Tvorac Grada

О свецима и хулиганима

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

О свецима и хулиганима

Počalji  danica taj Uto Avg 23, 2011 4:36 am

О свецима и хулиганима

Пише: Љиљана Богдановић


Да ли су сазрели услови за оснивање ад хок трибунала за српску књижевност?


Према савременим вредносним мерилима и новим канонима установљеним у нашој књижевности и култури, а подржаним од дела медија и званичних друштвених адреса, „литерарни“ ад хок трибунал могао би да заживи, не као бизарна, неразумна и чак скаредна творевина, већ као институција правде са мисијом једнако високом и значајном као што је она коју имају међународни кривични судови створени у посебним условима и за случајеве посебних злочина. Посебност, када је реч о сада хипотетичном (али, како се чини, не и немогућем) суду надлежном за српску књижевности, била би његов сложени посао правичног процењивања и одлучивања о писцима и делима, идејама и вредностима.
Већ према заслузи и мери почињеног греха и преступа.

ОДЛИКАШИ ПРОТИВ ПОНАВЉАЧА
Један од подстицаја (у штампи запажен, па на више респектабилних електронских адреса пренет текст), који промишљањима у наведеном смеру даје легитимитет валидне слутње, а не тек иронично интониране, проблематичне досетке, објављен је недавно под насловом „Понављачи лажне историје“ („Монитор“, „Пешчаник“, „Нови стандард“). Према запажањима писца текста може се разумети да „понављачи“, у ширем значењу појма, јесу заправо сви они који (некритички) поштују и воле значајни и прослављени, а у тексту „ прозвани“, део литерарног наслеђа нације. У прецизнијем циљању, прекор се пак тиче савремених педагога, просветара, издавача, и – неизбежно – неких политичара ангажованих у култури! Са „лажном историјом“ из овог наслова нешто је компликованије и могућа су маштовитија тумачења.
Тамара Калитерна, искусни новинар, ауторка реченог текста, прошетала је, наиме, кроз школско градиво, луцидно, иновативно и бескомпромисно, уз навођење цитата и примера, процењујући програм предмета српске књижевности за ђаке овдашњих основних и средњих школа. Закључци су узнемиравајући, колико је то и конкретно надахнуће за овај амбициозни осврт. Може се наиме разумети да је све речено о писцима и њиховим јунацима и део одговора непосредном изазову: чину масовног убице Андреса Бехринг Брејвика, који „мотиве покоља у Норвешкој оправдава“, овде већ више пута педантно и злурадо понављаним речима – „Европски и амерички марксисти-мултикултуралисти су преко НАТО-а 1999. године објавили рат хришћанима Србима и одузели им право да зауставе ислам на својој земљи. Погрешно су нападана наша српска браћа“.
Какве везе са српском литературом има Брејвик и његов, како се експерти за међународни тероризам иначе слажу – циљано „спиновани“ исказ? Има, има, а то се читаоцу открива већ у поднаслову Калитерниног аналитичког прилога у којем се дословно каже: „После 99 година оно што ради хајдук и Веселиновићев јунак Заврзан римује се са Нож-жица-Сребреница бивших пубертетлија по митинзима и стадионима Србије“. (Хулигани, па ни они што палише Јариње овога пута нису апострофирани.)
Није се до овог новинарског открића случајно и лутањем дошло. То открива део текста намењен даљем пажљивијем читању, и даљем (само)преиспитивању несуђеног читаоца, можда и претпостављеног кривца – обожаваоца ликова јунака (према ауторки пре – антихероја) којима српска књижевност напросто „врви“. Дословно Калитерна пише:
„Роман ‘Хајдук Станко’ Јанка Веселиновића из 1896. године је обавезна лектира 14-годишњака у основним школама Србије 2011“, пријављује, а потом и забринуто ауторка упозорава како „оне који сваког јутра пред огледалом зазивају маље на бради“ Веселиновић подучава како је сваки Бошњак балија који „проти Смиљанићу не може ништа“. Веселиновићев поп вели: „Он је Турчин, а ја сам Србин и ми не можемо један другом добра мислити! Где је његов живот ту је моја смрт; где је мени добро, ту је њему несрећа… Звао се он Мујо или Мехо, Асан или Алија, мени је душманин јер је Турчин! Хоћемо ли и њега вешати? – упита Заврзан. Њега нећемо. Њега ћемо клати. И приђе, завали му главу, па потеже јатаган. И задену јатаган у грло. Млаз крви шикну…“ Цитат се овде не завршава, ауторка са жаром подвлачи још живописније, да не кажемо крвавије детаље, али чини се да је са поменутим „шикљањем“ поента већ изведена. Даље је, ваљда, све посао који чека још увек имагинарне истражитеље и судије!
Да ли је само писац Јанко Веселиновић практично зла коб и несретна инспирација данашњих српских тинејџера или норвешких фанатика?
Наравно да се замајац овакве анализе не зауставља лако. Много је тога, „грђег и страшнијег“, што пажљива аналитичарка програма школске лектире открива, не скривајући вредносно, интелектуално и емотивно одређење према литерарном садржају који помиње. Није равнодушна ни према чињеници да су, како каже, „за 12-годишњаке у никад ужој Србији обавезне песме о Немањићима и Мрњавчевићима, династијама средњовековне ‘велике Србије’ и циклус о личностима и догађајима за које историја не зна. За будуће је родитеље песма над песмама ‘Бог ником дужан не остаје’, у којој се гусла: ‘Те украде ноже заовине/ Њима закла чедо у колевци… Ножи у крви огрезли… По језеру вранац коњиц плива/ А за њиме злаћена колевка/ На колевци соко тица сива/ У колевци оно мушко чедо/ Под грлом му рука материна/А у руци теткини ножеви… ‘“

