Нова дискотека

У нашем селу прије неког времена отворена је нова дискотека. У почетку је водило дванаестак људи са вип картама, али касније су увели и обичне карте за чланство са којима су се добијале одређене привилегије попут бесплатног улаза, јефтинијег пића и слично. Скоро сви у селу су временом добили карте - међу првима и моје прве комшије, ситни лопови, који су до чланских карата дошли јер се обод њиховог имања граничио са супарничком дискотеком оближњег села. Мој први комшија са јужне стране (а причало се да је пун пара јер годинама шверцује дрогу) којем сам деценијама толерисао што сваке године помјера међу, једном приликом ми пребије жену и дијете који су кренули да узору тај наш ћошак имања тврдећи да су на његовој земљи (џаба што имам прађедову тапију - можда најстарији катастарски унос у селу). Ја онако љутит, посвадим се с њим, одем до спорне међе и опалим му два шамара, а он отрчи до дискотеке плачући и изјада се оној дванаесторици како ја њега тучем и како сам њега и његову нејач отјерао са његовог рођеног имања. Њих дванаест (а нису ме баш готивили пошто важим за човјека који има своје ставове и не волим никога да питам за мишљење) се скупе и поставе ми услов да му препустим тај дио дедовине, читаву јужну страну имања. Када су чули да сам одбио, скупе се, дођу на моје имање и крену да ме туку читава три дана и три ноћи. Једва сам се опоравио, па и дан данас имам болове у крстима кад крене промјена времена. Мој рођени брат којем је прекипило што смо у завади са пола села, после одређеног времена каже ми да ће убудуће он да води наше домаћинство и да му је доста сиромаштва и моје својеглавости. И тако, оде буразер доле до дискотеке и каже овима да је он глава нашег имања и да више проблема нема, даће он оном комшији дилеру колико имања треба, под условом да не кажу нашој родбини, а на суђењу (након што су ме пребили дошла полиција и случај завршио на суду за прекршаје) ће да свједочи против мене, односно да сам ја тај кавгаџија који је њих поштене увукао у тучу, те да сам и одраније познат по пријекој нарави и тврдовратом карактеру.
Све ти ово мој буразер учини надајући се да ће ови да га приме одмах у чланство у тој шареној и модерној дискотеци, све уз стара обећања да ако будемо играли по њиховом даваће нам и бруку пара у зајам (а требао нам је да припремимо идућу сјетву). Међутим, не лези враже, пролазили дани, пролазиле недеље, прошли и мјесеци – сваки пут кад буразер оде до ових најугледнијих глава нашег села, ови му поставе неки нови услов – те отјерај зета из куће јер смо чули да је наопак, те продај нам краву (али баш ону што даје највише млијека и то је траже за упола цијене), и све тако. Мој жалосни буразер све то учиње како су му ови и налагали, несретник надајући се како ће га ови једном примити као свога, те да ће једном кад га узму као себи равног то довести у повољан положај и стећи му мноштво послова, међутим како је вријеме пролазило све је више било пустих обећања и све више чуднијих и немогућих захтјева
Након много времена, кад је буразер све што је вриједило на нашем имању распродао овим лихварима и безобразницима доводећи нас скоро до просјачког штапа овима више нисмо били ни интересантни. Породица из сусједног села којој смо изнајмили стару дедину кућу (видећи како стоје ствари са нашим домаћинством) почела је наглас по селу да прича како је та кућа баш од њиховог деде и чак и то да припада у ствари атару њиховог села у чије окриље мора хитно да буде враћена. Синовац који обрађује њиву на сјеверној страни имања опет поче да прича како нас све баш он храни и како би он да му није нас, као самосталан домаћин био далеко богатији и угледнији. Како вријеме пролази, у кући су нам све чешће свађе: више нико никога не слуша, свако у своју фрулу дува и више не можеш ни за истим столом у миру пола сата сјести да не дође до неке галаме, халабуке и опште пометње.
Али јуче, ето ти буразера, враћа се из центра села сав озарен, весео и насмијан гледа у нас и каже: „Данас се десила најважнија ствар, важнија и од времена кад је покојни прадеда имање добио као награду за чојство од Књаза. Данас су ми рекли да смо постали кандидат за добијање чланске карте. Еј, кандидат! То ти брале значи да ћемо за десетак година моћи ући у дискотеку кад год 'оћемо и да ћемо тамо за џабе да пијемо и једемо до миле воље!“. Ми сви ћутимо, гледамо га ки теле у шарена врата. У неко доба проговори сестрин старији син „Па ујко, та дискотека ти је пред распадом, по селу се већ прича како пола сувласника хоће да изађе из орташтва, да прода свој дио. Ресторански дио је затворен, позајмице ти власници више не дају остале су само лихварске камате, а и улаз је слободан још од прошле зиме јер им је продаја карата слабо ишла“.
Запени буразер и дрекну на малог исколачених очију „Шути деране један безобразни и незахвални, ако те сад пљуснем преко ушију – не видиш даље од пуре, шта ти знаш шта је Дискотека, па тамо пију шампањац у вип ложама, кавијар се бре једе и музика свира на увце дан и ноћ! Знаш ли ти колико сам ја непроспаваних ноћи провео и шта сам све морао да урадим за ту чланску карту!“. Ућута се мали, слеже раменима и само одмахну руком, а нама свима некако свеједно. Толико се лоших ствари издешавало откако су отворили ту несретну мафијашку дискотеку, на страну што смо једно од богатијих имања у селу опустошили и довели до пропасти, него што смо престали да причамо једни са другима, а од силних брига како саставити крај с крајем не памтимо ни кад нам је радост кућу обилазила. Иако нисмо добили чланске карте пропале сеоске дискотеке, постали смо исти као и њени чланови – празни и равнодушни и без осјећаја за другог човјека.

Преузето с Видовдан