће да се на Ђунису борила само српска народна војска.

• Знамо да је споменик својим саборцима – руским добровољцима, подигла – не Србија, него Михаил Черњајев поред Шуматовачког манастира и о свом трошку.

• Знамо и да срце Николаја Рајевског почива у земљи за коју је дао живот – у Србији.

• Знамо да почетком 20. века 1914. дан након аустријског ултиматума Србији 24. јула, српски краљ Александар Карађорђевић шаље телеграм руском цару Николају II у коме га обавештава да Србија може прихватити само оне захтеве који не руше достојанство независне државе, али је спремна да прихвати и оне које би му саветовао руски цар. Српски краљ моли руског цара за помоћ.

• Знамо да је 27. јула руски цар Николај II одговорио да ''Русија ни у ком случају неће оставити Србију''.

• Знамо да у страшним балканским збивањима Првог светског рата патња српског народа приликом повлачења преко Албаније, без прецедента у историји, била је добро позната званичној Русији и њеним савезницима Француској и Енглеској, јер се цео руски дипломатски корпус акредитован у Србији повлачио са српском војском.

• Знамо да је енергични телеграм руског цара Николаја II Романова председнику Француске и енглеском краљу, у коме се прети да ће Русија напустити савез уколико се не помогне српској војсци, која је на обалама Јадранског мора чекала (изгледало је узалуд) помоћ – уродио плодом и да је тек тада српској војсци дозвољено да уђе у најбољу и најсигурнију албанску луку, Валону и да се евакуација српске војске на Крф и Бизерту тек тада убрзала.

• Знамо да је после Октобарске Револуције талас избеглица из Русије запљуснуо Србију, али да је тај талас на најблаготворнији начин утицао на српску науку, књижевност, уметност.

• Тада су руске архитекте подизале најлепше грађевине по Београду и другим већим градовима Србије. Руски глумци су оживели српска позоришта, прорадиле су бројне музичке школе. Руски лекари су предано радили, како у већим градовима, тако и у мањим местима. Речју: са доласком Руса у Србији се културни ниво живота нагло и високо подигао.

• Ми знамо до које мере је мајка трагично настрадалог руског цара Николаја имала поверења у Србе и српског регента Александра Карађорђевића. Управо њему је дала на чување светиње витезова Малтешког реда и хришћанског света уопште: Руку Јована Крститеља, делове Часног Крста и икону Богородице Филермосе, које се сада налазе у Црној Гори.

• Знамо да је иста судбина задесила наше народе и у Другом светском рату.

• Знамо да је победа над фашизмом дело словенског народа – руског народа, који је са преко 26 милиона жртава, за ову победу дао немерљив допринос.

• Ми смо као Словени поносни на чињеницу да је на Рајхстаг пободена Застава Победе Црвене Армије СССР, у чијем су саставу преко 90% били Руси.

• Ми са радошћу гледамо како Русија негује тековине Другог светског рата и надамо се да ће се то ускоро догађати и код нас.

• Ми смо поносни на чињеницу да је први језик, којим је човек, Рус Јуриј Гагарин проговорио из Космоса – руски језик.

• Знамо да је и савремена Русија живо заинтересована за субину своје браће у Србији. Тако је и руски великан, добитник Нобелове награде за књижевност (1970. г), Александар Солжењицин 21.2.2008. а поводом проглаашења тзв независног Косова поручио Србима са Космета:

''У току недавних тешких година ви сте већ искусили разарања и уништења православних храмова и спаљивања српских школа и директне нападе са убиствима. Нека вам Бог да снаге и храбрости да останете и даље поред својих гробаља.''

• Солжењицин је страшне 1999. године изјавио:

'' Не треба гајити илузије да је главни циљ Америке и НАТО пакта – заштита косовара. Да их је заштита угњетених барем и мало озбиљно бринула и да су имали добру вољу они би за 45 година свог постојања заштитили Тибет и Курде. Најужасније од свега је то што се дешава данас. Ма колико је страшно то изговорити – није најстрашније бомбардовање Србије, него то да нас је НАТО увео у нову епоху: владавину силе, а не права.''

• Ми знамо и ону: ''Сила Бога не моли'', али знамо и наставак: ''Ал' Бог силу не воли!''

• Ми верујемо да ће речи Владимира Владимировича Путина изговорене 23. фебруара 2008. године бити пророчанске.

''Преседан Косова је страшан преседан. Он суштински ломи цео систем међународних односа који су се формирали не само деценијама, него и вековима. Он ће без сваке сумње за собом повући читав низ непредвидивих последица. Они који признају независност Косова не размишљају о томе. Заборављају да је коначно то батина са два краја и да ће их други крај кад – тад лупити по глави.''

Ми Словени смо као травка упорница, која и испод камена нађе пут ка сунцу. Наше Сунце је Истина и Христова вера и зато наш пут није лак, али је победа наша, јер она се не добија силом, него истином.
Срећни смо што је представник Руске Федерације у Србији човек који се служи само истином јер смо сигурни да ћемо заједно победити лицемерје и лаж који су се већ одавно настанили у нашој напаћеној земљи.
Ми Вам желимо свако добро и остајемо и даље Ваши поштоваоци.


Септембар 2011.


Oд
Радојка Тмушић Степанов,
Професор руског језика и књижевности
Нови Сад
и администрације интернет странице ваших поштовалаца
,,Александар Конузин Фан Клуб''

Конузин: Не знам какво то наслеђе имају косовски Албанци

Београд – Амбасадор Русије у Србији Александар Конузин данас је у Београду, по повратку са окупираних територија Косова, коментаришући споразум о заштити културне својине и наслеђа који су потписале америчка државна секретарка Хилари Клинтон и Атифете Јахјага, рекао да не зна какво то наслеђе на Косову и Метохији имају косовски Албанци.

„Нисам видео њихове споменике. Туђе руше и онда желе да казу да је то њихово, при чему им неко помаже да отимају наслеђе од православаца. Ми покушавамо да то наслеђе обновимо”, рекао је амбасадор Конузин на конференцији за новинаре.

Како је саопштио Стејт департмент, Клинтонова и Јахјага потписале су у среду у Вашингтону споразум о заштити културне својине и наслеђа на Косову.

http://www.vaseljenska.com/vesti/konuzin-ne-znam-kakvo-to-nasledje-imaju-kosovski-albanci/