СВЕТОНАЗОР МОДЕРНИХ ПРОСВЕТИТЕЉА
Од бриге за ментално здравље младих који се напајају снагом великог епског наслеђа, новинарка нема снаге за дивљење несумњивој лепоти стихова, па хита према другом упозоравајућем факту. Готово у неверици, и у негодовању свакако, даље открива: „Део обавезне лектире су и ‘Сеобе’ Милоша Црњанског, али са другим, мученичким предзнаком ‘о страдању Срба у Војводини и њиховом тешком животу у Хабзбуршкој монархији’“.
Јасно прекорни уздах поводом чињенице да су „Сеобе“ обавезна ђачка и животна литература, ипак буди извесне недоумице: да ли је реч о ауторкиној поетичко-миметичкој примедби поводом уметничке снаге и досега ове књижевне творевине или пак само о запажању да се у делу у негативном контексту интерпретира шта друго до „демократски и цивилизовани“ лик Хабзбуршке државе? Овакве и сличне нејасноће, уколико би било политичке или некакве друге (не)воље, лако би се разбистриле на још увек имагинарном трибуналу, ад хок основаном за суочавање са потенцијално широким и разуђеним фронтом ударања књижевних дела и њихових порука равно по српској и иној адолесцентској нејачи, те угрожавања вредности, као што је то на пример – човечност!
Својеврсни бисер у набрајању посртања српске књижевности и духа апсолутне политичке некоректности манифестоване кроз њену историју (у слободнијем тумачењу чак и духа склоног колективном злочиначком подухвату!), новинарка је сачувала за крај, па – готово згранута, у маниру педантног инспектора, пријављује и ово: „Да би се добило сведочанство мале матуре обавезна је књига ‘Венац славе Светог Саве’, која обилује типицима (зборник о протоколу црквених служби) и псалтирима (збирка старозаветних химни). Тамо 14-годишњаци сричу Упутство светитеља, који је према Теодосију богумиле даривао ако пређу у православље, а ко се ‘не повинујући се, утврђиваше у богомрским јересима, овога проклевши, а великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху’“.
Верује ли Калитерна у ово што пише, односно у судове које понекад експлицитно наводи или их пак само наговештава – као етички проблем који тражи енергичан одговор, односно интервенцију, цензуру, ампутацију? Интернет читаоци, расположенији овим поводом за псовку него за полемику, питају на другачији начин: „Мисли ли она ово озбиљно?“ Под претпоставком, међутим, да новинарски ангажман показан у тексту „Понављачи лажне историје“ тумачимо као повод вредан озбиљног спорења, а не као бизарни памфлет, вреди да питамо: шта би од светске литературе „преживело“ или занавек „пострадало“ од оваквих и сличних читања? Вреди ли да позовемо у помоћ ауторитете који су, скрупулозно анализирајући све „тајне полифункционалности књижевног текста“, упозоравали на то да су – у политичким или другим циљаним читањима и поједностављивањима књижевних текстова могућа исклизнућа, било идеолошка, естетска, социјална или друга? Један од великих зналаца српске поезије, теоретичар књижевности и књижевни критичар Новица Петковић, говорио је да „систематска проучавања која узимају у обзир само једну или две функције искривљавају слику о књижевном тексту“. Он је тврдио и да иако се „често сматра да је друштвени контекст довољно широк, да је управо он преузак, чак толико да нам не дозвољава да разумемо ни природу књижевног развоја, ни правац који узима, ни његов темпо, као ни неке посебне особине које има национална књижевност, као што је на пример српска“.
Да ли има, међутим, толико „уског контекста“ да би га „аналитика“ ауторке и њених истомишљеника сматрала недостатним?
Теоретичари књижевности, страсно и тврдоглаво, могу да се залажу за своје уверење да је бићу књижевности својствено да „његова истина једним делом увек остаје неоткривена“. Ово виђење, међутим, не пије воду на часу анатомије у извођењу Тамаре Калитерне. И не само њеном часу, будући да у нашем јавном животу са оваквим ставовима она никако није усамљени „предавач“. За оне који се, такође јавно, залажу за преиспитивања подобности књижевних дела, за разматрања етичког, политичког, историјског и сваког другог њиховог вредновања, не само да у литератури „тајни“ – стваралачких и поетичких – нема, већ је истина транспарентна, сводива на поенту која служи одговарајућој сврси. Када „крвца врца“, то је то, и ништа „више“. Грех и огрешења мерљива су и на страницама литературе, као што су то и у случају других злочина и преступа у животу! Стварност злочина је недељива, па се и књижевна дела морају проучавати и третирати на иновативан начин, којим ће се, овако „суптилно“ као што је то учињено у Калитернином тексту, откривати њихови неподобни и мутни слојеви и димензије које ремете поредак овога идеалног света, као и светоназор модерних просветитеља. Тај систем вредности може се без муке и реконструисати. Његови сведени обриси били су демонстрирани у још једној скорашњој анализи злочиначког набоја српске литературе. Откривено је то недавно, када је штампа пренела како су просветне власти тзв „неw борн републиц“ Косово, забраниле песму „Симонида“ Милана Ракића и драму „Бој на Косову“ Љубомира Симовића са образложењем да та дела „не промовишу принципе слободе и демократије, не позивају на мир и толеранцију и да потенцирају насиље“. Све су то закључци према експертском налазу Независне комисије за преглед наставног материјала на српском језику, иначе виђене и представљане као „стручни орган“.

У КЊИЖЕВНОСТИ СВЕ ПОЧИЊЕ
Идеје се, извесно је, „дозивају“ у простору и духу једног времена, па се новинарка Калитерна, иако без ауторитета „стручног органа“, већ више као индивидуални трагач ентузијаста нашла на послу сличном оном који је радила поменута просветна Комисија. Као и многи други институцијама заштићени и моћни делатници српске културе. Поменимо само директора НБС, који не пропушта прилику за обрачун са неистомишљеницима ни овим поводом. Новинар „Дојче веле“, брижан око теме – због чега у Србији „чак и књиге ћуте о злочинима“ бележи „књижевна“ размишљања Сретена Угричића: „Ми смо претрпели морални пораз. Ми смо победили саме себе. Пошто други нису имали тај проблем, могли су да се ухвате у коштац са недавном прошлошћу…“. Уз претходно цитиране судове, Угричићева размишљања бележимо као прилог и део узнапредовале књижевне и културолошке „аналитике“ која полако даје легитимитет идеји о трибуналу, којим би се увео некакав ред у тај књижевни велики неред. За сада, сви ови прилози драгоцени за идеју правно-законског уређења хаотичног и систему несклоног корпуса књижевности, расути су по страницама дела штампе, често тек узгред забележени у јавним и ТВ дискусијама, као и иступима појединих партијских и НВО званичника. Зато још увек и немају снагу потребну да се идеја о дисциплиновању и прочишћавању књижевности, као и свеукупног друштвено-политичког и културног дискурса, потчини и уреди у складу са прецизно одређеним и пожељним вредностима. Коме то мирише на најјаднију, најпримитивнију идеолошку пропаганду – „невоља је његова“!
Процесуирање грехова и грешника у српској књижевности, када би само једном кренуло – а видимо да понекад не само што креће, већ и скоковито напредује – могло би да се неслућено развије. Било би то можда и неко ново транзиционо и књижевно право, судница и театар, према којем би ситуација са Кочићевим књижевним јунаком у врећи представљала безазлени ниво маште.
„Призната сврха модерног кривичног правосуђа је да одврати могуће будуће виновнике злочина тако што ће слати поруку да они који прекрше Међународно кривично право неће остати некажњени. Мора се одредити да ли је ова порука била на задовољавајући начин пренета и да ли ју је одговарајући део јавности разумео и прихватио“, каже поводом идеје стварања и функционисања међународних кривичних судова, проф. др Војин Димитријевић, један од несумњиво водећих ауторитета међу познаваоцима и искреним поштоваоцима институција попут Хашког међународног ад хок трибунала. Објашњавајући племениту сврху оваквих храмова правде и правичности, професор прецизира: „Циљ кривичног правосуђа на који се горе позивам зове се, у традицији континенталног права, генерална превенција. Важан део напора да се јавност убеди да рад кривичних судова доприноси општим интересима, националним и међународним, може се изразити начелом англосаксонског права које гласи: ‘Правда се мора задовољити и мора се видети да је правда задовољена’“.
Генерална превенција могла би да буде вредан циљ и када је о стварању, разумевању и вредновању књижевних дела реч. Као што би и имагинарни трибунал основан за књижевност могао бити помоћ и „природни наставак“ суда, конкретно Хашког трибунала, који суди злочинима против човечности. Јер није мали број оних који чак и са супротстављених позиција тврде: па у књижевности све и почиње!

http://www.pecat.co.rs/2011/08/o-svecima-i-huliganima/
avatar
danica
Admin

Број порука : 510
Join date : 28.05.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu